R, ruke koje govore

Ruke: male ili velike, čvornovatih ili vretenastih prstiju, tvrda ili nežna dlana, gipke i elastične, ispresecane dubokim ili plitkim linijama, sa staračkim pegama ili bez njih, očvrsle od rada, negovane ili zapuštene, nezgrapne ili graciozne...

Ruke u pokretu i one koje miruju, u molitvi ili oslonjene na štap, sklupčane u krilu ili zaposlene...

Ruke radnika, seljaka, gospode...

Možeš da staviš silikone, zategneš lice, umetneš botoks, ali ruke će te uvek otkriti. One mogu reći i kojim poslom se baviš, i koliko ti je godina, i kakav si čovek. One će te odati kada nervozno gužvaš porub svoje majice, vrtiš prstima ili grickaš zanoktice. ma koliko spolja bio miran i uglađen. One će reći ko si dok dobuješ u ritmu tam-tama po stolu, dok upireš prstom u lice sagovirnika, dok pretiš. Pokazaće kada si srećan i otvoren ka celom svetu, a kada tužan.

Mogu biti blage kad miluju i raspliću kosu...pozivati na razgovor i zagrljaj kad su širom otvorene. Prepletene ispred grudi, mogu upozoriti da si u gardu, da ne prilaze. Na bokovima izgledaće izazivački; u džepovima, mangupski, nekad i nepristojno dok stojiš i sa nekim razgovaraš. 
Dok govorimo, dirigovanjem, naglasiće značaj reči. U gestikulaciji, često, pokazaće i više od reči. 

O rukama, između ostalog, pisao je i Dezmond Moris u knjizi Otkrivanje čoveka kroz gestove i ponašanja, govoreći o konvencionalnom rukovanju, o ruci na leđima kad nekoga podupiremo ili usmeravamo, o "ručnoj karici" (ruka pod ruku), koja odašilje poseban signal kada čine to dva muškarca, o zagrljaju oko ramena, zagrljaju oko vrata (nalik na davljenje), o ruci uz glavu kao posebnom znaku privrženosti, o milovanju, o samoobgrljivanju (kao da su dve osobe spojene zagrljajem), o ruci na butinama kod modela, o ruci na ustima kad nam je dosadno ili na bradi u trenucima koncentracije, na nosu kad želimo da prikrijemo istinu i sl. Tumačeći višeslojne gestove tumačio je čoveka.

Pogledajte galeriju slika koje će vam još ponešto otkriti o rukama:

S - stereotipi kao odskočna daska za predrasude

Uvek  me je nervirala izreka, odomaćena posebno među pripadnicima muškog roda, da dok kuja ne mrdne repom, kučići ne trče, tj. da žene uvek daju prve povod da im muškarci priđu. Te, pogledala me je značajno, te lupila mi kragnu oko vrata (zagrlila me) ili, vidi šta radi sa kosom (igra se uvojkom), znači da joj se sviđam i sl. Ali šta ako je kratkovida i ne koristi ni sočiva ni naočare, pa zato izgleda da te gleda kao što te ne gleda, ili vrti kosu jer je nervozna?

Ako kaže ne, u muškoj glavi to je da, ali je plašljiva, ili su je tako učili, pa glumi finoću. U svakom slučaju, tako piše i u novinama koje obiluju ovakvim i sličnim naravoučenijima: ako vidiš da te zapostavlja, udvaraj se njenoj drugarici i učinićeš je ljubomornom...nikad joj ne priznaj svoja osećanja, neka se peče polagano...gledaj je onim ravnim pogledom...

Naravno, svega toga ima i sa druge strane: Kada te zove, pusti da zvoni, nemoj odmah da se javiš, pravi se da si zauzeta i obavezno prva završi razgovor, bez obzira što je on zvao i što to nije kulturno...do onoga svi su muškarci isti: svi lažu, nešto petljaju, neverni su...svi su svinje...Niti su sve žene kuje, kučke, zmije, niti su svi muškarci lažovi, prevaranti i svinje. Svako uopštavanje je pogrešno i većina stereotipa vodi ka predrasudama kojih se valja kloniti.

Predrasuda naravno ima svuda, ne samo u muško-ženskim odnosima. Koliko puta nam se samo desilo da donesemo sud o nekome na osnovu izgleda, oblačenja, novca koji poseduje ili funkcije na kojoj se nalazi? Kada bi reagovali na osnovu takvog razmišljanja, samo bismo mi bili na gubitku. 

Odakle potiču predrasude i stereotipi (Englezi su hladni, Bosanci su glupi, Crnogorci neradnici... svi cigani lažu i kradu...muškarci žele seks, a žene ljubav... plavuše su glupe, žene su loši vozači, fudbaleri nisu obdareni pameću...)? Koliko porodica ima udela u tome? Koliko škola, mediji, društvo?
Koliko predrasude utiču na rasizam i diskriminaciju?

Ne sudite u napred i budite radoznali da otkrivate široku lepezu ljudi i njihovog ponašanja. Nije sve onako kako izgleda i nije sve na šta nismo navikli - loše.

P - uPomoć

Drugi vole kad ti nešto fali, kada tražiš tuđu pomoć, kad se žališ. Onda se osećaju korisnim i važnim. Kada sedimo pokunjene glave i čupamo kosu, onda se i drugi nađu da nam dobronamerno počupaju koju dlaku.

Mahom, kada te pitaju kako si, ne misle ozbiljno, već očekuju da lakonski odgovoriš da si ok. Svako pravo kako si iziskuje mnogo komplikovaniji odgovor.

Ako vide da sve možeš sam, da se i posle pada, dižeš, da se ne žališ više nego što se očekuje, onda im je nešto sumnjivo: imaš ljubavnika koji te izdržava, baviš se nečim nezakonitim, kučka si ili zmija, hladna i proračunata.

Čovek ne može sve sam i zato traži pomoć drugih. Potreba za tuđom rukom ne mora da se samo kroz reči eksplicitno iskaže, ali za razumevanje iste, potrebno je pronicljivo oko i empatija, koja često izostaje. 
Danas, druge interesuju samo oni sami, a ti si im interesantan ako mogu da zavire u tvoj život, iskopaju kakav prljav veš ili kostura iz ormara. I to je ljudski, u pitanju su, najčešće, znatiželja i dosada, ali često i potreba da te gledaju sa visine, da te sažaljevaju i da se tako sami sebi učine boljim i lepšim. 
Uvek je ona ruka odozgo bolja nego ona odozdo.
A najbolje je kad su spojene.

Kažu da ne postotoji altruizam, da i onda kada pomažemo, navodno bez bilo kakve nadoknade, to činimo sa nekim unutrašnjim porivom koji nas čini da se u najmanju ruku osećamo važnim ili korisnim. 
Opet, teško je oceniti kad je drugom ljudskom biću zaista potrebna pomoć. Nekada je mešanje u tuđe živote pogubno i za one koji to čine, i za one kojima se to čini. Nekada je potrebno samo biti tu, saslušati bez ikakvih komentara, biti tu za drugoga bez bilo kakvog prosuđivanja ili saveta. Pravi prijatelj umeće to da ceni.

Pravih prijatelja je malo. Onih, koji su uvek tu, i u dobru i u zlu. Neki dan, pošalje jedan moj drugar iz studentskih dana poruku kako mu sin ide na filmsku radionicu na Kubu. Kaže, morao s nekim da podeli. Mogao je sa čitavim svetom, ali ko se zaista raduje tuđem uspehu, ko će da podrži, potapše po ramenu, kaže bravo, onako izistinski, puna srca? Malo je takvih (često ni sama nisam izuzetak, jer se zaboravim, jer sam ophrvana sobom i svojim malim svetom) koji će podržati dobru ideju, koji pohvalu neće shvatiti kao hvaljenje (baš se pravi važan), koji će razumeti ljudsku potrebu da sa drugim bićem podeli uspeh, radost, a da mu se to ne zameri.

Zašto ne praštamo drugima uspeh? Zašto smo zavidljivi, samoživi i nesaosećajni?

O, kao oko (srce čoveka)

Ozirisovo svevideće OKO
OKO u masoneriji
treće OKO i neiskorišćena snaga u nama
OKO kao ogledalo duše
pesme OČIJU tvojih da nije Vaska Pope 
Biserne OČI Sime Pandurovića
pogled koji govori više od reči
tursko OKO protiv uroka
pogled koji može naneti mnogo zla
OKO i suze...

Kao kroz šumu ide čovek kroz simbole (Bodler) otkrivajući njihova značenja. 
Različita tumačenja javljaju se kao oznake na putu. Što ih bolje odgonetnemo, lakše su nam staze, manje strmi usponi.
Ali nije sve onako kako na prvi pogled izgleda. More se može sagledati samo ako u njega zaroniš (pa i ako se u njemu načas izgubiš).

Sve je samo simbol što ti vidi OKO (V.Ilić), dok se lepota života otkriva u OKU posmatrača (Toma Akvinski). Lepotica nikada ne bi videla u ružnoj ogromnoj zveri dobrotu i lepotu da je i sama u sebi nije nosila, i princ nikada ne bi uhledao svetlost dana (Lepotica i zver).

Isto tako, Rosi de Palma, ili kako je neki nazivajući hodajuća Pikasova slika, ne bi postala najnovija Almodovarova muza da je veliki španski režiser (Kika, Žene na ivici nervnog sloma, Cvet moje tajne) prošao pored ove, na prvi pogled ružnjikave ženice, ne uviđajući u njenim neobičnim crtama lica, lepotu.

A da ne vidi oko, već da se samo srcem dobro vidi (dok suština ostaje neuhvatlijva oku), uči nas Egziperijev Mali Princ. On će sagledati lepotu i jedinstvenost svoje ruže tek kad je napusti u potrazi za avanturama, razočara se ugledavši more ruža, i shvati da njegova nije jedina, upozna lisicu i ona ga poduči prijateljstvu i ljubavi i večnoj istini da je njegova ruža posebna jer joj je darovao vreme, brigu i ljubav...
Vreme koje uložimo u nekoga čini tu osobu posebnom.

OKO ili srce, odlučite sami:)

P.S. I OKO i srce:)

Voli vas Vesna

Nj - Njujork i 101. post

Neću pisati o 10 ili 20 stvari koje treba videti u Njujorku, niti o stvarima kojih se treba kloniti kada se nađete u ovoj metropoli.
Nabrojaću 10 stavki zbog kojih je Njujork, makar za mene, poseban grad.

1. Ukoliko imaš snove, a onda i volje i želje da ih ispratiš, ovde ti se pruža mogućnost i da ih realizuješ. (Živela sam u stanu sa meleskinjom sa Jamajke, čija je majka sa četvoro dece došla u Njujork, našla posao spremačice i uporedo učila za knjigovođu...Znam, sada će zlobnici reći, bilo nekad...ali mene je tada to zaista fasciniralo, jer su naši ljudi, makar u to vreme, obavljali samo jedan, najčešće državni posao sa koga nisu bili spremni da se maknu ni kad dođe vreme penzije i  mahom nisu bili voljni ni za kakve promene...)

2. U Njujorku se engleski govori sa najrazličitijim akcentom i na različitim nivoima, što je za mene, sa mojim znanjem dotičnog jezika, bilo više nego olakšavajuća okolnost.

3. I prodavac, koji vam nudi robu, i sam je stranac (Kinez, Meksikanac, Indus, Portorikanac...), te osećate i neku vrstu empatije sa njihove strane:) 
Tako vam  raznolikost nacija koje ovde žive samo ide u korist.

4. Kako mi ni prostorna inteligencija nije na zavidnom nivou, a i kako više volim da koristim noge, gotovo pravolinijska išpartanost Menhetna, gde sam stanovala, omogućila mi je da ga obiđem uzduž i popreko, a da se pri tome ne izgubim:)

5. Opet, mnoštvo uličnih prodavaca omogućilo da jedem omiljeni hot-dog kada god mi se prohte, a brojnost najraznovrsnijih restorana, otvorenih non-stop,  da isprobam hranu sa različitih podneblja. 
Kako sam oduvek bila gurman, što se danas da na meni i primetiti, možete zamisliti samo moje radosti dok prvi put jedem suši ili jastoge (naravno, danas toga svega ima i kod nas, ali te davne 1989. ne sećam se da sam isto mogla i ovde probati).

6. Plašili su me ulaska u metro, te se istim nisam provozala, a bio mi je tik ispred nosa, ali su mi kasnije pričali, ti isti, koji su me nekad plašili, da sam mnogo propustila (raznoliki svet koji se u metrou sređuje pred odlazak na posao, jede, zarađuje svirajući i pevajući,..) 
Paklene ulice  i Ratnike podzemlja ovog puta nisu pominjali.

7. Kad smo već kod kultnih filmova, kada ste u Njujorku, a posebno na Menhetnu (neki čak i ova dva pojma izjednačavaju), mnogi eksterijeri i pejzaži čini će vam se poznatim, a Central park će vam izgledati kao opšte mesto.

8. Njujork obiluje mnoštvom bioskopa, pozorišta, scena na kojima možete odgledati film, predstavu, izložbu...Ovde možete videti sve filmove koje ste propustili, odgledati najnovije ili retrospektivu filmova Vudija Alena, zaljubljenika u ovaj grad.
Naravno, tu je i Metropoliten, čiju postavku ne možete obići ni za mesec dana, koliko sam ja u Njujorku bila, umetnički kvart Soho...

9.  Treba pomenuti i svetlost Njujorka posle velikog Tesle, koji je spojio Ameriku i tadašnju Jugoslaviju.

10. I na kraju, ali ne i poslednje: sloboda, duh i atmosfera grada koji živi 24 sata.

l - lepota ponovnog čitanja

Neke knjige jednostavno progutamo; opčine nas odmah i ne možemo da ih ostavimo. Neke druge odgonetamo postepeno. Nekima se vraćamo iznova i iznova, ne bi li sagledali svu lepotu koju u sebi kriju. 

Knjigu argentinskog pisca, psihologa i psihoterapeuta Horhe Bukaja Priče za razmišljanje  bilo bi poželjno posedovati u svojoj biblioteci. Zbirku priča možete pročitati u dahu, ali isto tako natenane, i ponovo, i svaki naredni put otkrićete još koji sloj. Nad ovim pričama, kao što sam naslov kaže, treba dobro da se zamislimo.

Neke od priča iz ove nevelike knjige, učiniće vam se poznatim, ali nemojte da vas to omete i zavara, jer su one sada ispričane na drugačiji način, a i mi se menjamo, te ono što smo čitali ili slušali nekada, sada dobija drugačiju konotaciju.
Izdvojila bih priče: Grad bunara, Samo iz ljubavi, Tragač, Strašni neprijatelj...

Druga knjiga koja mi je u poslednje vreme privukla pažnju jeste roman Usamljenost prostih brojeva, koja govori o nemogućnosti ljudskog bića, obeleženog određenim događajima iz detinjstva, da uspostavi kontakt sa drugim sličnim bićem. Kao i prosti brojevi u matematici, koji se nalaze tako blizu, a tako daleko, i koji mogu da se podele samo samim sobom ili jedinicom, i glavni junaci ove priče na kraju ostaju usamljeni.

Koje knjige su vas zainteresovale? Kojima želite ponovo da se vratite?

N, nastavnici

Nije lako biti đak, ali nije ni nastavnik. 

Učenici misle kako je nastavnicima lakše jer ne strepe da će da dobti keca. Nastavnici, kako su i sami nekada dobili jedinicu, ili su je jedva izbegli, znaju da je to mnogo manji problem od brojnih, težih i većih sa kojima se sada, sa ove strane katedre, suočavaju: da li će umeti i moći da zavedu disciplinu, hoće li njihovo predavanje biti na očekivanom nivou, ili, još češće, hoće li đaci uopšte biti zainteresovani za njega, hoće li uspeti da ih motivišu...

Najgora noćna mora, barem ja tako mislim, jeste dosadno predavanje, a većina predavanja je upravo takva, što zbog toga što je gradivo na neki način prevaziđeno, što zbog toga što izostaje motivacija, ponekad s jedne, ponekad s druge, a neretko i sa obe strane.

Tako da, Dosadnjaković, po mom mišljenju bi bio najgori tip nastavnika. A onaj najbolji, savakako jeste onaj koji voli svoj predmet i poziv, koji razume materiju koju predaje i uspešno to znanje prenosi, koji radi na sebi (pa i greši, ali je spreman da grešku prizna i ispravi je), koji voli decu, ali nije previše popustljiv i koji je pre svega dosledan (ako treba i u svojoj nedoslednosti).

Naravno, i jednima i drugima se ponekad ne ide u školu, i to je sasvim normalno.

Mada, gledano sa ove druge strane, to može da izgleda i ovako: