Nekada su naši roditelji radili od 7 do 15. Posle su dolazili kući i uz ručak prepričavali jedni drugima kako su proveli dan. Onda bi malo odmarali, te odlazili u goste prijateljima i rođacima, gde bi se kartali ili igrali šah, pričali uz pitarke ili uštipke, na brzinu napravljene od malo brašna, soli i vode, da bi uveče, posle dnevnika ili serije poput Gradić Pejtona ili Pozorišta u kući, utonuli u miran san.
Danas roditelji rade po ceo dan, a nekada i do kasno u noć - ne bi li zaradili za sve privatne časove i druge aktivnosti, na koje idu njihova deca dok oni nisu kod kuće, za fakultete - uz pomoć kojih će ta ista deca naći poslove, koji će im doneti dugačak radni dan i novac, koji neće imati na šta da potroše, jer neće imati kada.
Na uštipke i priganice su zaboravili. Ručak kupuju na kiosku brze hrane ili u Maksiju. Plata im dođe kao džeparac, zato moraju dodatno da rade da bi platili račune i sve ostalo.
Nemaju vremena za rođake i prijatelje. Sa njima, ukoliko ugrabe vremena između dva ili čak tri posla, komuniciraju putem društvenih mreža.
Sa najužim članovima svoje porodice razmenjuju poruke i smajliće. Čak se više ni ne svađaju. Ne viđaju se.
Kad roditelj ustane, dete legne i obrnuto.
Naše vreme pojeo je Vremejed.
Sa njim sam se upoznala poodavno, ali me je na njega podsetila Ivana Nešić u svojoj knjizi, u kojoj je opisana jedna neobična potraga u muzeju.
Zbog toga sam, možda i povela decu u Potragu za blagom, koju su u Muzeju nauke i tehnike organizovali Miloš i Igor.
Umesto da igramo igrice, spavamo nad knjigom, ili buljimo u prazno, dok Vremejed jede, ne samo naše vreme, već i snove, pešačili smo kroz grad, i dalje se saplitali prolazeći Skadarlijom, smejali putokazu koji upućuje na Mesec, nagađali o tome šta nas čeka, radovali se novom...
Vremejed ovde nije imao šta da traži.
Da Vremejed ne pojede vas i vaše najbliže, trudite se da što više - ono malo vremena koje imate - provedete zajedno i kreativno.
Нема коментара:
Постави коментар