Stiže mi danas poruka: Jer možeš da mi pomogneš?
Ne mogu jer sam bolesna🤣.
Kada nešto pitamo, treba da stoji upitna rečca da ili li: Je li (je l') ili da li (da l') možeš da mi pomogneš (apostrof je kod skraćivanja neophodan)?
Koliko puta u toku dana napišemo nekom poruku ne vodeći računa o malom i velikom slovu, znakovima interpunkcije (o sastavljenom i rastavljenom pisanju neću ni da govorim - ono upućuje na elementarnu nepismenost, ako ovo prethodno možemo da opravdamo brzinom u pisanju, tj. kuckanju)?
Kada tragamo za nečim po internetu, nije važno ni da li smo ukucali malo ili veliko slovo, da li smo pravilno napisali ili ne (izaći će nam: Da li ste mislili...), ali da li se ikada upitamo da li tako uništavamo svoj jezik?
Nisu nam krive reči koje smo preuzeli iz drugih jezika i za koje često ne možemo da nađemo odgovarajuću zamenu jednom rečju, već moramo da posežemo za opisnom konstrukcijom; nisu nam krivi ni "emotikoni" , niti "lajkovanja" na društvenim mrežama; krivi smo mi sami. Olenjili smo se.
Jedna moja prijateljica, koja ima decu osnovnoškolskog uzrasta, uči ih da - kad joj pišu poruke, čine to upotrebljavajući sva pravopisna pravila - što je za svaku pohvalu. To posle pređe u naviku i, eto, petice na pismenom - i pismenog čoveka.
Da nas je više takvih, sačuvali bismo i svoj jezik.
Нема коментара:
Постави коментар