Čitamo li ljude ili etikete koje smo im prilepili

Čini mi se da je Anri Bergson negde zapisao kako smo skloni da tumačimo svet na osnovu etiketa koje smo mu pripisali. 

U redu je kada čitaš uputstva sa novog Brefa (koji je, uzgred budi rečeneo, odličan) kako da ga koristiš i otkloniš kamenac i nečistoću sa svoje wc šolje, ali da li tako možemo da postupamo i sa ljudima, događajima, stvarima koje nas okružuju?

(Snimljeno na putu za Snoqualmie Falls, Washington , avgusta 2019. godine)

Ja nemam predrasude i ne postupam držeči se stereotipa - da li je baš tako?

                                            
                                          (Seatttle, Washington, početak avgusta 2019. godine)

Moja snaja je Amerikanka. Živi kao na rolerkosteru iako je deset godina starija od mene. U penziji je, ali je podjednako aktivna kao i kad je radila. 
Tri puta nedeljno ide na veslanje (i kada je bila u Beogradu priključila se našim veslačima na Adi). 
Vozi kao Fanđo, tako da se svi vezujemo duplim pojasevima. 
Kada hoda, ne možeš je sustići - ja sam redovno dobijala upalu mišića špartajući sa njom po izletištima, na koja su me vodili (a ni drugi nisu bolje prolazili). 

                                               
                                     (Snoqualmie  Falls, Washington, avgust  2019.)

Sa njom sam doživela i izvestan kulturološki šok kada me je povela na mesta gde redovno odlazi, poput Unitarističke crkve, u kojoj sveštenica govori o svojim iskustvima sa letovanja i zip-lajnu, a zapravo o tome kako postoje trenuci kada se samo treba pustiti... ili na okupljanja njenih komšija demokratski nastrojenih, koji preko video-bima razgovaraju sa ostalim grupama istomišljenika o zaštiti životne sredine, razmenjuju mišljenja...

Znači, nije tačno da se ne druže i da nemaju sa kim da popiju kafu (doduše kafa im i nije neka) i da ne znaju gde je Srbija i ne brinu ni o čemu (većina od onih koje sam tom prilikom upoznala, bila je na  protestima u centru Sijetla, kada su nas bombardovali) ...

(Seattle, Washington, avgust 2019.)

Ali ne pišem o njoj da bih vas upoznala sa njenim afinitetima, već zbog jednog našeg dijaloga u kome me je pitala šta mislim o "tim"i "tim" ljudima, a ja lakonski servirala: autsajderi...
Mogla sam nekako i da se opravdam nedovoljnim poznavanjem engleskog, tj. slabim vokabularom, ali način na koji sam to rekla, "govorio" je i više od reči.

Bilo mi je dovoljno da vidim njen izraz lica  i da u sekundi shvatim- da sam, koliko god se tome opirala, sklona predrasudama (tipa, svi mlađi afroamerikanci slušaju rep, svi stariji - džez), i osudi (na osnovu čega ja to prosuđujem: na osnovu toga što to ne razumem, što mi je novo, strano?) 

Naučila me je, a da mi ništa nije rekla, da ponekad i ne dozvolimo sebi da vidimo ljude onakvim kakvi zaista jesu, da se najčešće ograničavamo na "čitanje" etiketa...da treba da budemo otvoreni...da više slušamo, a manje pričamo...da bi bilo bolje da smo više ljubazni, a manje da se trudimo da ubedimo druge kako smo u pravu (ovo poslednje mi se posebno dopalo i hvatam sebe kako to često ponavljam kao nekakvu mantru).

Gde se izgubila ljubaznost? Šta je sa lepom rečju? Gde je ono Kako si - od srca?

Nije tačno da su u Americi svi osmesi lažni. 
Nisu ni svi optimistični. 
Nisu ni svi paranoični. 
Nisu ni svi bolesnici koji truju sve oko sebe redom. 

Niti je život tamo grozan, niti je život tamo fantastičan - svako ima svoj put. Uzmimo od svakoga samo ono što je dobro.

Šta je usledilo po dolasku iz Amerike

Avgust je već na izdisaju i počinje još jedna školska godina, a sa njom i navikavanje na nove obaveze: elektronski dnevnik, digitalna učionica, novo razredno starešinstvo...
Zbog toga svaki dan ovog poslednjeg meseca raspusta treba razumno trošiti. 

Početkom avgusta još sam bila u Americi, tačnije u Kaliforniji, sa sinom najpre u San Jose-u, zatim na jezeru Taho i u Nacionalnom parku Yosemiti. Onda je usledilo još nekoliko dana u L.A. sa ćerkom, zatim ponovno putovanje sa sinom u Sijetl, u Vašingtonu...a onda sam se 15.7. obrela na beogradskom aerodromu. 

E, sad nije poenta u tome šta je bilo u Americi (a bilo je mnogo toga novog, uzbudljivog, lepog...), već šta sam ja sa tim iskustvom učinila. A učinila sam mnogo, počev od toga da sam popravila kompjuter, te sad mogu i da kačim slike, da sam se usudila da ofarbam kadu, koja je rđala poslednjih nekoliko godina, da sam išla na testiranje za konverzacijski kurs engleskog, da sam se latila formiranja dnevnika u elektronskoj formi, da sam prvi put podigla novac sa automata, paltila račun preko mobilnog....

Znam, smejete se, to su trivijalne stvari, nešto što vi radite svakodnevno, što vam ne oduzima ni vreme, ni dah, sa čime ste na dobar dan...ali, ja nisam bila, i sad vam je sasvim jasno o čemu pričam.

Slušam jednog mnogo finog dečka na Youtub-u (u okviru TEDxNovi Sad) Uroša Krčedinca koji govori o putovanju po istočnoj Africi (o potpuno anonimnim ljudima koje je sretao, spavao u njihovim sobičcima u kojima nema ni kreveta...ili o onima koji imaju jedan divan, veliki osmeh, bez obzira da li i šta imaju, koliko im je godina, poseduju li mobilni ili ne...) 

Šta je ono što me je u njegovom govoru privuklo - to što je putovanje prikazao kao jedan stvaralački čin koji umanjuje predrasude, koji vam širi srce i um, i  podiže vas na jedan viši nivo.....poslušajte ga i sami, pa ćete videti o čemu govorim.

Š

           (https://youtu.be/bCQeLZByctg)

Šta se to zapravo desilo sa mnom po dolasku iz Amerike:

-najpre sam podelila svoja iskustva sa drugima (kao što to obično biva) - bile su to lične priče obojene subjektivnim bojama, ali priče iz prve ruke
-otvorila sam svoje srce, um, oči, uši - nisam imala toliko više predrasuda o nekim stvarima 
-prestala sam da o ljudima govorim bilo šta negativno (nisam ni ranije toliko bila sklona tome, ali sad sam nekako postala ljubaznija i nije mi cilj da isteram svoje pošto-poto; kada se sa nečim ne slažem, pokušam to da obrazložim, ali ako me osoba i dalje ne razume, biram da ne pokušavam  da je uverim u suprotno; lakše neke stvari otpuštam...manje sam zadrta)
-više sam srećna, onako istinski, bez veze; nikakva euforija, samo osećaj da je sve manje-više dobro, da ste tu gde jeste, u čemu god jeste - usklađeni sa sobom...neverovatan osećaj...

-osmislila sam i primenila neke igre koje igram sama sa sobom: pokušavam da mislim na engleskom, da idem u prodavnicu, a da ništa ne kupim, da smišljam priče o nepoznatim ljudima koje prvu put vidim...

-više uživam, idem svakoga dana na Adu, preplivavam na drugu obalu, više se družim sa onima koji imaju šta da mi kažu, jednom rečju više uživam

      (sličica  jedne klupe u L.A. kad sam ptičici ponudila ono što sam za sebe i Anju uzela)

Nastaviće se, ljubim...