Sećate li se dvadesetog veka?

Dobili smo famozno ubrzanje.
Uskačemo iz jednog odela u drugo, menjamo poslove, letimo iz stvarnog života u neki od rijalita i obrnuto.

Dolazi ćerka sa predavanja i brzinom svetlosti sipa informacije koje je pokupila na faksu: 45 posto poslova koje su nekada obavljali ljudi sada je predato u "ruke" robota...dokazano je da čovek tokom svog života promeni više poslova, čak i da nekoliko puta promeni pravac svoje karijere...životni vek kompanija danas je sa 60 godina smanjen na 10...samo od 50-ih godina naovamo broj informacija duplo se uvećao u odnosu na sve prethodno vreme...

Majko moja, više ne mogu da je ispratim.
Pada mi na um Ajnštajnov odgovor vezan za posledice mogućeg izbijanja Trećeg svetskog rata:
Ako do toga dođe, posle ćemo se tući kamenicama.

Kada sam bila mala, imala sam fiksni telefon sa brojčanikom. Mislim da ga moja deca nisu ni videla. Već su uveliko postojali digitalni nalik na nekadašnje mobilne, koje sada zovemo ciglama.

Danas se na fiksni uopšte ne javljamo. Znamo da su u pitanju neke ankete. Bavimo se mišlju i da ga isključimo. Kada se ratosiljam i onog TV-a u ogromnoj kutiji i onog sa ravnim ekranom, što nameravam zbog svih onih rijalita i saveta o kuvanju hrane, provalnici neće imati više šta da odnesu.

Osim knjiga, ali koga one još interesuju. U digitalnom izdanju možeš sve da nađeš. Osim duše.

Pita me je l' će to biti evolucija ili revolucija (misli kad pobacam stvari "kroz prozor").
Ne znam. Možda se opet vratimo na dimne signale.

Od ideje do realizacije

Hopa-cupa, a nije u krevetu                                   

Današnji moderni učitelji imaju običaj da kažu 

da ako imaš ideju, njihovo učenje će ti pomoći 

da je u nekoliko koraka realizuješ.

Kao da je lako imati ideju. Ideja? Mačji kašalj. 

Kao da u ovom današnjem svetu upravo one ne manjkaju.

IDEJA

Šta je uopšte ideja? Da ne bih sada pametovala nad pojmom ideje kao filozofske kategorije, reći ću da je ideja za mene neka vrsta početne misli, predstave, pomisli o nečemu - zato često i kažemo ideja vodilja.

Odem ti ja tako sa idejom da nešto naučim na radionicu od Ideje do uspeha u organizaciji Tim Akademije Inge Rock. 

I  pitaju oni nas tamo da li imamo neku ideju. 

Imamo li ideju? Ma niču kao pečurke posle kiše. Ne znamo šta ćemo sa njima.

Onda sledi priča o čoveku koji je izumeo spajalice...Spajalice koje svakodnevno koristimo izumeo je čovek po imenu Samjuel Fejs 1867. 

Čuj, spajalice...pa nije lako dosetiti se tako nečeg korisnog...nije uopšte.

Ako imaš mnogo ideja, 

izabereš onu koja ti se najviše sviđa, 

u čijoj realizaciji bi najviše uživao.

Ja ponekad ne znam ni šta volim ni šta hoću, a ne da imam ideju poput one sa spajalicama, hanzaplastima, pucketavim kesama... da ne govorimo o nečemu mnogo komplikovanijem.  

Kažu, nema veze. Važno je znati šta nećes i to je dovoljno. 

E, sada ću ja od onoga što neću, preko onoga što hoću doći do ideje.

Možda.

Hajde, da pretpostavimo da imam i ideju: kako da smršam, kako da istrajem i napredujem na jogi, kako da iskorenim ružnu naviku kao što je pušenje...

Ili nešto sasvim drugo: napišem knjigu, bolje osmislim redovan čas u školi, pokrenem neku svoju radionicu...ili nešto sasvim treće: postanem bolji čovek, duhovniji, kreativniji...

Kako od svega toga izabrati jedno i posvetiti mu se? 

Kažu, tako što ćeš odabrati ono u čijem ispunjenju bi najviše uživao, ili o čemu najčešće razmišljaš, što te najviše žulja...

PERIOD INKUBACIJE

Ako imam sreće da znam šta je to, to nešto što me po putevima vodi i goni:), tu svoju ideju treba dugo da varim kao zmijski car iz Malog Princa koji proguta svoj plen, a onda se ne pokreće i po 6 meseci. To se stručno zove period inkubacije.

Dok tako varim ili ležim kao kvočka na jajima, treba li da smišljam strategiju ili da se prepustim slatkom iščekivanju? 

Moderni učitelji, iliti kouči, kažu da treba pustiti. Ja sam ideju zasejala. Ako je plodno tle, nići će, ako nije - nešto nisam uradila kako treba.

Kad ti na um padne kakva ideja,

onda je lepo pustiš da odleži tamo neko vreme. 

Ako nije ćorak, izleći će se pilići.

Na um mi padne ideja Gradske uprave, ili čija god, da se grad osvetli novogodišnjim ukrasima kad im vreme nije. Ili da se u isto vreme prokopaju sve ulice koje vode do Slavije, izrovari sam trg sa netom podignutom fontanom, koja je neko vreme pevala, izvedu radovi oko Vukovog spomenika i Doma omladine, na Brankovom mostu...

Ako im je ideja bila da nam skrate životni vek zbog živciranja, uspeli su.

KAKO IZAĆI IZ ZONE KOMFORA

Kada lepo sve to odstoji, kao testo koje treba da nadođe, onda valja načiniiti prvi korak. 

Eto, još jedne kvake. 

Beba je u meni. Treba se poroditi. Neko ima sreće, pa mu se ideja samo praćakne u svest. Većina se muči. Pravi bebeće korake.

Suočava se sa nečim što se zove strah: da neće biti prihvaćen, da ga niko neće razumeti...strah od neuspeha, strah od uspeha, strah od gubitka poznatog, od sigurne egzistencije...

Npr. svi mi koji smo rođeni u nekom bivšem sistemu, koji smo vaspitavani: škola - fakultet - državni posao...e, mi sad hoćemo da nešto promenimo, ali naše aktivnosti su uhodane, navikli  smo se na staro, oprobano...kako sad to promeniti?

Strah se pobeđuje kad se suočimo sa njim. 

Najgori je strah od straha.

Nije lako. Imamo želju, imamo ideju, ali je treba voljno sprovesti u delo. 

Pamtim jednu misao Gurđijeva da smo mi bića samovolje, a ne volje. Velika misao. Velika istina. Danas hoću da prestanem da pušim, ali već sutradan na to zaboravim. U Kaliforniji je zabranjeno pušenje u zatvorenim prostorijama, ali  je već u Vegasu dozvoljeno, pa tamo palim na svakom koraku.

PODRŠKA

Zato je veoma važno da se kod tih prvih koraka okružimo ljudima koji će nas podržati, da pustimo žir da padne na plodno tle.

Žir neće nići na putu. 

Treba mu plodno tle.

Dobro de, ima i onih koji ne potpadaju pod tuđ uticaj, ali ruku na srce koliko je takvih? 

Hoću da idem na krija jogu, u ašram ili na intenziv prosvetljenja, ali moj muž, ili moja mama, ili moja deca kažu no, no, to je sekta.

Odem dva-tri puta, a onda pokleknem. Nije jaka želja? Nije mu vreme? Ako jeste, desiće se. Ko zna?

Kažu kad je učenik spreman, učitelj se pojavljuje.

Šta sam htela da kažem: ne morate napustiti redovan posao da biste se bavili nečim drugim. Ako imate vremena, volje i ne žalite truda, možete u početku ići dvema stazama. Vremenom, one će se sliti u jednu, tj. jedna će prevagnuti.

Elem, sva ovo moje umovanje na temu od ideje do projekta, nije da ispadnem pametna i kažem kako to nije lako ili kako je nemoguće. Daleko od toga, ali nije ni sasvim lako i traži mnogo promišljanja, strpljenja i volje.

Ovo su slučajne reči o nekim danima...

Ovo su slučajne reči o nekim danima 

koje želimo da zaboravimo

o nekim ljudima

i

nekim pričama

Šta se dešava sa tim danima posle:  

Mrgode li se tamo gde odu

ili su natmureni i bili kada su proterani

ili se razvedre

tamo 

daleko od vlasnika?

Kada pokušaš da potisneš iz sećanja neke ljude

da li to znači da su oni negde blokirani 

i da odatle ne mogu da mrdnu

ili mogu da ti iskoče usred noći i prepadnu te u snu

onako izmenjeni  u  zaboravu?

I šta je sa pričama?

Vrte lii se one tamo 

u nesećanju

na ringišpilu 

kao što su se vrtele ovde - u svesti

neprekidno?

Gde se one sada nalaze:

u nekoj kutiji na polici na koju je pala prašina,

u nekom zapećku mozga gde je pauk ispleo mrežu

ili su pobegle u neku knjigu?

Da li se sa onim 

što namerno želimo da zaboravimo 

dešava isto  

kao i sa stvarima

ljudima, 

događajima 

koje slučajno zaturimo

pa ih posle uzalud tražimo?

Susret starog i novog

Beograd je grad na ušću Save u Dunav.

Sava se i dalje uliva u Dunav, ali se iznad njene glave odvijaju ozbiljni radovi.

Oni ne usporavaju njen hod, ali otežavaju susret Novog Beograda sa Starim.

                                                          (preuzeto sa interneta)

Davne 1975. godine Duško Radović je rekao da se onaj, koji je tog jutra imao sreće da se probudi u Beogardu, može smatrati - uspešnim.

Ne znam da li bi današnji Beograđani nešto na to dodali.

Ali je zato Sanja Ciganović na Fejsu u jednom svom postu prozborila nešto slično ovome:

Juče je bila Rolerijada. Sledeće nedelje je biciklijada.

Kada budete prelazili sa jedne obale grada na drugu, setite se da je to dobrobit života u Beogradu.

                                                       (preuzeto sa interneta)

Beograd i dalje raste ispod Avale plave, u daljini kao breg (Miloš Crnjanski)

Raste i u širinu i i u visinu.

Do juče je zgrada, popularno nazvana Beograđanka, bila najviša, ali joj sada ozbiljno prete neke nova zdanja.

                                                     (preuzeto sa interneta)

U Beogradu se više ne živi skromno, ali se zato raskošno zida, doziđuje i dograđuje.

                                                        (preuzeto sa interneta)

Beograd je grad priča, prošlosti i sadašnjosti.

Neke priče su ispičane, neke će zauvek ostati tajna sakrivena u lagumima ispod Dorćola.

                                                          (preuzeto sa interneta)

Beograd su Skadarlija, Kalemegdan i Knez Mihailova, ali sve više i neki novi tržni centri, koji niču kao pečurke posle kiše. 

Tu su se upetljale neke stare priče sa Istoka i neke nove sa Zapada.

                                          (moja forografija sutona na Kalemegdanu)

Beograd je miris ćevapa, ali i hamburgera iz Mekdonaldsa.

To je spoj starog i novog.

I kako to, opet, reče Sanja Ciganović: 

Nekada su ljudi išli na mobe, pomagali jedni drugima...

Ali i dan-danas komšije (u ovom slučaju drugarice) u nekim dvorištima Zemuna ili Mirijeva spremaju zimnicu zajedno.

                                       ("radna akcija" u koju je uključena i moja ćerka)

Nekada se nedeljom išlo na pijacu, fudbal ili zorom na pecanje. 

Postojali su i Prvomajski uranci.

Danas su zamenjeni nekim novim praznicima, a porodična okupljanja - praćenjem prijatelja i rođaka na Fejsbuku i  Instagramu.

                                                            (preuzeto sa interneta)

Ali se i dalje održala ljubav prema nekim sportovima, pogotovo kada se visoko kotiramo.

                                                       (preuzeto sa interneta)

Beograd je naš, ali ga ipak delimo i sa drugima.

Sve više naših odlazi u svet, ali i sve više sveta dolazi kod nas. 

Nekada su to bili kraljevi i carevi, a sada su izbeglice.

                                                   (preuzeto sa interneta)

Vremena su se očigledno  promenila.

U Beogradu se rađaju veliki snovi i  stvaraju veliki planovi. 

Pitanje je samo da li se i realizuju.

Pa ipak, to je naš grad.

Volimo ga kakav je bio, volimo ga i kakav je sada.

Cedulja dospela na pogrešnu adresu

   

Ovo je pismo ispalo iz džepa jednog dečaka.

Ili je pozivnica za rođendansku žurku.

Ili je puškica za pismeni iz srpskog.

Ako je pismo, ne zna se kome je upućeno. 

Možda je pisac redova zaboravio gde treba da napiše ko je pošiljalac, a ko primalac. 

Danas više niko ne piše pisma - kako je to tužno. 

Danas se pišu poruke, koje, onako nedorečene ili sa silnim smajlićima i srcima, samo zbunjuju. 

Danas zbog njih izbijaju svađe češće nego kad komuniciramo licem u lice.

Ali dečak danas ima pravopisnu vežbu, i on, sem što mora da zna upotrebu velikog slova, kad se reči pišu sastavljeno, a kad rastavljeno, i koja je razlika između crte i crtice, treba da sastavi pismo, ili pozivnicu, ili čestitku. 

Dečak se ne seća da je ikada napisao čestitku povodom novogodišnjih ili božićnih praznika i nije siguran kako se piše Nova godina, a kako Božić. 

Ne seća se ni da je pisao pozivnice za rođendan. 

Delio ih je, to - da, ali ih je sastavljla mama ili starija sestra.

Ovo što je sada nastavnica našla zgužvano i zaboravljeno u klupi, nije trebalo da nađe. 

Trebalo je da pomogne dečaku da dobije dobru ocenu. 

Sada će nastavnica pokazati tati. 

On će se možda naljutiti, a možda će se samo praviti da je ljut, jer i on samo piše poruke. 

Ne lepi ih na vrata frižidera ili na neka druga vidljiva mesta. 

I ne vodi mnogo računa o pisanju negacije uz glagole. 

Možda sada govori nastavnici kako se u njegovo vreme više čitalo, pogotovo pred spavanje. 

Ali garant gleda tekmu dok je na roditeljskom jer je razredna odužila, a sportska događanja ne mogu da čekaju. 

I uveče nikada ne čita, već zaspi ispred televizora menjajući kanale.

Ovo je pismo, ili pozivnica, ili čestitka - dospela na pogrešnu adresu.

Klovn Penivajz i nezaobilazne kokice, a sve u režiji sedmog dva

Još nije ni  počelo da se odvija klupko filma To (It - stvar) kada su zašuštale kesice čipsa i smokija, do tada sakrivene po džepovima. 

Nešto smelije čulo se muljanje kokica, jer su one odobrene od strane uprave i osoblja bioskopa. 

Sve je bilo pod kontrolom dok smo gledali prve scene filma snimljenog po romanu mog omiljenog Stivena Kinga: 

Đura je pogodio Ivana u glavu slučajno već ispijenom flašicom Viva vode, Srđan je tražio dozvolu da ide do toaleta, a onda mu se pridružio i Kosta, pa su se negde usput zagubili, Katarina je onima pored sebe prepričavala naredne scene, jer je očigledno bila upućena u prvobitnu verziju filma. 

Još samo da izgovori: I ti ćeš ploviti... pre vremena, pa da je kaznim najstrašnijom kaznom...smesta:(

Očigledno je da sam samo ja čitala jednu od najintrigantnijih horor knjiga, ali da moje čitanje, avaj, neće doći do izražaja:) 

Kako da im objasnim da je to priča o odrastanju i o borbi sa strahovima kroz koje većina nas prolazi dok me Isidora, moja rođena kćer, bečenjem u mraku i kolutanjem očima upozorava, valjda, da su deca preterala sa šuškanjem i  gurkanjem (nisam sigurna koliko sam pravilno protumačila znake i jesu li stvarno meni bili upućeni), dok me Mila, smeštena sa moje desne strane, grozničavo hvata za ruku i  dok  se gubitnici na velikom ekranu grupišu u borbi protiv popularnih momaka (poznato, zar ne?).

Mila je na strani gubitaša, pogotovo onog malog debeljuce, ili zašto da ne, glavnog junaka, koji muca, dok joj Katarina objašnjava da je glavni negativac (ne misli na strašnog klovna, od čije maske i keženja nam se svima koža ježi) baš kul i da se jedino plaši svog oca policajca, ali to još nismo videli, to će posle...(zgromiću je, majke mi!).

(Scena iz prvobitne verzije filma sa Kifom Saterlendom (Kiefer Sutherland) u ulozi negativca)

Tada se voz, tj. film zahuktao. 

Nisam mogla da ispratim sva dešavanja jer je Mila već ozbiljno počela da me stiska za celuuuu ruku - kada je zagnjurila glavu u moje rame, počela sam da se njuškam ispod pazuha i da se prisećam koliko sam mirišljavog lenora stavila u poslednju vodu za ispiranje. 

A onda je Šeks izuo patike i seo na podvijene noge - sve u stilu: Je li čudovište pod mojim sedištem?

Tad sam videla da je vrag odneo šalu i da je neophodno da im objasnim da taj strašni klovn Penivajz predstavlja strahove i da je neophodno da se suočimo sa njima da bismo ih nadvladali. 

Taman sam zaustila da im kažem da je sve to metafora i da je najgori strah od straha, kada je Katarina stručno objasnila Mili da treba da me pusti na miru, jer to nije ništa strašno, to je samo film i zašto je uopšte pošla da gleda kad se plaši, i da....

Ali više je nisam čula jer me je Milanče s leve strane ponudio gumenim bombonama u obliku životinja. Kako ih obožavam, namah sam  zaboravila šta sam sve htela da im pojasnim. A onda se Mila gotovo strmeknula u moje krilo i većina gumenih životinjica završilo je na podu. 

Kada sam se sagla da ih pokupim, napipala sam nečiji mobilni telefon na podu. Tada sam se setila da se Srđan  još nije vratio iz toaleta i da je to verovatno njemu ispao. 

Koliko je trčao, dobro glavu nije izgubio (Kako sam posle čula, seo je pored neke žene misleći da sam to ja, a kada se okrenuo ka njoj da je ponudi čipsom sa ukusom slanine, shvatio je da je promašio red). 

Najzad je jedina devojčica među autsajderima, koja bi bila mrtva da je debeljuca iz filma nije poljubio, na šta je Mila uredno sklonula glavu, a Katarina se nasmejala, rekla strašnom Penivajzu da ga se ne plaši i da će ostati gladan jer neće imati više čime da se hrani. 

A onda je Kaća malo plakala jer je glavni junak morao da ubije svog brata, u stvari svoj strah, pa ju je Mila grlila i ljuljuškala, što je Katarinu dodatno iznerviralo. 

Nije ona ugrožena vrsta niti stanovnik Derija, pa da se plaši, to je samo zato što i sama ima mlađeg brata, i šta je uopšte ova Mila spopala...kakvo tešenje...nije ona iz kluba gubitnika...

   

                        (Scena iz rimejka filma To, koga smo gledali tog petka u Delti) 

Nemam pojma šta je posle bilo jer su nakon projekcije filma svi pričali u isti mah. 

Neko je rekao da je Nikola otišao po dodatne grickalice, Mila me je još uvek stiskala za ruku, Kiki je pravila zvezde do izlaza u pauzama saopštavajući kako je bilo super. 

U liftu smo napravili zajednički selfi. 

Ne znam da li su baš sve scene odgledali - ja svakako nisam, i da li su razumeli poentu filma, mada su nešto pominjali grupu, druženje, dobre i loše momke...

Neko je čak pomenuo kako ima elemente bajke, dobra moja deca - ljubi ih razredna, misleći na borbu dobra i zla.


Znam samo da su uživali, a da ovakve filmove treba gledati sa nekim odraslim, svedoče moje modrice po rukama.

P.S. 

Imena su izmišljena, dešavanja malčice preuveličana i ispremeštana, a sve zarad lakšeg čitanja:)

Pismo

Bila sam tu kada si bila sasvim mali zametak. Bila sam zapravo tu i pre nego što si se zametnula - kada si bila samo čežnja. I još pre toga - kada si bila misao ili rečenica u dnevniku (jer tada su se pisali dnevnici, a ne blogovi).
Ti jos uvek pišeš dnevnik, tako da ispada da si ti, sada ja - nekada...
Duško Radović ima onu rečenicu: Tucite svoju decu...ostatak znaš.
Tukla sam te, ali ne kada si počela da ličiš na mene, ne znam ni kada se to dogodilo i da li se uopšte dogodilo - to da ličiš na mene...
To da sam te tukla - to se sećam. Udara onaj koji je nemoćan. I to nije opravdanje...
Danas čitam pristigle rukopise na konkurs, i uopšte ne znam jesu li ih pisala deca ili odrasli. A možda su samo deca sa pameću velikom ili odrasli sa srcem dečijim.
Bila sam prisutna kada si jednog leta pročitala 18 knjiga. Među naslovima bili su i Orkanski visovi. Da li sam te pitala kako si razumela odnos Keti i Hitklifa? Ne sećam se. Ne pamtim ni da li sam ti ja dala knjigu ili si je sama uzela. Pamtim da si me kasnije kritikovala kada sam ti dala Hesea, kad mu vreme nije. Postoji li uopšte pravo vreme za nešto? Verovatno postoji, ali mi često ne umemo da ga odmerimo.
Bila sam tu i kada si se prvi put zaljubila. Isplela sam finu mrežu da kada sklizneš iz prve ljubavi u treću, petu...manje boli.
Nisam bila tu kad si se udala. Čovek ne može biti pripravan na sve.  Ne može isplesti sve mreže ne bi li plesačici na žici omogućio udobno ateriranje, ukoliko bude bilo nužno.
Andrićev Ćorkan bio je zaljubljen u cirkusku igračicu. Iako bi trebalo da znam, eto, ne znam, zaboravila sam, je li zbog nje polupijan šetao ogradom mosta.
Ne volim kada se pijanstvo od alkohola, a ne od ljubavi, umeša u odnose. Ono me je koštalo normalnog odrastanja. Tebe, nije, na svu sreću.
Bila sam prisutna kada si odrastala.
Sigurno mi imaš mnogo toga reći u vezi svog stasavanja. Nemoj. Neke reči nemoj da izgovoriš nikada, ne da bi mene poštedela, već da bi sebe sačuvala. Neka na njih padne tišina zaborava. Ali to si već naučila. Spoznala si da ti više ne mogu pomoći, ja - ovde, tebi - tamo. Naučila si da se sa nekim zmajevima moraš sama nositi.
Bila sam prisutna kada si proklijala u cvet. Neću uvek biti tu, ali će deo mene, ovakve ili onakve, kroz tebe uvek rasti. Ono što ti se ne sviđa, nauči da otpustiš. Ono što ti se sviđa prigrli, kao nekad što sam ja tebe.
Voli te tvoja mama