Knjiga je da se čita

Da li voliš da čitaš? Vodiš li dnevnik pročitanih knjiga?

Kada sam bila mala, čitala sam knjige zato što mi je njihov sadržaj bio zabavan, jer sam tako mogla da "odlutam" gde sam htela, zato što sam mogla da se poistovetim sa junakom priče. Beležila sam šta sam čitala: sve sa datumom, naslovom knjige, beleškom o autoru, lepim mislima iz dela... Nisam znala da je čitanje važno - u čitanju sam uživala. Nisam znala ni šta je to čitalački dnevnik i da je i on bitan, ali sam ga vodila pažljivo kao što sam beležila u drugi notes i sve  filmove koje sam odgledala. Sada mi to liči na spomenar odrastanja. Malo sam i pisala pesme i kratke tekstove i sve to objavljivala. Nisam postala pesnik, ali me je čitanje i pisanje obeležilo za čitav život.

Da li posećuješ biblioteku? Pričaš li zanimljive priče drugima ili možda pišeš pesme?

U mojoj osnovnoj školi bila je stroga bibliotekarka kod koje nisi mogao da uzmeš sledeću knjigu, a da joj prethodno usmeno ne prepričaš onu koju si vraćao. To me je plašilo i odbijalo, ali me je na neki čudan način i privlačilo (valjda sam htela i da joj pokažem da ja to mogu, pa sam "gutala" knjige). Sada kad se toga setim, pomislim na priču Knjiga iz Andrićeve zbirke Deca i mogu da razumem uskovitlana osećanja u liku malog siromašnog dečaka zaljubljenog u knjige. Zbog tih suprotstavljenih emocija koje je u meni budio bibliotekarkin strogi lik i nepokolebljiv stav, pored školske, upisala sam se i u drugu biblioteku u kraju, u kojoj sam opušteno birala i vraćala knjige po svojoj želji i nahođenju. Suprotno Dositejevom savetu da treba birati knjige prema svom uzrastu, grabila sam šta bi mi došlo pod ruku, i ne kajem se. Sad više nemam vremena da tako čitam, već pribegavam preporukama ljudi čije mišljenje poštujem ili čiji je ukus sličan mom.

Da li si član nekog književnog kluba? Pričaš li sa nastavnicima o pročitanim knjigama?

Čim sam pošla u srednju školu, učlanila sam se u jedan klub blizu svoje gimnazije. Odvela me je profesorka, koja mi je predavala u prvoj godini i koja je insistirala na lepom govoru i dobroj dikciji. Tu sam nastavila da pišem i čitam svoje pesme i slušam tuđe radove. Druga jedna profesorka, sa treće i četvrte godine, na naše časove dovodila je pisce i umne ljude sa fakulteta. Obe su uticale na formiranje našeg mišljenja, obrazovanje i ponašanje. Književni klub me nije "pretvorio" u pisca, ali je potpomogao mojim krilima da zamahnu.

Što je čovek načitaniji, on je obrazovaniji.

Knjige pružaju uživanje, ali te i nečemu uče i čine te boljim. Kada pročitaš neko delo, razmišljaj o njemu, a onda zapiši to o čemu si razmišljao. Ne samo da ćeš obogatiti svoj rečnik, vežbati memoriju, steći znanja i osetiti snagu emocija, već će na taj način i delo živeti duže, a i ti ćeš moći, kad god ti zatreba, da se podsetiš onoga o čemu delo govori. I zapamti, neće ti se svaka knjiga otvoriti pri prvom čitanju, kao što ni svakog čoveka ne možeš "pročitati" pri prvom susretu. Neke knjige ćeš morati da čitaš nekoliko puta:=)

Jedan lepak menja sve

Ponekad neko ili nešto može da spoji nespojivo: jednog jedanaestogodišnjaka i staricu od 104 godine, rastavljene supružnike koji su pričali tek "zlu ne trebalo", vremešnu staricu i sina koga je dala na usvajanje kada joj je bilo 14 godina...

Taman kad sam počela da razmišljam o tome kako bi bilo lepo da u školama postoje vannastavne aktivnosti koje bi negovale odnos mladih prema starima ili da pokrenem neku akciju koja bi se zvala npr. Mladost i starost - ruku pod ruku (deca odlaze kod starijih: čitaju im knjige, odlaze u kratke nabavke, razgovaraju, pomažu u spremanju stana i sl.) kad je do mene, igrom slučaja, ako tako nešto postoji, dospela knjiga Jedan u milion Monike Vud.

Dirljiva, nadahnuta, životna. Mladi izviđač dolazi kod starice da joj pomogne u sređivanju dvorišta. Ništa spektakularno, a opet veliko, i na ovim našim urbanim prostorima - gotovo nezamislivo. Počinje priča o jednom neobičnom prijateljstvu, o Ginisovoj knjizi rekorda, o otkrivanju reči jednog davno zaboravljenog jezika...

A onda se jednog dana dečak neće pojaviti... i prava priča će tek tada početi.

Knjiga će vas razgaliti (reč koja se u romanu često pominje i koja prikazuje pravi osećaj za nešto što smo pomalo zaboravili), "otkraviti" srce za bližnje, za komšije, za druge... podsetiti nas da budemo ono što jesmo, naučiti da se prepustimo i podelimo svoju priču sa nekim drugim...da zaista slušamo, gledamo i osećamo. 

Knjiga će vas i iznenaditi. Neću reći čime.

Nisam se osećala kao sardina među kitovima ubicama, osećala sam se kao jednaka među jednakima

Nekima od vas poznat je onaj osećaj kada uđete u učionicu, i niko ni ne primeti da ste ušli, niko ni ne želi da čuje šta imate da kažete, kada se osećate kao sardina među ribama grabljivicama...
Ako ste se ikada našli u takvoj situaciji, sa ove ili one strane katedre, svejedno, onda znate kakav je to osećaj. E pa, dragi moji, ovo je bilo nešto sasvim drugačije, jer druženje sa ovom decom i ovo putovanje je izgledalo kao da si "svoj na svome", kao da si jednak među jednakima.

U vreme moje mladosti u Ljoret de Mar se odlazilo na medeni mesec. Danas u ovo špansko letovalište mahom idu mladi između 16 i 20 godina (mada ima i onih koji su ovaj deo obale posetili u nadi da će im omogućiti pravo porodično letovanje, ali ne znam koliko su imali mira, jer je ovde od ponoći do jutarnjih sati kao da ste na prepunoj železničkoj stanici). Nama, mladima:), doduše nešto mlađim od šesnaest, bilo je lepo, i kako smo se umorili tokom dana i dela noći, buka posle ponoći van hotela i u hotelu, nije nam smetala. 
Prvi put (a bila sam u sličnom aranžmanu dva puta, doduše pre 7 i 8 godina) bila sam opuštena. Valjda su godine druženja sa decom učinile svoje, a i imala sam već prilike da ovu svoju družinu, "testiram" i pre puta, i na drugim putovanjima, tako da sam mahom mogla da predvidim šta se može dogoditi (divan je osećaj kad primetiš da energija tvoje grupe raste, možda čak i previše za tvoja "osetljiva" čula, i onda ti ne paničiš, ne ućutkuješ, ne pridikuješ, samo sačekaš...i...ona se spusti...i ti možeš da odahneš a da nisi povisio ton). 
Ljoret de Mar, da, mogao bi biti i za nas mlađe, makar za ovu divnu grupu dece, koju sam ovog leta vodila.

 Za razliku od prethodne dve grupe, provodili su vreme, mahom na plaži, a ne na bazenu, što je za svaku pohvalu. Plivanje i igre u vodi im nisu bile strane, a ni šetnje uz obalu, ili po gradu (dečaci su bili neobično strpljivi dok su devojčice po četvrti put zaredom ulazile u Stradivarijus:), dok su stavljale kikice, što je umelo da traje i traje...). Družili su se i igrajući karte i razmenjujući iskustva o pročitanim knjigama (Tijana je, koliko sam razumela, pročitala sve knjige koje je ponela na letovanje, te je pozajmljivala od druge deca, a ni Petra nije za njom zaostajala.) Neću se začuditi ako neka od njih jednog dana napiše sopstvenu.

U hotelu je neko igrao bilijar, neko se raspravljao na španskom sa sobaricom oko stvari koje su najednom "dobile noge", šminkao i doterivao za izlazak, ljutio što su mu rasturili krevet, slušao muziku...ne kažem da nismo  s vremena na vreme"trebili " po telefonu (ali, znate ono sa koje strane po bontonu stoji mobilni za stolom - toga nije bilo, a i ako bi se dogodilo, opominjali bi jedno drugo),  za tim jednostavno nismo imali potrebe jer su nam dani bili ispunjeni:) 
Jednog dana smo posetili prelepu Barsu. Las Ramblasom, najdužom ulicom, vodila nas je Anastasija, dok je za pijacu Bokerija bila zadužena Ema. Svako je imao svoj zadatak. Mišić je bio pomiritelj i ukoliko bi trebalo voditi diplomatski razgovor, videti gde su Mia ili Luka, on je bio za to zadužen. Minja, Sofia, Deana i Aleksandra posetle su stadion Kamp Nou i ushićeno nam prepričavale šta su sve videle i doživele...

U Dalijevom muzeju smo se "izgubili" prepuštajući se različitim osećanjima. Neko je brundao negodujući, Ema se oduševljavala, većina je velikog umetnika proglasila ludakom dok je on za sebe rekao da je genije, ali zar se genijalnost i ludilo negde ne dotiču? Ja nisam bila tako uzbuđena kao prvi put (izostalo je smenjivanje smeha i plača), niti zainteresovana kao drugi put (već vam je poznat onaj osećaj prepuštenosti sebi, kada ste bez kustosa, sa izvesnim, ali nedovoljnim znanjem, u izložbenom prostoru bez hronologije izloženih eksponata, jer je umetnik tako želeo), već potpuno opuštena da napravim nekoliko odličnih fotki i dobro se zabavim sa svojim "modelima".

Znamo kako deci brzo popusti pažnja i kao mogu da se dosađuju, ali, verujte mi, ovde za to nisu imala prilike. 
More, sunce i Španija "odradili" su svoje, a i mi, svako ponaosob, dali smo sve od sebe.

Sreća je otići na neko mesto odakle nećeš želeti da odeš na neko drugo

Prva stanica: Firenca. Nismo rezervisali karte za Ufici jer sam se plašila da će deca biti premorena posle noćne vožnje kroz Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju do Italije. I bila su. Mada smo krenuli entuzijastično, do jutra smo se umorili, te su ostali putnici, koji su mahom bili odrasli i ozbiljni:), mogli da odahnu. 
U autobusu smo predstavili svoje mape putovanja ("igra" koju smo osmislili po ugledu na mape uma) i Sergejevo predstavljanje idealnog putovanja je dobilo najviše glasova, te je on prvi mogao da bira jedan od četrnaest poklona, koje sam za tu priliku pripremila.
Na svojoj mapi Sergej je nacrtao razna prevozna sredstva: avion, brod (ne znam zašto nije bilo autobusa, koji nam je postao drugi dom)...različite životinje: kengure (iako nismo išli za Australiju), krokodila i ajkulu (nadam se da nećemo imati bliski susret), ali nam je tokom kasnijeg kupanja u Sredozemnom moru objašnjavao da ukoliko nam se ajkula približi, nikako se ne mrdamo...bolje da ostanemo i bez ruke ili dela noge nego da potpuno nastaradamo:(
Deca su bila voljna da slušaju jedni druge i tako nas je ovo putovanje, između ostalog, naučilo i međusobnoj saradnji i osluškivanju pravih, a ne virtuelnih prijatelja sa društvenih mreža. Na taj način  su Sofia i Deana, iako idu u školu sa istom decom sa kojom su i pošla na put, saznale da su Sergej i Miloš pravi carevi:) 

Pošto ja ne mogu da živim drugačije nego kako mi srce nalaže, a ono je dečije, uprkos godinama:), pošto smo pokupili Sofiu u centru Firence, i pošto se ona s mukom rastala, ne od roditelja:), već od svog psa Lenija, pošli smo u razgledanje znamenitosti ovog grada-muzeja, ali smo ubrzo skrenuli na gelato i na Ponto Vekio, gde smo se slikali do mile volje. 

Kako živimo u vremenu mobilnih telefona i selfija, obilato smo ih koristili, dok je Aleksandra bila mudrija "probudivši" Sergejevu džentlmentsku crtu, koju je kasnije revnosno koristila tokom dvanaestodnevnog putovanja, napravivši albume i albume svojih slika:)) 

Tako je najpoznatija građevina Firence Santa Marija del Fjore, sa sve zvonikom kraj sebe, pred umorom, sladoledom i fotkanjem ispred, iza i pored ...."pala" u drugi plan. 

Firentinsku katedralu, galeriju Ufici, reku Arno i njene mostove, ostavićemo za drugi put, jer mi već hitamo u Montekatini terme. 

Nestrpljivost, specifična za naše godine:), vuče nas napred da što više toga osetimo i doživimo.

U Montekatiniju smo malko odahnuli u sasvim solidnom hotelu (gde smo to veče i prenoćili), da bismo ubrzo potražili italijanske specijalitete u jednom od restorana. Ponuda je bila brojna i raznolika, ali i naši prohtevi - treba usaglasiti četrnaest duša, četrnaest džepova, četrnaest afiniteta. No, banja, opasasna Apeninima, veoma nam se svidela, te smo zaboravili i na poduže traganje za odgovarajućim restoranom, i na svotu novca, koji su pojedinci:( ostavili u njemu.

Na tom prvom delu putovanja, pre dolaska na krajnju destinaciju, najviše su nam se svideli San Remo i Nica. Iako nam je usput društvo pravila kiša, na koju većina nije bila pripremljena (osim štrebera, poput mene, koji su poneli kišobran-suncobran), nismo se žalili, jer nas je obala na kojoj se protežu ova dva gradića naprosto očarala. 

U italijanskom gradiću poznatom po muzičkom festivalu i festivalu cveća, uživali smo špartajući njegovim centrom i šetalištem, ali najviše osmeha izmamile su šljunkovite plaže i dokovi San Rema.

Na kraju dana je ipak Nica na Azurnoj obali, sa svojim Engleskim šetalištem, "pobrala" najviše poena. Iako je i dalje padala kiša, iako smo i ovog puta ostavili novac za večeru u jednom od restorana, iako nas je čekala još jedna noć u busu, bili smo dobro raspoloženi. Ispremeštali smo se na našim mestima u zadnjem delu autobusa i proveli relativno mirno noć pred dolazak u Ljoret de Mar. 

Deca su se naučila strpljenju (da se sve ne može "sad" i "odmah"), toleranciji (ne možemo svi da sedimo uz prozor), međusobnoj saradnji i razumevanju. Shvatili su da smisao i lepota putovanja nisu tek dolazak na cilj, već i samo putovanje.

P.S. O ostalim mestima koje smo posetili i o našem daljem druženju i "učenju" u nastavku ovog putopisa.

Iza svake tuge dolazi nada, iza svakog pada, uspon...

Pred odlazak u Firencu, umesto da čitam o porodici Mediči, družim se sa Neletom Karajlićem i Beogradom od pre 100 godina, opisanim u romanu Solunska 28.

Odmah da kažem da nisam čitala Fajront u Sarajevu (mada jesam malko jugonostalgična), te ne mogu da poredim ove dve knjige, koje je napisao vođa grupe Zabranjeno pušenje, ali da sam uživala u ovoj - jesam.

Solunska 28 je beogradska, dorćolska i, nadasve, dunavska priča...poetska i višeslojna. 

Sve vreme pratimo sudbine više junaka (ne mogu da se otmem asocijacijama i poređenjima, pa mi tako, u prolazu, pada na um Habjanovićkin Ženski rodoslov).  Najviše mi se dopala Rahela, usamljena i nesrećna kćer jevrejskog trgovca, koja u više navrata polazi u susret smrti, ali je na ovaj ili onaj način ipak izbegne. Kada je Života, dunavski alas i jedan od glavnih aktera romana, prvi put otrgne od hladne vode, o Raheli počinju da se ispredaju priče kao o nekome s uma sišavšem. 

Kako ljudi ne vole bolest i od nje okreću glavu, možete samo zamisliti kako je tek okreću ili  kraj glave rukom vrte, kada je u pitanju neko čija je duša tanana...

Kao da u čoveku pravo na bolest imaju samo meso i kost. Kao da je bolestan duh greh, a ne nesreća...

Ali, pripovedač suptilno vodi Rahaelu kroz život do njenog kraja, jer kraj se, na ovaj ili onaj način, ipak mora odigrati. Na tom putu ona nauči da prostore svog i tuđeg života oslika, jer čovek ne zna od čega je sazdan i šta sve može i hoće dok mnogo toga ne prevali preko glave. 

Skoro da se svake noći rađalo novo platno. Snažna inspiracija držala ju je napetom. Slikala je kao da je primorana nekom nadnaravnom silom. Mešala je boje, dolazila do nijansi lako, pokretima je davala život belom platnu. One su se ređale na onom istom tavanu na kojem je stavila konopac oko vrata...

Možda će se vama više od Rahele, koja ima specifičan odnos sa smrću, rekli bismo nadrealistički (Top lista nadrealista:), više  svideti visprena hercegovka Bosa, koja po dolasku u Beograd, uspe da se snađe i dočeka na noge u smutnim vremenima, kakva su bila pred početak Prvog svetskog rata, ili gospodstvena Vasvija, zahvaljujući kojoj muž uspe da sačuva nasleđeni novac, još više ga učvrsti i razgrana...ali ovo nije samo roman o likovima, čije se sudbine prepliću, niti o novcu i strastima, kako na koricama stoji, ovo je pre svega priča o jednoj kući, u jednoj ulici, u jednom delu grada uz Dunav...

I kao što Života stasava uz Dunav kao uz najboljeg druga kome odaje tajne i koji mu pomaže da preživi, i kao što Rahaela u reci pronalazi spas, kao da je čitav život živela samo za tak jedan trenutak kada će reka da je odnese, tako i vi možete da uživate u jednoj reci, u jednom kupalištu... u jednoj lepo ispričanoj priči (ako smem da kažem da me negde dira kao što je nekad i Isidorina  Hronika palanačkog groblja), u jednoj knjizi kao što je ova.

Čekaj me na nebu, ljubavi moja

Ovog meseca spremam se da i treći put posetim Dalijev muzej u Figuerasu, rodnom mestu velikog španskog slikara nadrealizma - Salvadora Dalija.

                          

                                         (Instalacija na ulasku u Pozorište-muzej)

U autobiografskoj knjizi Ja sam genije (prepoznatljivog "dalijevskog" naziva:) Salvador Dali piše: Sa šest godina želeo sam da budem kuvar. Sa sedam Napoleon. Od tada, moja ambicija je stalno rasla, kao i moje ludilo veličine.

                                     

                    (Deo Dalijeve interpretacija raja na jednom od  plafona u Muzeju)

Prva poseta Muzeju i ja  plačem...moje oči se kupaju u suzama kao kad seckate crni luk, samo što nema ni luka ni njegovog mirisa koji štipa. Niz moje lice slivaju se suze, čini mi se odmah, čim ugledam zgradu koja nalikuje na dvorac, koja mi budi maštu, golica radoznalost, stvara u mojim grudima uzbuđenje...plačem  kada zakoračim u dvorište u kome se nalazi kadilak iz 1940., kada ugledam instalacije za koje odmah i ne znam čemu služe (kao ona rupa u zidu iza koje se skriva čitav jedan biljni svet)...kada trčim od jednog eksponata do drugog. Plačem i smejem se u isti mah. 

Moji đaci, oni koji me znaju, empatično me drže za ruku dok stojimo pred pločom iza koje se nalaze Dalijevi zemni ostaci, drugi, koje sam  povela sa sobom, jer koleginica nije mogla da pođe, i koji me ne znaju, uzbuđeno uzvikuju: Bože, što mi nemamo ovakve nastavnike...

Na sve nas deluje "groznica" zvana Daliii.

Da, uzbuđena sam u toj kući u kojoj je Dali proveo svoje poslednje dane, a koja je pretvorena u muzej-pozorište. Da, znam da je bio gotovo bolesno narcisoidan, egzibicionista, majstor publiciteta... da je još kao dečak namerno grurnuo svoju sestru niz stepenice...da je na Akademiji izjavio da je inteligentniji od trojice profesora i da je odbio da ga ispituju...da je bio na strani fašiste Franka...da je često bio bizaran... 

Ali on stvara duple slike koje traže aktivno učešće posmatrača, kao što je Pijaca sa robovima...gde se u daljini vidi Volterov lik...ili instalacije poput stana u kome se nalazi nameštaj koji podseća na lice glumice Me Vest...

(Kompozicija od sofe u obliku usana, kamina, dve uramljene slike i draperije nalik na kosu)

Ili me možda privlači njegova borba protiv jednoličnosti i dosade za kompleksnost i različitost, borba protiv realnosti za san, za enigmu, ili za Galu: Gala i Elijar...Dali, Gala i Elijar...Gala i Dali.

                                                           

                                                    (Gala, Dalijeva večna inspiracija)

U jednom drugom pozorištu, u Madlenianumu, te iste 2010. gledam dramu Čekaj me na nebu, ljubavi moja, igranu po istoimenom delu Fernarda Arabela, u kome Dobrila Boba Stojnić, u ulozi Gale, Dalijeve saputnice i muze, progovara: Ali on je tvrdio da sam genije bila ja. Genije, govorio je, našeg para...Neki put je bilo teško živeti sa njim. Kao da smo leptirovi okovani limom... 

Sledeće godine evo me opet u Dalijevoj kući-muzeju-pozorištu. Ništa više nije kao pre, ali magija ne nestaje...otkrivam nove zavijutke, novu genijalnost i drugačiji pogled na završetak života. Ponovo sam pred Dalijevim grobom u podnožju Teatra-muzeja...

Luda sam za Vama - mučiću Vas dok ne počnete da me obožavate...

Hoće li prva uspomena, poput prve ljubavi odneti prevagu nad ostalima, je li druga bila kao prva, ili će me treća poseta odneti ka nekom nepoznatom raju ili paklu:), saznaćemo za nekih dvadesetak dana, a do tada uživajte u Daliju i u ovim  niže postavljenim slikama skinutim sa Gugla:

Savršeno nesavršena

Evo nas opet sa Selestinom iz romana Sesilije Ahern. Ovog puta u pitanju je Savršena, nastavak romana Obeležena, koji postavlja pitanje postoji li savršen svet i može li ljudsko biće biti bezgrešno. 

Ako se osvrnemo na Stari zavet i progon čoveka iz raja, odgovor je više nego očigledan.

No, ne moramo da idemo tako daleko, dovoljno je da zavirimo na fejsbuk ili instagram i pogledamo većinu svojih i tuđih slika: pravimo selfije ispred ogledala, iza police sa knjigama, pokraj skupih i luksuznih automobila, za stolom u restoranima, za trpezom među svojim najbližima, sa kućnim ljubimcima, sa naočarima, bez naočara, sa kajlama oko vrata... trudimo se da izgledamo što lepše, što pametnije, vrhunski... pa tako te najbolje slike postavljamo na društvene mreže želeći da pošaljemo poruku svetu kako smo savršeni. 

Ne volim nastavke, ali kao što nisam mogla da odolim filmskim nastavcima Divergentnih, Osmog putnika, Matriksa, Pobesnelog Maksa (ali samo do četvrtog dela) ili Orvelovoj knjizi 1984, Hakslijevom Vrlom novom svetu ili predstavi Legenda o čovekovu-krompiru, nastaloj prema romanu Mi Jevgenija Zamjatina  i sl. delima i njihovim filmskim i pozorišnim adaptacijama, ne mogu da odolim ni ovoj, neko će verovatno reći distopijskoj (ta reč je sada u modi) knjizi. 

U delu Savršena glavna junakinja Selestina beži i skriva se od Saveta. Pošto je obeležena, nikome nije dozvoljeno da joj pomogne (opet asocijacija na Stari zavet i  Božiji otisak na Kainovom čelu). Kako joj je u prethodnoj knjizi, društvo udarilo žig na 6 mesta na telu, time se i  jasno izjasnilo da je ne želi i da je ona sada otpadnik jer je nesavršena. 

To me odmah podstiče na razmišljanje - kako se mi sami odnosimo prema onima u našoj neposrednoj sredini koji nisu po nekim usvojenim merilima dovoljno lepi, dovoljno pametni, dovoljno uspešni... ili dovoljno mladi? Okrećemo li glavu od starog i nemoćnog, od bora ili ožiljka na licu sagovornika, od bolesti, od siromaštva - kao da će nad ono zaraziti, od duševno obolelih, od kažnjenih, "obeleženih", drugačijih,  ili smatramo da je i "korov samo cvet koji raste na pogrešnom mestu" (preuzeto iz romana)? 

"A ko je to nazvao korovom? Nije priroda. Ljudi su to smislili. Priroda mu dopušta da raste. Priroda ga stavlja na posebno mesto. Ljudi su ti koji ga imenuju i odbacuju."

Sećam se samo kako su posebno "obeleženi" bili oni koji su osamdestih godina prošlog veka obelodanili istinu da boluju od side (do tada potpuno nepoznate i neistražene bolesti), kako su gubili poslove na kojima su se do tada nalazili, pozicije u društvu, pa čak i  mesto među najbližima...kako niko nije hteo ni da se rukuje sa njima, jer je smatrano da je to samo bolest homoseksualaca, narkomana i prostitutki. 

Koliko ljudi mogu da budu nehumani jedni prema drugima saznajemo i prateći sudbine junake iz romana Sesilije Aheron koji su obeleženi (žigosani) i koje su Savetu, koji treba da brine o nepogrešivosti ljudskog roda, prijavili njihovi bližnji: sestre, braća, rođaci, prijatelji, komšije...(opet slede neminovne asocijacije na 1948., na Goli otok, Oca na službenom putu, Tren 1 i Tren 2...). 

Ispada da je čovek čoveku najveći neprijatelj, i to ponajčešće - onaj koji ti je najbliži. 

Nema savršenih ljudi, jer kad "utisneš" u sebe sve svoje mane, onda živiš sa stalnim osećajem krivice i želje da se drugome umilostiviš. 

Pročitajte roman, možda vas "obeleži".