Tačka do tačke - tačkica...

Nekada danima čekaš priliku i nikad je ne dočekaš. 

Nekada se prilike zgode same od sebe i ti samo - hop, i uzmeš je.

Tako je bilo i sa mojim tačkicama - jednostavno, desile su se. 

Uvek sam volela da bojim, malo rumenožute, ljubičaste, oranž...jedno okce, lepo, bademasto, nešto od lica, deo tela: što ne znam - dodam tačku, jednu-dve...pa opet malo boje i okaca i tačkica. 

Tačka mi dođe pokrivalica. I meni lepo (ne znam kako je tačkama i posmatračima - onima koji gledaju moje, nazovimo ih slike).

Onda Andrea kaže mama dođi kod mene. 

Tako nastane još jedna tačka. Onda stvorimo još mnogo, mnogo malih tačaka od naših zajedničkih uspomena. Živimo mesec dana u vlastitom svemiru sačinjenom od mnoštva tačaka: Diznilend, parada u San Dijegu, vožnja Los Anđelesom, putovanje do Vegasa...
Kupuje mi pola kilograma trešanja za 13 dolara. 

Ko još kupuje dve šake velikih sočnih crvenih tačaka za toliko novca? Za jedan sat njenog mučnog stajanja na nogama u restoranu. Luksuz koji ćerka želi da pokloni majci. Ova mala epizoda - ova tačkica je tu da pokaže majci kako joj je ćerka zahvalna.

Haljina koju nosim na sebi sastoji se od malih crnih tačaka koje ostavljam na rukohvatu, na stolu, na bratovljevoj ruci. Tačkice se obrušavaju na tlo kada ustanem sa sedišta automobila. 

Haljina broji već godine za školu, ali je i dalje rado viđena.
Danas, u Muzeju grada Sijetla mnogi je pozdravljaju i udeljuju komplimente diveći se njenim tačkicama.

Tačke imaju budućnost kroz radove Jajoi Kusama. 

U njenim sobama-kaledioskopima vidim rumenožutu sa mojih slika.
Ne daju mi da ostanem duže od 20 sekundi. Kako da za tako kratko vreme upijem sve boje, sve utiske, sve instalacije ove sedamdesetogodišnje umetnice?
Prebrzo za moje oči, za moj mozak, za moju dušu.

Jednoga dana sve će biti iza mene, sve moje tačkice od kojih sam izatkala ćilim života. 

Tačka do tačke...tačkica.
I jedna sasvim mala tačka na kraju.

Avion se udaljava iz vidokruga. Suza u oku da ne vide oni koje ostavljam.

P.S.

Pod uticajem izložbe Beskonačna ogledala Jajoi Kusame (Infinity Mirrors Jayoi Kusama)

Majkrosoft prvog četvrtka u mesecu

Kiša nije pala na Sijetl i nikad nije bilo toplije. Požar u Kanadi nije zaustavljen i mene mnogo, mnogo bole kolena, ali sve to nije moglo da umanji moje uzbuđenje kada sam se našla unutar korporacije, koju je osnovao jedan od danas najbogatijih ljudi sveta - Bil Gejts.

Kako je moj brat nekada radio za Majkrosift, i kako još uvek ima prijatelje koji tamo rade, zahvaljujući jednom od njih, imaću uspomenu koju ću pamtiti do kraja života. 

Čim sam upoznala Sašu Jurića, znala sam da sam osvojila bingo. Čovek je nepresušan izvor informacija, kozer i entuzijasta, koji nam je posvetio tri sata dok nas je vodio kroz ogroman kopleks u kome radi najmanje polovina zaposlenih od ukupnog broja stalnih i povremenih saradnika ove kompanije, koja je zaslužna za mnoge stvari koje mi danas koristimo.

Možda se moj brat osećao pomalo nostalgično, u sada već znatno izmenjenom okruženju od onoga koje je napustio pre petnestak godina, možda mu je bilo pomalo i dosadno da sluša o stvarima koje odlično poznaje, ali ja sam se po stoti put osetila kao Alisa u zemlji čuda ili onaj mali Tupavko ili Glupko, koga smo zatekli u Sašinoj kancelariji. 

Da, ne znam mnogo toga. Nisam dovoljno informisana. Nisam dovoljno obrazovana. Nemam predstavu, nemam blage veze koliko je Spejs Nidl udaljen od tla i još toliko toga, ali tamo sam se osećala tako, tako dobro: među svim tim pametnim, kreativnim ljudima sa različitih strana sveta, vrednovanih po svojoj inovativnosti, brzom i sjajnom umu...

Danas je prvi četvrtak u mesecu i svi iz bivše Juge, zaposleni ovde u Majkrosoftu, zahvaljujući upravo Saši Juriću, sede za jednim stolom i jedu, smeju se, pričaju. Mahom danas jedu ćevapćiće za koje je bio zadužen glavni kuvar, i nešto nalik na domaći kajmak i ajvar (sve pohvale za ideju, trud i volju).

Za stolom je mladić koji je upravo došao iz Beograda na dvonedeljnu praksu zbog projekta koji je započeo u Majkrosoftu iz Beograda. U čelu stola je plavokosi mladić koji liči na jednog mog bivšeg učenika (prevarila sam se - iz Zagreba je). Drugi mi opet liči na brata moje drugarice koji živi u Sijetlu i radi i Majkrosoftu i koga znam samo sa slika (nije ni on taj)... Onaj crnokosi momak preko puta mene, kada pročita moje ime na pločici, pita me da li je danas razgovarao sa mnom preko telefona o nekom projektu. Smejem se. Kasnije saznajem da je on ipak išao u moju školu (otuda mu je i moje ime poznato).

Srećna sam. Osećam njihovu energiju. Drago mi je što postoje mladi pametni ljudi. Nije važno što nisu oni za koje sam mislila, niti što nisam ja ta.

Saša nas vodi dalje. 

Ja se sad igram. Kompjuter pogađa koliko imam godina. Daje mi 33. "Kupujem" odeću, "idem" na skijanje, crtam predmete u tri dimenzije...ma, šta da vam kažem, uživam kao u Diznilendu.

Hvala Vlado, hvala Saša, hvala Majkrosoftu☺

Sijetl danas priziva kišu

Danas je u Sijetlu vazduh strašan, rekli su moji domaćini.

Kako nikada pre nisam ovde bila, ne mogu ni da zamislim kakav je bio prethodno.
Pod pretpostavkom da su požari u komšijskoj Kanadi zaslužni za smog nad gradom, nastojim da zamislim Sijetl okupan u svetlu. 

Ali to mi baš i ne polazi za rukom, jer dok prolazimo preko jednog od mostova nad jednim od dva jezera, i dok mi brat i snaja govore (jedan na srpskom, a drugi na engleskom) da gledam tamo levo i pokušam da vidim brdo ili zgradu - koja se ne vidi, ja ne mogu niti da zamislim niti da vidim bilo šta.

A onda se penjemo na dizajnersko čudo sagrađeno 1961. za međunarodni sajam tehnike, i meni je već dobrano muka. Kada se vinemo nekih stotinak metara iznad zemlje i nađemo na spoljnom obruču restorana koji se okreće, moji dragi domaćini se i dalje čude vazduhu - koji nikada nije bio gori i pogledu - koji nikada nije manje otkrivao.

Po dolasku kući, saznajemo da požar, na samo 3 sata vožnje udaljen od nas, i dalje nije zaustavljen i da je aerodrom trenutno obustavio letove (zbog čega smo mogli bez čekanja u redu da "bacimo" pogled na Sijetl s visine.)

Sad ležim u krevetu i razmišljam hoću li Sijetl zapamtiti po Spejs nidlu, na koji sam se popela, Majkrosoftu, koji sutra treba da posetim,  ili po strepnji od posledica požara koji je zahvatio Kanadu.

                                         (Spejs nidl "viđen" u jednoj od kugli u Šihuli vrtu)

P.S.
Nadam se da će ovo treće, koliko sutra, "pasti u vodu"...

Pozdrav iz grada na vodi koji  trenutno iščekuje kišu;)

Besana noć pred put u Sijetl

U Sijetlu, u koji sam se namerila koliko za koji sat, pada kiša u proseku 9 meseci u godini.

Kako sam poslušala čika Borhesa, putujem olakšana - bez kišobrana i padobrana.

Šalu na stranu, sa sobom nosim samo najosnovnije, ali ne zbog toga što sam najzad shvatila da obično vučem gomilu nepotrebnih stvari, već zato što na ovom letu imam pravo samo na jednu jedinu torbu:(

Ne želim ni da mislim kako ću tamo proći bez dodatne opreme:)

Provodim besanu noć, jer pred put se to i podrazumeva. Svakakve misli mi kolaju glavom - snaći ću se nekako bez štikli, umetaka i dodataka, ali se plašim da mi nešto važno ne promakne:) 

U Vegasu smo zaboravile da posetimo kapelicu gde su se Dasti i Anja venčali, jer smo se vozikale centrom uzaludno tražeći parking dok nam nije ponestalo benzina. 

Nešto slično se desilo i u Holivudu kada smo uporno pokušavale da dođemo do velikog natpisa, koji je nekad predstavljao tek reklamu, a koji  je danas kultno i zakonom zaštićeno mesto. 

Na kraju smo Holivud zapamtile po vožnji, a Vegas po vrućini.

Drugo, u Sijetl letim bez Anje. Iako sam se žalila na njenu vožnju, nedostajaće mi - nadam se da navigacija neće odneti avion u pogrešnom smeru.

Bez viška žetona u džepu i fotke ispod slova, putujem u Sijetl.

A ako me kiša negde usput  i sputa, odgledaću  makar Besane u Sijetlu.

Putuješ, učiš, dobijaš na koloritu

Putovanje predstavlja ključ za razumevanje sebe i drugih. 

Ono te tera da razmišljaš, nagoni da osećaš više i dublje...

Čini da rasteš u vertikalu (ako se izuzme hrana koja povećava tvoju horizontalu:).

Ostavljamo Vegas iza nas. Krećemo put  Long Biča kroz pustinju Mohave.

Moram priznati da mi već nedostaje blještavi veštački svet kockarnica i hotela (ponekad volim da uživam u stvarima koji su na granici kiča - obilje koje se preliva, testo koje je toliko naraslo da izmiče kontroli).

A onda lepota gladovanja. Ravan i naizgled dosadan put. Planinski venci u daljini i pustinja u njihovoj senci. 

Neka vrsta strahopoštovanja prema razadaljini, prirodi, kosmosu. 

Možda bih mogla i da razmišljam o Darvinovoj teoriji ili Stvoritelju da ne moram da se usredsredim na Andreinu vožnju.

Kažu, da onaj ko ovde (misleći na Ameriku) nauči da vozi, može voziti bilo gde. Meni ovde vožnja nalikuje na video-igrice u kojima automobili iskrsavaju iz najneobičnijih pravaca u najneočekivanijem momentu.

Toliko koliko je ona opuštena (tek na ovoj fotki shvatam da sam je uhvatila u momentu dok žmuri, na podignutu nogu sam se već privikla), toliko sam ja pod stresom. 

Brojim minute kada ćemo napraviti pauzu u mestu Victorvil. 

Oaza u pustinji. Bioskop u šoping molu. Tražim da gledamo nešto lako što mogu da ispratim bez titla.

Haha, ovo je baš ono što mi treba - Girls trip. 

Komedija o četiri drugarice koje obnavljaju svoje prijateljstvo. Nešto kao Mamurluk u Vegasu. Komične i nezgodne situacije, piće i zabava, malo suza i pomirenja...

No, film o crncima sa crncima u bioskopu (bioskop nije baš dupke pun, ali nije baš i da mogu da se opustim - ni titl mi ne bi pomogao da ukapiram zašto se smeju dok se osvrćem oko sebe)

Sećam se Denisa, Andreinog prijatelja Kubanca, koji je jednom prilikom prokomentarisao: 

A šta mislite kako je meni kada stalno gledam film o belcima među belcima!

Svaki komentar na ovo bio bi suvišan.

Do sledećeg posta o putovanju u Sijetl u Vašingtonu.

Dozvoljeno pušenje

Da li znate koliko je vruće u Vegasu? 

Ma šta vruće! Pali, prži, ujeda. 

Noge otiču, usta - suva, od vreline ni šešir ne pomaže. 
Puši se na sve strane!

Sedimo u garaži čija su rol vrata malko podignuta i palimo filter cigarete od duvana kupljenog na kilo - marlboro na crno (kažu, bolji... i  jeftiniji).
Vrelina napolju, vrelina iznutra (ostali deo kuće je, hvala bogu, provetren).

U Nevadi, za razliku od zdrave:) Kalifornije, možete da pušite svuda, čak i u kazinu, uz automat u koju ubacujete 5, 10...20 dolarčića i kuckate po njemu satima ili kraće (u zavisnosti od toga kojom brzinom dobijate ili gubite novac).

Hajde, zapali, nudi me sestra dok uzaludno pokušavam da otmem koji  koint bezosećajnoj mahini. 
Vidim da si nervozna i da te ne bije početnička sreća.


I stvarno, bije me vreli vazduh kad otvorim prozor automobila, jer je Andrea, na putu dovde, u nekoliko navrata upalila grejanje (da ne prokuva ljuta mašina). 
Bije me klima u sestrinim kolima, koju je odvrnula do daske, jer pali, čini mi se, dve odjednom ( ne gine mi dimljena šunka da postanem). 
Bije me težina ustajalog vazduha i toplote u garaži sa napola zarolovnim ili odrolovanim vratima (u zavisnosti od toga da li je za vas čaša napola puna ili prazna).

Vegas se puši i vreo je u svakom pogledu. Pogotovo kad nastupa Magic Mike (većina žena verovatno zna o čemu je reč - ja nisam imala pojma). 
Za one poput mene, to vam je šou koji se odigrava  ispred vaših očiju, ali može i u vašem krilu - žene, ne opuštajte vilice i ne balavite previše:)

Momci, rekla bih od dvadesetak do tridesetak godina, obučeni u uniforme vatrogasaca, policajaca, građevinskih radnika i slično (pretpostavljam da bi izbor zanimanja trebalo da probudi interesovanje i odgovori na iščekivanja i maštanja publike) pred vama igraju, pevaju, neko se i obnaži više od pojasa (ali ne previše), laskaju vam (od nekoga dobijete i poljubac). 
Da biste imali i osećaj moći, dobijete i lažne parice koje bacate na obnažene momke.

Žene aplaudiraju, navijaju, vrište i reklo bi se, uživaju. 
Mukaraca, koji nisu izvođači, među publikom gotovo da i nema. Postoje doduše izuzeci, koji samo potvrđuju pravilo, i koji su tu  verovatno našli kako bi izašli u susret svojoj lepšoj polovini (ovo ipak nije Kalifornija:). 
Kada njihovoj dami neko priđe, ne preostaje im ništa drugo nego da to stoički istrpe - kad su već tu došli.

Žene najčešće dolaze u grupi i tu proslavljaju devojačko (ili neko drugo) veče - opuštajući se kao njihovi momci ili  muževi u striptiz-baru (htele smo i tamo: srce hoće, ali dupe neće - meni se od jednog pića, što bi deca rekla, slošilo).

Kao što su i momci za većinu posetiteljki bili hot, za mene su hot bile cene (25 dolara po piću - sva sreća što je meni i jedno bilo više nego dovoljno:).
Inače, ovde u Americi, malo šta je jeftino (ne mislim samo za nas iz Srbije, već i za pristojan narod koji radi osam sati i živi od te plate).
Svojevremeno mi je setra rekla: Dođi ovde, ponesi 1000 dolara i vratićeš se sa koferima punim garderobe. 
Ja gotovo da  do sada nisam videla nikakvu garderobu (osim na meštanima i turistima;) i po vintidž radnjama, kod nas bi rekli second handu). 
Bojim se da će oni, koji koliko-toliko  prate modu biti razočarani jer neću moći nekim novotarijama da ih obradujem (i kosu, koju sam pred Vegas stavila, skinula sam, jer je bukvalno počela da se raspada, a ja da se pušim pod njom).

Pušenje, ili zdravlje, odlučite sami:)))
Elem, u Vegasu sve je dozvoljeno i sve je vašoj zabavi podređeno.
Evo još nekoliko sličica:

Komšije će da me "biju" :)))

Lepe kuće "prolaze" kroz grad. 

Ja, na uglu 7. i Ulice trešanja, stojim gotovo sama.

Neki kažu da je to zbog toga što Ameri rmbaju po ceo dan (što je uglavnom tačno), drugi, da nisam potrefila tajming, inače bih videla komšije kako roštiljaju ili kose travu (Kad smo već kod komšija, njih ne viđam, ali ih zato čujem kad kućepazitelj afroamerikanac, levo od mene, raspali nešto mnogo jače od Boba Dilana i bluza, ili kada se mali Meksikanci u stanu preko puta svađaju oko kompjutera). 

Da kuća gori, verovatno bih zvala vatrogasce, a za sve ostalo postoji Amazon ili neka druga firma, koja će mi na vrata stana doneti sve što mi treba (ne daj bože, da mi zafali kafa ili nešto slično:) 

Ako je reč o kafi, oni je mahom nagnu nabrzaka (espreso) ili je nose u flašicama od kuće (kao moja ćerka) ili kupuju na putu do posla (amerikano, ja bih rekla razređen espreso:). Ona, "naša" - turska, sve sa prevrtanjem šoljica i gatanjem u iste, gotovo da i ne postoji. 

U stvari, možda je reč o istoj tečnosti samo spremljenoj drugačije, ili, što je za mene bitnije, drugačije konzumiranoj:(

Čitam Halo, Beograd Mome Kapora i sećam se kako sam svojevremeno (bilo je to pred kraj osmogodišnjeg školovanja) kupila celokupna njegova dela. Još uvek pamtim kako  mi je drug zamerio što sam se lišila džeparca zarad nekog, kao je on to tada rekao - dnevnog pisca. 

Da me sad vidi, shvatio bi da za mene nikada Moma Kapor nije bio "prolazna roba", jer, eto i sada, posle gotovo 40 godina smejem se zajedno sa njim i nostalgično prisećam nekih događaja kada smo, kada bi komšije otišle na plac ili more, čuvali jedni drugima stanove i kuće. 

Maštam kako bi bilo lepo da sledeće godine i ja ovim potencijalnim komšijama (sa slike gore) pričuvam kuću kad odu na neko prekookeansko putovanje:)))

Elem, evo jednog citata iz knjige:

Komšijama smo preko leta ostavljali ključeve od stana da zalivaju cveće i hrane ptice (Jedan moj rasejani i zaljubljeni prijatelj zalivao je do iznemoglosti komšijske papagaje sve dok se nisu udavili, a saksije su bile pune zrnaste hrane!)...
U komšijskim kućama se uvek slađe jelo. Sećam se, kada sam bio mali, pokupe nas uveče sa ulica i počnu da peru. Tek kada me operu, utvrde da nisam njihovo dete, pa me vrate mojima, a ponekad (o, radosti!) ostanem i da spavam kod njih...

Ne znam kako bi izgledalo ako bih ja pokupila koje Meksikanče ili crnče sa ulice:). Verovatno bi scenario bio poput onog u filmu Ratnici podzemlja.

No, za dan-dva putujemo u Las Vegas (Anja je kupila karte za Magičnog Majkla) i sad treba da se pobrinem da i sama postanem "magična", a ne da tumačim komšiluk, koji će da me otera dođavola:) budem li uprtila njihovo derle sa sobom.

Šalu na stranu, ovde komšije nemaju samo nabildovane mišiće, već poneki i "nabildovane" trepavice, sređene nokte i obrve.  Kako ne bi trebalo  da zaostajem:) sutra, pre puta, stavljam veštačku kosu. 

Trajaće dok se ne vratim u Beograd - nadam se i koji dan duže (to što neću prati kosu dve nedelje, i što ću možda dobiti perut ili vaške, who cares:).

Važno je da me vidite u novom izdanju.

Do tada jedna friška sličica:) bez kikica.

Pozdrav iz sunačane i  komšijske Kalifornije:)))