Ubrzanje

Nemam pojma ništa o fizici. Nisam je znala ni onda kada sam je kobajagi učila. Ali imam utisak da se kretanje planete Zemlje oko Sunca, ili kako već, do te mere ubrzalo, da se dan i noć smenjuju nenormalnom brzinom i da na trenutak ne mogu da računam, a on mi je, kažu psiholozi, jedini preostao.

Ako živim u prošlosti, ili sam nepopravljiv romantičar, što više nije na ceni, ili sam potpuno anahrona i disfunkcionalna, što je još manje utešno. Što je bilo bilo je: niti se može vratiti, niti se da popraviti.
Ako živim u budućnosti, stalno ću brinuti kakvo će to sutra biti, ako nisam u stilu junakinje iz Prohujalo sa vihorom, koja kaže: O tome ću brinuti sutra.
Tako mi ne preostaje ništa drugo do sadašnji trenutak, koji mi, usled nepažnje, ili onog gore pomenutog ubrzanja, promakne.
Pa, gde sam ja to onda, u kom vremenu?

Kaže, jedno meni pametno dete, da se nije vreme ubrzalo, već da se meni samo to tako čini, da starijima vreme brže prolazi? ili da sam se pretrpala obavezama.
Neka deca me, opet, stalno pitaju kako sam i jesam li umorna.
Mislim se, jesam li se ja to smorila od ubrzanja, koje realno, kako vele, ne postoji, ili od silnih obaveza, ili samo izgledam tako, ili se u mojim godinama podrazumeva da sam umorna i smorena i da treba tako i da izgledam.

Nemam pojma, trudim se i da kvantitativno i da kvalitativno ne zaostajem, ali...

U svakodnevnici, koja se, makar po mom mišljenju, toliko ubrzala, ne znam, ne da li se moj kvantitet ili kvalitet primećuju, nego da li uopšte postojim. Nekad mi se čini da sam samo zamišljeni lik, koji u prvom - obimnijem i ambicioznijem delu knjige, želi toliko toga da poruči, a onda, kako radnja odmiče, posustaje, dok na kraju potpuno ne ispari (nije loša ideja za knjigu).

Umesto zaključka sledi pitanje: Da li se i vama vreme ubrzalo, ili da li je zaista okretanje Zemlje oko Sunca dobilo na ubrzanju?

Da li smo ono što jesmo i jesmo li ono što smo

Čovek viri kroz ključaonicu. I vidi Andreasa, unuka Maksa Lutajućeg, kako ide od slike do slike i nudi guščije perje na jastuku. Čovek zapravo ne vidi svog sina, Andreasa Sama, već vidi svog oca Maksa Ahašveroša, trgovca perjem. Dečak nastavlja igru iza zatvorenih vrata ne znajući da ga neko može videti.

Ovo je prepričan deo iz Kišove priče Igra iz romana, ili zbirke priča Rani jadi. 

Koliko smo mi ono što jesmo, kakvi smo iza zatvorenih vrata, kada mislimo da smo sami i da nas niko ne vidi, u tuš kabini, dok svojim, možda ne tako zanosnim glasom, pevamo omiljenu pesmu?

Kada smo u društvu, želimo da ostavimo utisak, često nismo spontani, nismo ono što zaista jesmo. Stavljamo maske, namerno - da bi se dopali (najćešći razlog), ili neneamerno. 
Od nas se nešto očekuje. Bićemo ono što drugi hoće. Pričaćemo o onome što ih zanima. Laskaćemo. Pretvaraćemo se makar malčice...

Dok, kad smo ispred ogledala, kreveljićemo se, smejati, ludirati, keziti, mrštiti, plaziti...kao majmunče, ili kao dete kada se igra.

Ako nas neko pogleda kroz ključaonicu, kao u prethodno pomenutoj priči, i mi to saznamo, naše ponašanje će se promeni, naš izraz lica, stav. Prilagodićemo se. Možda zbog toga što će reći da smo luckasti, ili da nismo dovoljno ludi. Možda zato što će pomisliti da to ne odgovara našem uzrastu ili profesiji ili...

Ko pokazuje svoju pravo lice, svoj pravi karakter, temperament? 

Zašto nismo ono što smo, zašto sebi ne dozvoljavamo da budemo ono što jesmo? 
Zašto sve, pa i sebe shvatamo previše ozbiljno? 
Nije sve tako ozbiljno, a ponajmanje život. 
Igrajte se, ljudi.

Eto ti

Neki ljudi su me zamolili da ih ne pominjem u svojim postovima.
Možda ih zato u poslednje vreme i ne pišem. Ne mogu samo da pišem o sebi, mada to najčešće radim - mali narcis, ili da filozofiram...
A možda je to samo izgovor. Možda više i nemam šta da kažem.
Možda me je i ubila prejaka reč. Šala. Niti sam Branko Miljković, niti Branko Ćopić, koga su ubili ideali za koje je živeo.
Za ideale ginu budale, peva Bora Čorba. Ja i dalje bijem bitku sa vetrenjačama u školi i na još nekim mestima.
Neko kaže, ne vredi. Ja mu kažem, poput Mike Antića, videćeš - vredi.
A onda počne da me svrbi, da me zateže i stiska sopstvena koža.
Nije to ništa, smeju se, u nekim godinama se ništa drugo i ne može. Fora je da pustiš druge da rade za tebe. Što si tako sujetna? Sedneš u hlad i prepustiš sunce mlađima?
Svako na ovaj svet dođe sa nečim. Sa ovoga ne ode ni sa čim. Bilo bi lepo da to sa čim je došao, pokloni sebi i drugima.
Eto, ja poklanjam svoje reči, entuzijazam i osmeh.. Malo li je?

Kažu...

Moderni psiholozi kažu da o svojim problemima ne treba govoriti ni sa kim. 

Treba ih čuvati za se kao zmija noge, ali ne zbog toga što će drugi za njih saznati i naklapati o njima (vama) , već stoga što će se oni na taj način uvećati, jer sve na šta usmerimo fokus, raste.

Ok, razumem ja to, i ima u tome istine. Ako gledam u lepo, lepo mi je, ako cvrkućem pozitivno kao mantru, mantra mi se ceo dan, ali ako ne spominjem ništa na p. (kao problem), onda je on ceo bogovetni dan u mojoj glavi, pogotovo ako mislim o tome kako ne smem na slovo p. ništa da spomenom, onda mi to nesrećno p. ne izlazi uopšte iz glave, ni ujutru, ni uveče, onda o njemu čak i sanjam.

I uopšte o čemu ja da pričam sa svojim prijateljima ukoliko ne pričam o tome na slovo p?
Ima, ima logike u tome, ali često može biti i kontraproduktivno. 

Pita me komšinica kakvo je vreme napolju, šta da obuče deci u školu, a ja kažem - divno, iako se prst pred okom ne vidi. Pita me idu li autobusi redovno i da li je trasa izmenjena, a ja velim - sve je pod kontrolom. Kako sam? Sjajno, koga briga kako se stvarno osećam? Imam li para? Kako ne, sve ispadaju iz džepova (uostalom, to je sad nepristojno pitati - ne pita me da mi pozajmi). Kako deca? Nikad bolje, nema veze što je Irena slomila nogu...

A nije baš uvek tako. Kada mi je mama umrla i kada sam izlazila iz pošte, komšinica mi je tutnula 5000 u džep, da mi se nađe (doduše, nije me pitala kako mi je i imam li para). Kada je Irena slomila nogu, ekspresno su mi stigle štake (istina ni tada nisam pričala o onome na slovo p., ali videlo se). Ne znam, stvarno ne znam da li treba pričati o p........., ali meni su se moji prijatelji, drugari i komšije mahom našli kada sam ih imala. I nisu me zbog toga olajavali, makar ja ne znam, i ne drže me zbog toga u šaci, makar mislim, i nisam im postala dosadna zbog toga što se ponekad, onako, kraj lifta, izjadam, ili se makar nadam.

S druge strane, razumem ja te psihologe, i sama sam se oko sličnog bavila. Ako non-stop pričam o tome kako nemam para, i samu ću sebe uveriti da je to istina:))). Treba težiti rešenju one nesrećne reči na slovo p., pa kad sednem s prijateljima, ja ću ih načisto udaviti razglabanjem o koracima koje ću preduzeti ne bih li rešila svoj p..... Ali, kažu ni o svojim dugoročnim planovima (jeste reč na p., ali nije nesrećna, već je produktivna), ne treba govoriti, ne zato što je to malerozno, već zato što će uvek biti nevernog Tome, koji će vas pokolebati itd.

Najbolje da se okružim Teletabisima i da se samo cerekam. Smeh je najbolji lek za dušu.

Trči, Vesna, trči

Sećate li se filma Trči, Lola, trči, u kome glavna junakinja non-stop trči ne bi li stigla do govornice i obezbedila novac svom dečku, ili tako nekako, i u kojem se stalno vrte iste ili slične scene?

E, tako meni izgleda moj život, a verovatno i vama vaš. Kao da sam na nekoj traci. Trčim i nikako da stignem: od kuće do škole, od škole na privatni čas, sa privatnog na svoj čas engleskog, joge (ne dajbože da se intelektualno, duhovno, psihički i fizički uspavam, o dremci u busu nema ni govora), da stignem sa učenicima na Sajam, u pozorište, da pokrenem Čitalački klub, skuvam pasulj za naredna dva-tri dana (posle će da se ukiseli)...

Znam da je i vama tako. Ako nije joga na seminaru, onda je svakako joga u autobusu (treba kičma da preživi). Ako nije privatni čas, onda je neki drugi dodatni posao (treba od nečeg i da se živi). Ako nije engleski, pozorište ili Sajam, imate dovoljno pozorišta i u svojoj kući (da ne pominjem radove na putu i međuljudske odnose na poslu). Nije lako, a ne treba preživeti, već živeti. Kako? Nemam pojma.

Ličim sebi na gerilca, bilo kada uskačem u prenatrpan autobus sve sa torbom i kesama sa nabrzinu pokupljenim dnevnim potrepštinama u Maksiju (za pijacu nemam  vremena), bilo kada uveče proveravam stanje na računima opterećenim kamatom ili kada pokušavam da od rashoda odbijem prihode, jer rashodi su uvek veći. Kažu, štedi kad imaš, a ne kad nemaš, što je razumljivo, ali je i jedno i drugo za mene nemoguća misija.

Onog momenta kada smo se ćerka i ja dogovorile da ne pominjeno deficit novca, ja samo o tome mislim. Kad legnem uveče, onda izjutra-čim otvorim oči, te ceo dan-bubnje mi iste misli u glavi. Kažu, ne pominji reč problem. Ne pominjem, ali mi je stalno u glavi.
Izbriši misli. Nirvana (valjda bi i to trebalo da bude benefit joge), a ono od prazne glave - niša.

Kažu, osami se, malčice, izoluj se od svega (sad valjda i takve sobe postoje). Kad tako samuješ i ne misliš ni na šta, sve će doći na svoje. Ne umem. Na dupe bih progovorila. A misli, kao košnica, kao majmunčići koji se veru po drveću i keze mi se sa grana.

Fali li mi štogod, pitam se, ili je i sa vama slično? Možda je Saturn obrnuo svoj krug, pa sad dolazi na naplatu sve ono što nisam "ispekla" u poslednjih 27 godina? Ili  je to zbog ovih gradskih rovova (možda i ja treba da se renoviram ili ukopam...hahaha).

Postala je isuviše bučna i moja spoljašnjost i moja unutrašnjost (ne kažu džaba - kako spolja, tako i iznutra ili obrnuto). Samo da ne bude na kraju - džaba ste krečili:(

P. S.
Da Mani, junak filma pomenutog na početku, nije izgubio novac, koji treba da preda mafijašu, ili ga ukrao od njega, sad se više ne sećam, Lola ne bi morala da ceo film trči. Kako ja ne zavisim ni od kakvog Manija (ukoliko nema veze sa money-novac na engleskom), treba sama da donesem odluku hoću li ovaj život proćerdati trčeći sa jednog mesta na drugo ili ga proživeti kako dolikuje, mada... šta ako je sve predodređeno?

Pozdravlja vas u trku vaša Vesna

Upornost se na kraju isplati

Kažu da ti se najbolje stvari dese kad odustaneš od njih. Ja ne mislim da je tako. I retko odustajem. Često teram i kad više nema smisla "ćerati se". Neću sada da ulazim u psihološka tumačenja i rasprave. Želim da podelim svoje nedavno iskustvo.

Jogom sam se sporadično bavila od svoje šesnaeste, naravno, najpre prvo kod legendarne Jasmine Puljo. Da skratim priču, uvek mi je joga godila i smatrala sam da su moje telo i duh najviše dotičnoj disciplini skloni, ali bez ikakvih pretenzija da mi bude stalni životni saputnik.

Elem, uplati meni ćera mesec dana joge kod Ivane i Dragana Lončara. Kao po običaju, sedoh u prve redove, da mi ništa ne promakne i da moje eventualne greške - njima ne promaknu, da me koriguju. Ni slutila nisam da ništa neću moći da uradim kao nekada, čak ni da mirno sedim prekrštenih nogu (o lotosu ni pomena).

Još uvek sam mogla da dohvatim nožne prste ravnih leđa, ali da zabacim noge iza glave i njima dodirnem pod - nikako. Najteže mi je palo što nisam mogla da napravim most. Ni makac. Ruke slabe. Rameni pojas nikakav. Donji deo leđa - katastrofa.

S teškom mukom primoravam sebe da dolazim dva puta nedeljno i vežbam dva sata. Radim koncentrisano, pokušavam da dišem u đaji (produženo, svesno disanje) sat i po vremena, vučem se kući u pola noći. Mrzim ponedeljak i četvrtak, ali ne preskačem nijedan termin, nijedan udisaj i izdisaj.

I sinoć, posle dva meseca istrajavanja kao od šale napravim most, bez muke, bez trzaja. Moje telo se u jednom trenutku izvilo, samo od sebe. Neverovatno. Bez ikakve misli, bez ikakve želje, samo je u jednom trenutku napravilo luk.

Ili sam mu dopustila da se seti onoga što je nekada znalo, ili sam bila dovoljno strpljiva da mu dozvolim da se opusti, ili je ono mene nagradilo za upornost.

Presrećna sam. Nije u pitanju most, sveća ili lotos. Za mene su to Himalaji.

P.S. Fotografije su skinute sa neta, ali jednoga dana, ko zna, uz dovoljno strpljenja, možda i ja napravim nešto poput ovog na trećoj slici:)))

Najbolji muškarac je ukišeljen muškarac

Lepo mi svi kažu da muškarac hoće samo jedno, a ja naivna mislim da to ovog puta nije tako.

Muškarac je lovac. Vi ste mu lovina. 

Dok vas juri i vi ga držite na pravom rastojanju, tačno ni tamo ni ovamo, vi ste za njega pravi izazov.

Ako ima još koji lovac, konkurencija, tim bolje. To mu još više podiže adrenalin.

Kada mu dozvolite da vas uhvati, onda se malko šepuri osvojenim plenom. Koliko da ostali lovci shvate ko je osvojio trofej.
Onda bude ili ne bude. 

Žene bi da se udaju, promene prezime, prave decu. 

Da, da, i one koje kažu da se ne bi nikad udale, i one koje navodno ne bi to ponovile, i one koje prave karijeru, i one samostalne, i one naizgled nedodirive, samo što oni to ne znaju.

Ako im, nedajbože, izravno kažete da to želite, promeniće temu. Ako ih pritiskate, pobeći će glavom bez obzira. 
Šta ćete, muška i ženska pamet ili muška i ženska posla.

Zato je najbolje da ih na vreme stavite u turšiju. Da se lepo ukisele. A vi onda vidite šta ćete.

Sasvim je jednostavno - ne možete žudeti za nečim što već imate.