Pozorište, pozorištance, obrazovanje

U poslednja tri dana gledala sam čak tri predstave, i to sve zahvaljujući BAZAART-u i Konferenciji Pozorište i škola o drami i pozorištu u obrazovanju. 

U redu je i ako se složiš i ako se ne složiš sa mnom. Sve je sasvim  u redu.

Prva predstava nosi pomalo ironičan naziv Sve je u redu, koji me odmah asocira na to da ništa nije u redu, i da je jednoga dana sve kao nešto, i onda kao ništa, i kao to je to.

Kasnije shvatam da to baš i nije to što sam najpre pomislila, i da je predstava Teatra Gimnazijalac iz Lebana, nastala po istoimenoj knjizi Jasminke Petrović sa ciljem da progovori o mladima i njihovom svetu, o izazovima i problemima sa kojima se suočavaju.

Ali, kako mi  već prvi segment koji vidim, i koji govori o devojčici čija je baka, koja boluje od Alchajmera, nestala, natera suze na oči i podseti me na nešto duboko lično, a ujedno i primenljivo na sve, bez obzira na godine, shvatam da ova predstava nosi i neke druge, univerzalne poruke. 

Slede zatim i druge "minijature" koje govore o ljubavi u doba ratne groznice, koja je poput pogubne bolesti harala našim prostorima, priče o nesnalaženju, odbacivanju i mržnji, i mnoge druge, koje usled brojnosti, kako tema, ali i izvođača, nisam uspela sve da popamtim.

Iako je predstava ponela nagradu za najbolju predstavu u celini, po mom mišljenju, neki njeni delovi, koji se ponegde i stapaju u jednu priču, ne donose utisak celotivosti, što je, pored dužine predstave, moja zamerka. 
No, kako je predstava možda zamišljena kao "otvorena" priča, moj komentar možete uzeti sa zadrškom.

Druga predstava u izvođenju Pozorišta mladih iz Novog Sada je monodrama Kako je otkriveno letenje. 

                   Kada će se sresti osoba A i osoba B ako se zna da se kreću brzinom...

Monodrama? Neee, to će da me smori najžešće, prva je moja misao, koju sjajni Saša Latinović demantuje već na početku, jer kada je ovaj novosadski glumac i režiser u pitanju, onda to nije mono već stereo:)

Pomenuta predstava tako postaje skladan spoj pantomime, stepa, Bahove muzike i teksta bugarskog autora koji se bavi jednom filozofskom pričom o matematici, biologiji i fizici. 
Ah...da ne zaboravim, i jedne sjajne lutke napravljene od dva trougla.

Divna predstava, namenjena deci mlađeg uzrasta koja tek usvajaju pojmove iz geometrije, ali i nastavnicima kao povod za razgovor na času, i svima nama koji bivamo dirnuti makar jednom tačkom prikazanoj na sceni: tačkom A iz koje polazimo, tačkom B u koju dolazimo, ili tačkom susreta osobe, koja je pošla iz tačke A, sa osobom koja je krenula iz tačke B ili tačkom oslonca, ili tačkom ključanja, ili tačkom mišljenja...
Meni je sada potrebna tačka oslonca, da se "oslonim" u ova smutna vremena:)

I  na kraju  CEKOM-ova predstava Legenda o čoveku - krompiru u režiji Dušana Kalejskog, koja je nastala kao posledica rada na romanu Mi, ruskog pisca Jevgenija Zamjatina. 

                           
                                                 Da li je svet koji vidimo zapravo iluzija?

Jedna zamišljena priča o mogućem društvu u kome se bez pogovora prihvataju ideje onoga ko je na vlasti, da bi se u trenutku velike gladi (koja ne mora uvek doslovno da se shvati, iako je ovde reč o nedostatku osnovne namirnice -  krompira, kojom  se ljudi u ovoj izolovanoj zajednici hrane), taj vladajući apsolut doveo u pitanje...priča o jednom proroku koji čeka da se pojavi izaslanik (asocijacija na Matrix je neminovna) i pitanje zašto taj prorok nešto  sam ne preduzima tokom godina čekanja...

Predstava nosi poruku da je vreme za promenu baš sada i baš ovde, a hoćemo li uzeti crvenu ili plavu pilulu, zavisi od nas samih.

Zmajček - Zmaj Ognjeni Vuk i manastir Grgeteg

Priča o jednom manastiru i  jednom zmajevitom junaku

Manastir Grgeteg u Sremu, na Fruškoj gori, podigao je 1471. godine despot Vuk Grgurević Branković (poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk) kao zadužbinu svome ocu, slepom Grguru, jednom od trojice sinova Đurđa Brankovića.

Ovaj manastir, koji smo juče posetili, jedan je od 17 fruškogorskih manastira smeštenih na (srpkoj) Svetoj gori.

Krajem 17. veka manastir je napušten, a u 18. veku je obnovljen u baroknom stilu, tako da sada u njemu, pored ikonostasa, koji je početkom 20. veka oslikao Uroš Predić, možemo videti i slike bilja, tzv. florne slike i Trojeručicu - vernu kopiju hilandarske čudotvorne ikone, o kojoj se ispredaju neverovatne priče, a najpoznatija je svakako ona o njenom nastanku i Jovanu Damaskinu koji se posle odsecanja šake, molio Bogorodici da mu je vrati, što je ona i učinila. 

                                                  (fotografija je preuzeta sa Gugla)

Monahinja, koja nam je ispričala zanimljive priče o ovom manastiru i ikoni, govorila je i o tome kako ikona na čudesan način povezuje Svetu goru i Frušku goru, i kako su monahinje iz ovog ženskog manastira svedoci čuda koja se svakodnevno dešavaju pred ovom vernom kopijom, koja je sa Svete gore preneta 2002. godine da trajno ostane zaštitnica fruškogorskih manastira.

Ali ono što je meni posebno okupiralo pažnju posle ove posete, jeste misao o zmajevitim junacima, jer istorija nije ništa drugo nego priča o tome kako smo nešto doživeli ili videli, tačnije naša predstava, koja često naginje mitu i legendi.

Zmaj stupa u ljubavne odnose sa lepim ženama 

i iz tih veza  nastaju junaci-zaštitnici, čija se sudbina

ne može do kraja razlučiti ni objasniti.

(slika preuzeta sa Gugla)

Zmajeviti junaci posebno mesto našli su u našoj mitologiji: oni na neobičan način dolaze na ovaj svet i odlaze sa njega, iz njihovih nozdrva modar plamen bije, a njihovi podvizi dobijaju magijski značaj.  

Takvi junaci su: Zmaj od Noćaja (Stojan Čupić, junak Prvog srpskog ustanka), Zmaj od Avale (Vasa Čarapić, isto junak iz doba borbi protiv zloglasnih dahija), Zmaj Ognjeni Vuk...

(Ovaj leptirić, sleteo na moju tašnu, podseti me  na duše umrlih koje putuju i priče o njima)

Jedna od pesama o Zmaj Ognjenom Vuku i njegovom poreklu, veli i ovo:

U mog sina slijepca Grgura,

U njega se muško čedo nađe;

Nije čedo čeda kakvano su:

Vučja šapa i orlovo krilo,

I zmajevo kolo pod pazuhom;

Iz usta mu modar plamen bije,

Materi se ne da zadojiti.

Iako kažu da je svojom neobičnom snagom uterivao strah Turcima u kosti i da je ratovao i protiv sjajnog Alije Đerzeleza, te da je i posle smrti nastavljao da bude prava noćna mora za preplašene Turke (koji ga i dalje vide kako galopira), kosovski mit ili priča o neverstvu njegovog pretka, obeležila je i njegovo ime. 

U narodnoj poeziji, u jednoj bugarštici, Vuk Ognjeni se imenuje kao vinovnik hriščanskog poraza u Drugom kosovskom boju. Iako oklevetani junak dokazuje da je nevin, ostaje da je "Vuče Ognjeni od koljena nevjernoga". 

U prilog tezi da kosovska kletva daleko doseže (iako se ni "nevera" Vuka Grgurevića Brankovića, kao ni izdajstvo njegovog pradede Vuka Brankovića istorijski ne mogu dokazati) sledi i misao, vezana za jednu narodnu poslovicu, koja glasi otprilike ovako: 

Kad dedovi jedu kiselo grožđe, unucima trnu zubi...pa makar to "kusanje grožđa" bilo deo legende. 

Tako smo na ovom putešestvuju po našoj prošlosti, podsetili se istorijskog Vuka Grgurevića Brankovića, koji je bio savremenik braće Jakšića, rumunskog vladara  Vlada Cepeša , ugarskog kralja Matije Korvina, ali i mitskog Zmaj Ognjenog Vuka , koji nastavlja da se "pojavljuje" u gluvo doba noći i plaši srpske neprijatelje.

Ujedno smo saznali i nešto više o manastiru koji je stradao ne samo u vreme Turaka, već i u našoj bližoj istoriji, kada su ga u vreme Drugog svetskog rata opustošile ustaše, zatim Nemci, i  naposletku partizani. 

I dan - danas se dešava da na površinu Obedske bare 

                 ispliva neko oružje iz srednjeg veka. A šta ako se pojavi i sam Zmaj Ognjeni Vuk i "poseče" glave svima onima koji rade o "glavi" zemlje Srbije:)

. 

Kažu - klin se klinom izbija

Ima tako dana kad razmišljam, onako, duboko: Šta biva kad neki ljudi odu?
Ne sa onima koji odu, oni su otišli, šta ima da mislimo o tome - kuda, gde, zašto... već o onima koji su ostali.

Ode vam mama, napusti vas tražeći za sebe neki bolji svet... ili vas napusti skroz, onako dibidus.
Može li druga mama da je zameni? Mislim, lepo je to imati više mama. Ako ne brine jedna, brinuće druga. Jedna će da mazi, druga kritikuje, treća...
Ali nekako miris vaše prave mame jednako je tu negde oko vas...možete da izbacite sve njene stvari, ispraznite plakare, ali kad otvorite vrata stana, sve još miriše na nju.

Ili ostavi vas dečko, devojka... i svi vas nešto žale i savetuju, i pokušavaju da vam namame osmeh na lice, da vas ophrvaju obavezama (to sve da ne mislite, a vi jednako mislite, još ako vam kažu: nemoj da misliš...), pa vas tetoše ili vas guraju u izlaske, u provod, u nove veze...

Tada, kada ovako duboko mislim, pitam se kako li je samo bilo Jovu (znate onom pravednom Jovu oko koga su se posvađali Đavo i Bog u Starom zavetu, pa je Đavo uzeo Jovu i imanje, i ženu, i decu, a onda mu je Bog sve to vratio, jer Ga se nije odrekao u najtežim trenucima); je l' su mu nova žena i deca nadoknadili one koje je prethodno izgubio?
Ne verujem, zapravo.

Ne postoji samo sećanje na te ljude koji su otišli: išli smo na ta i ta mesta, delili smo to i to, voleli smo ovo i ono, svađali smo se oko toga i toga... Postoji duboko ukorenjen miris u našim nozdrvama, ukus na našem jeziku, dodir na našim dlanovima... ostaci zajedničke energije koja još uvek obitava, tu negde, u pramičcima, koji nam ne dozvoljavaju da utonemo u san ili nas bude iz sna dajući  nam na znanje da možemo isprazniti plakare, provetriti ih i napuniti novim stvarima, ali još uvek... tu negde...čuči sećanje.

Kažu: klin se klinom izbija i vreme leči sve, ali brzog razdvajanja ne može biti.

Niko nije savršen

LJUDSKA BIĆA NISU SAVRŠENA. 

OTUDA NE SMEMO PRERANO DONOSITI ZAKLJUČKE I OSUĐIVATI DRUGE.

Da glavna junakinja romana Sesilije Ahern nije pomogla "obeleženom" u autobusu, ne bi bila to što jeste. 

Da je Selestina, kada je privedena na saslušanje, poslušala uputstva vladajućeg Saveta, možda ne bi prodrmala društvo naviknuto na dremež. 

Da mi moja mlađana učenica Tijana Petrović nije skrenula pažnju na "Obeleženu", ova knjiga, prema kojoj je, kažu moji upućeni izvori:), snimljena i serija, ne bi se našla u mojim rukama.

KAKO NEKO KO JE UVEK BIO SAVESTAN I MORALAN, KO IMA SVE PETICE U DNEVNIKU, KO SVIMA UDOVOLJAVA, MOŽE POSTATI OZLOGLAŠEN?

Glavna junakinja, sedamnaestogodišnja Selestina živi u društvu u kome vladaju surova pravila, u kome nema mesta ni za potencijalnu grešku. Ona živi poštujući ono što se od nje zahteva (mogli bismo čak reći da je jedna od vatrenijih pristalica Saveta, stvorenog posle političkih i ekonomskih kriza u zemlji s namerom da zaštiti društvo od svih mogućih negativnosti), ali...

PONEKAD SAMO ŽELIŠ DA SE UKLOPIŠ, DA NE ODSKAČEŠ, DA BUDEŠ DEO SISTEMA, JER KO JOŠ ŽELI DA BUDE ODBAČEN?

Ali onda, u jednom deliću sekunde, kad prestaneš da se plašiš za sebe, kad počneš da saosećaš sa drugim ljudskim bićem, kad reaguješ instiktivno, sve se menja, i sve drugo, i to šta će reći ostali, i to što možeš izgubiti poziciju, beneficije, pa čak i fizički biti obeležen, gubi smisao. Prestaješ da okrećeš glavu od prokaženih, ne zabijaš je u pesak pred problemom, već pokušavaš da ga rešiš...

"Bila sam devojka koja poštuje pravila. Bila sam na njihovoj strani. Ništa nisam dovodila u pitanje. Sad sam, odjednom, na pogrešnoj strani svega, i sve preispitujem."

Šta se na kraju desilo sa glavnom junakinjom  Obeležene, saznaćete čitajući ovaj roman koji mnogi preporučuju kao fikciju za mlade - između ostalog, to i jeste, ali i više od toga - to je jedna priča o totalitarnom režimu i usamljenoj, probuđenoj svesti unutar njega, i priča....negde...o svima nama, što da ne? 

ZAR NIJE MNOGO TOGA ŠTO NAM JE IZGLEDALO NESTVARNO U PROŠLOSTI, VEĆ TADA UKAZIVALO NA SVOJ ODRAZ U BUDUĆNOSTI? I KO KAŽE DA TO VEĆ NIJE NAŠA SADAŠNJOST? 

Još jedna školska godina na izdisaju

Danas je bio poslednji dan ove školske godine: mnogo buke, malo suza, nešto "gurke"...
Nije lako ni nama ni đacima. Ne znamo kome je teže, da li njima koji bi da sad - na kraju, poprave što se popraviti da (a i ono što se ne da), da izostanke, koje su, što nemarnošću, što iz nekih samo njima znanih razloga napravili, svedu na broj, koji ne smanjuje ocenu iz vladanja...što nama - profesorima, koji bi da izvagamo i budemo pravedne sudije, nagradimo i kaznimo, ali taman po meri, ne oštetimo trajno dečiju dušu, ne poderemo srce...
Ko će sve izmeriti i može li se?

Đaci, nenaviknuti na STRPLJENJE, guraju koliko se može i koliko se kome dozvoli, njihovi roditelji nekad jače i nestrpljivije, ponekad čak i osiono, kolege, i oni, ne bi li izašli u sustret komšijama, prijateljima, rođacima... 
Teško je tu biti pametan. 
Sve češće se pitam kakvu to lekciju dajemo svojim učenicima na kraju godine, kada, zarad, vrlodobrog ili odličnog uspeha, popravljamo trojke na četvorke, četvorke na petice. Do juče imaš tri četvorke u dnevniku, danas završiš sa svim peticama. Čemu?
Umesto da se poslednjih dana i časova svi opustimo i uz projekciju kakvog dobrog filma ili prepričavanje zanimljive knjige, uživamo, mi sabiramo, množimo i delimo, kao da ne znamo koliki nam je aršin.

Ove godine nismo imali mnogo akcija, kako to mi znamo, umemo i možemo. Bili smo tri puta u pozorištu, jednom ponovo Nušićevim stazama, jednom u Miloševom konaku i u Muzeju nauke u Potrazi za blagom, u banji Vrujci na zimovanju, a sad se spremamo za Španiju. Jednostavno, nije se moglo, ili sam se ja umorila. 

A jesam, umorila sam se. Imala sam želje, planova, ali nekako... ili je odziv bio slab, ili ja nisam bila dovoljno uporna, ili me oni nisu dovoljno podsticali. 

Osvojili smo i neke nagrade, malo iz gramatike, malo iz književnosti. Neko je počeo da piše pesme, neko da čita knjige. Družili smo se i kroz Čitalački klub (prvi put ove godine) i učestvovali u Čitalačkoj znački, po navici, inerciji ili zarad lepote čitanja, što bih ja najviše volela:).

Neko je zadovoljan svojom ocenom iz srpskog, neko nije - dobro je i jedno i drugo. Neko je srećan pošao na raspust, neko ljut na nastavnika, školu, roditelje. I to je dobro. 
Najgore je kad si ravnodušan, kada ništa nisi naučio ni iz svojih pobeda, ni iz svojih poraza, kad su ti krivi svi drugi, a ponajmanje ti za svoje propuste. Tim ravnodušnim, pomirenim, nezainteresovanim, želim da kažem da se što pre probude i krenu da osvajaju svet, da nauče da se malo šta dobija tek tako, a i ako se dobije, nije slatko; da se trgnu iz svoje učmalosti, jer je mrtvo more najgora "rabota". 
Onima, koji su se trudili i dali najbolje i najviše od sebe, pa i ako nisu dobili šta su hteli, želim da shvate da su dali što su mogli i da će kad tad "izaći delo na videlo".

Svim đacima i kolegama želim srećan i ispunjen raspust.

Oj, vojvodo Sinđeliću, srpski sine...

Oj, vojvodo Sinđeliću,
srpski sine od Resave slavne!
Ti si znao Srbina zakleti
kako treba za slobodu mreti.

Vojvoda Stevan, koji posle očeve smrti dobi prezime Sinđelić, po majci Sinđeliji, jedan je od najvećih junaka Prvog srpskog ustanka. O njemu svedoče istorijski podaci da je pod zakletvom Svi za jednog, jedan za sve, poginuo sa 30000 svojih drugova, braneći ovaj kraj oko Svrljiških planina od Turaka.

Puče puška, krv se lije,
a Sinđečić ljutu borbu bije!
Ljutu borbu bije za slobodu,
za slobodu srpskome narodu. 

Na obodu vrha Čegra 1809. zajedno sa vojvodom Dobrnjcem iskopao je šančeve ne bi li se odbranili od mnogobrojne turske vojske. Ali, Turaka je bilo 15 na jedan, tako da se Sinđelićevi junaci nisu mogli boriti ni kuburama, ni prsa u prsa, nego samo zubima. 

Oj, vojvodo, ti si pao,

al' dušmanin još od tebe strepi. 

TI si Srbe zadužio jako

Zato tebe rado slavi svako. 

Ti si turske posekao glave

Zato tebe večno Srbi slave. 

Ne znam samo koliko današnja deca znaju o čegarskom i srpskom bolu. I koliko strpljenja imaju da čuju. 

Pokajnica da okaješ grehe svoje

Zašto je Karađorđe ubijen po povratku u Srbiju 1917.? Zato što je bio pretnja uspostavljanju pregovora sa Turcima i glavni suparnik Milošu Obrenoviću, koji je i naredio Vujici Vulićeviću da ubije svog kuma i gosta.
Kako se u narodu verovalo da Vožda metak neće, odsečena mu je glava.

Tako je onaj koga je narod slavio, završio na panju, što i nimalo nije čudno za našu nacionalnu istoriju, gde ti bližnji radi o glavi. 

Da li je važnije zašto je ubijen ili kako, s obzirom da je kum kuma pre pogubljenja počastio njegovim omiljenim jelima, a onda naredio svom slugi Nikoli Novakoviću da Karađorđa liši života, dok se sam pokrio po glavi - da ne gleda?!

Po predanju, odrubljena glava u torbi, iz koje se cedila još uvek sveža krv, Vulićeviću nije dala mira.

Kako je imao noćne more, Vulićević je podigao Pokajnicu ne bi li okajao svoje grehe. U podizanju manastira pomogao mu je Miloš Obrenović - očigledno da je i njega mučila glava sa koje je odrao kožu.

Evo i nas u mestu kod Velike Plane na putu do pokajanja.