Oko jezika

Zašto se kaže da je jezik brži od pameti? Možda zato što jurimo kao muve bez glave i nemamo vremena da ni o čemu dobro razmislimo.

Jezik brži od pameti je narodna izreka koju koristimo u svakodnevnom govoru da opišemo, kako sopstvenu, tako i tuđu, brzopletost. Kad kažemo da letimo kao muve bez glave, hoćemo da objasnimo da smo u sveopštem ludilu i "frci" sa vremenom, kojega je realno sve manje, izgubili i pamet.

Narodne izreke, ustaljeni izrazi ili fraze su često iskazane poređenjem; navešću samo neka: sediš kao na iglama  - nemiran si;  slažu se kao prst i meso (ili nokat) - bliski su; gledaš kao tele u šarena vrata  - "bleneš", ništa ne razumeš. 

Da smo ponekad "bez glave", a sa dugim jezikom, najčešće poganim, govore i poslovice da jezik gore poseče nego sablja, da kosti nema, ali kosti lomi i sl. 

Između izreka i poslovica postoji razlika, jedne nastaju u govoru i pokazuju bogatsvo našeg jezika, dok  su druge deo narodne mudrosti i iznose činjenično stanje.

O tome je Đoko Stojičić, diplomata i pisac, koji je objavio više knjiga o izrekama, jednom prilikom rekao:
Poslovice mogu samostalno da stoje, nezavisno od govora, a da ništa ne izgube od svoje lepote. Dok izreke, tek u govoru, dobijaju puno i pravo značenje i smisao.

Kako predstavljaju bogatstvo jednog jezika, i njegovu šarolikost, njih je teško prevoditi. Tako se jednom, novinarka Si-En-En-a našla u čudu kada je Vuk Drašković, koji je tada bio ministar spoljnih poslova, našu izreku da ne treba mešati žabe i babe, preveo sa don t mix frogs and grandmothers, umesto da kaže nešto što je u engleskom jeziku uobičajeno, kao don t mix apples and oranges.

I tako, da prvo treba da promislimo pre nego što nešto kažemo, dođosmo i do velikog mislioca stare Grčke - Sokrata, koji je voleo da postavlja pitanja i potpitanja svojim sagovornicima i tako dolazi do odgovora, i na koga se može primeniti poslovica Ko pita ne skita, mada je poznat po izreci Znam da ništa ne znam. 

A evo kako je poznatu maksimu  Vukajlija šaljivo obradio.

Bilo da je reč o poslovicama, izrekama ili maksimama, treba sačuvati bogatstvo sopstvenog jezika i ne dozvoliti jeziku da bude brži od pameti.