Jednog jutra, pre ili kasnije, i ja ću postati deo potrošačkog društva

Jednoga jutra sam se probudila i uplašila same sebe. Nije to ono, pogledala sam se u ogledalo i videla naboranu kožu i kese ispod očiju (toga sam se već nagledala). 

Uplašila sam se trivijalnosti: uobičajenih razgovora koji ne dopiru dalje od prvog sloja, reči - koje nemaju težinu, reči - koje nemaju dubinu...

Šta me briga što otvaraju Plazu, tu, negde ispod moje kuće, pa ću moći umesto po keju na Dunavu, koji je, uzgred budi rečeno, pretrpan parkiranim automobilima i kafićima po kojima sede oni koji ne gledaju zalazak sunca, već bulje u veliki ili mali ekran pred njima, da šetam po novom tržnom centru, gde ću moći da potrošim pare koje nemam i kupim sve ono što mi ne treba. 

Dobro, niko mene ne tera da idem u Plazu i budem deo potrošačkog društva jer ne mogu da se šetam pored reke. Kad pada kiša, mogu da idem u bioskop, ali opet moram u neki tržni centar, je l', ma majku mu, gde se denuše svi oni bioskopi? Jesu li i njih kupili isti oni koji se skoro poubijaše oko Venecije, u Pragu, čini mi se? I kad sam ja uopšte to počela da pratim? Kad sam i ja to postala trivijalna kad znam ko je Peconi ili je i to možda deo naobrazbe (moram znati ko danas pije, a ko vodu nosi)? 

Ccccc, o čemu ja to, pa ima pametnih ljudi koji ne razmenjuju samo informacije sa fejsbuka i drugih socijalnih mreža, koji ne slušaju samo da bi čuli kada ste vi završili (da mogu da zaposednu teritoriju i drže monolog), koji ne znaju o svemu pomalo da bi vas fascinirali već mnogo u onom svom malom, suštinskom, do čega su došli promišljanjem. 
Da, ima ih, ali ja ih ne pronalazim. Moj sagovornik i ne sačeka da ja završim svoju misao, on uvek na sve moje, ima nešto svoje...


Jesam li i sama takva? Verovatno jesam. Onda mi i ne treba ništa bolje od Plaze, Ušća ili Delte.

Gde su se denuli nekadašnji muškarci?

Gde su nestali nekadašnji  muškarci ili ih nikada nije na bilo, jeste pitanje koje me okupira ovih dana. Da li smo mi tzv.emancipacijom žena izgubili, a ne dobili? 

Iako mi je otac veći deo mog i svog života proveo u kolicima, rasla sam u ubeđenju da je muškarac taj koji doprinosi, brine o porodici i štiti je. Kad sam pošla na studije za psihoterapeuta, prvi put sam spoznala da žena i muškarac treba da budu ravnopravni. Avaj, reći ćete glupa sam, anahrona, šta god, tek, znala sam ja da su se žene borile za svoja prava i jednakost među polovima, ali, opet, mislila sam da je muškarac taj koji treba da pozove majstora kada vam curi kazanče u toaletu, reaguje kada vam "nezvani gosti" provale u stan ili uzme toljagu, zašto da ne, ako treba poći u potragu za hranom.

I šta sam dobila: da sama pomažem majstoru pridržaajući mu alat, sama plaćam kad pukne cev, koja nije u nadležnosti Infostana, zasučem rukave i odem u potragu za dodatnim parama za rashode. Pa šta, reći ćete, muškarci i žene su ravnopravni, treba jednako da rade i zarađuju, doprinose...Nemam ništa protiv, ali bih malo, za promenu i da se osećam kao žena, da budem zaštićena od vetrova i oluja koje brišu sve što im je na putu, da moj muškarac bude moj zaklon. 

Znam ja za Mionu koja je bila muž-žena, znam ja za mnoge Mione, ali pitam ja vas, je li muškarac-hranitelj, muškarac-branitelj, muškarac-zaštitnik, izašao iz mode? Jesmo li mi naše muškarce pretvorili u priveske? 
Znam, nije njima lako, uopšte nije, i sama imam sina, i mogu samo misliti šta mu se mota po glavi, od onoga, kako zadovoljiti današnju prezahtevnu ženu, ostati na nivou zadatka, a ne izneveriti sebe, biti muško, a opet biti nežan, pažljiv, i da ne nabrajam, do toga - zna li današnja žena uopšte šta hoće, ali ne mogu a da se ne pitam: zar nije primarna uloga muškarca da zaštiti i prehrani, jer to proizilazi iz ljubavi, a ne iz zadovoljenja nekih arhetipskih principa ili današnje žene, koja, s jedne strane hoće ravnopravnost, a sa druge -zaštitu?

Kreativno mišljenje i stvaralačka rešenja

Svima nama je dobro poznat grčki filozof Sokrat, koji je svoje učenike nizom pitanja mogao da dovede do pravih odgovora. Iako je možda najpoznatiji po maksimi Znam da ništa ne znam, što je već spoznaja hvale vredna, ostaće upamćen po svom pristupu rešavanju problema. 

Interesantna je činjenica da je on tako formulisao pitanja da učenik na njih ne može da odgovori ako se prethodne ne "podvrgne" procesu razmišjanja, što je i jedan od preduslova za kreativna rešanja.

Koraci u stvaralačkom mišljenju bi trebalo da idu od identifikacije problema, preko onoga izbroj do 1o (daj sebi vremena ili perioda inkubacije) do alternativnih rešenja (što ih je više, tim bolje).

Nekada davno, na početku svoje karijere, kad sam možda više bila prijemčiva za razmišljanja đaka, jedan od učenka me je, dok smo obrađivali Nemušti jezik), upitao kako je to čobanin razumeo govor zmije iz požara pre nego što je dobio od zmijskog cara nemušti jezik (jezik razumevanja životinja i prirode). Posle prvobitne zatečenosti nad logičnim pitanjem (koje, uzgred budi rečeno, niko, makar meni, ni pre ni posle njega, nije postavio), došli smo do mogućih  odgovora, o kojima razmišljam i dan-danas: Svi mi posedujemo jezik razumevanja svekolike prirode, ali ga ne koristimo...Ne znamo šta možemo i umemo dok se ne nađemo u nekoj delikatnoj situacii (nešto slično je izneo Andrić u "Aski i vuku")...Nemušti jezik je neka vrsta šestog čula, intuicije...

Do kreativnog rešenja se može doći i iznenada, kao što se po priči desilo antičkom matematičaru i fizičaru, koji je ušao u kadu, a onda došao do otkrića, koje mi danas poznajemo kao Arhimedov zakon, ili koje možda ponajpre pamtimo po anegdoti da je iskočio iz kade i trčao po Sirakuzi, uzvikujući Eureka, nesvestan da je potpuno nag. Pa ipak, možda do spoznaje da svako telo uronjeno u tečnost istisne onoliko tečnosti kolika je njegova zapremina, ne bi ni došao, da danima nije razmišljao o zadatku koji  mu je dao kralj (da otkrije da li su ga njegovi zlatari prevarili).

Neki ljudi su inteligentni, ali to ne znači da su svi inteligentni kreativni. Neki su kreativni, posebno kad se nađu u problemu, ili pred kakvim zadatkom koji trenutno prevazilazi njehove mogućnosti. Takvi su i učenici u školi kada se nađu u tzv. problemskim situacijama, koje se u prvi mah čine van njihovog domašaja i iskustva. Ali posle pravih pitanja nastavnika koji rukovodi časom, istraživačkih zadataka i raspolaganja određenim vremenom za promišljanje, učenik može doći do kreativnih rešenja.

Tako mi se "sokratovski metod" ili učenje kroz postavljanje adekvatnih pitanja, čini  kao jedan od boljih načina predavanja, usvajanja znanja, ili još bolje osvajanja znanja od strane učenika i iznalaženja novih kreativnih rešenja.

Danas su na njih, sutra će na tebe

Nisam politički, društveno i socijalno dovoljno osvešćena, što nije za pohvalu. Nisam član nijedne stranke, partije (bila sam samo jedne, 2 godine u srednjoj školi, pogađate koje), ne glasam, (hajde sad, ispljujte me), iako ne mislim da moj glas ne vredi; nemam stav, iako nisam glupa (bar mislim da nisam) da makar po licu i nečijem govoru ne mogu da ocenim kakav je, ali jednostavno, kao što rekoh, po nekim pitanjima nisam dovoljno osvešćena (možda još ima vremena, tek sam ušla u šestu deceniju:); ali, uvek to ali, boli me nepravda, kako spram mene, tako i spram drugih, posebno ona koja se tiče dece, a mislim da onim što se juče dogodilo, a događa se stalno, čini se nepravda spram njih.

Juče je u moj školi, nebitno kojoj (možda sutra i u vašoj) održano Nastavničko veće povodom anonimnog pisma koje je došlo u Ministarstvo, kao vrsta pritužbe na rad škole zbog čega nam naredne nedelje dolazi inspekcija. Nemam ništa protiv pisama, ali potpisanih. Nemam ništa protiv pritužbi, ali ne zlonamernih. Nemam ništa ni protiv inspekcije, neka dolaze svaki dan, treba i oni hleb da zarade, a možda ćemo i mi nešto da naučimo. Smeta mi ako taj dotični roditelj nije prethodno otišao kod predmetnog nastavnika na koga se žali i rekao mu u lice to što ima da mu kaže, ako nije otišao kod direktora, ako nije proverio navode koje ističe, ako se nije ispod istih potpisao. 

Moje, naše, vaše dete nije isto u školi i kod kuće. Naše dete je drugačije među drugom decom. Naše dete nosi mobilni u školu i igra se sa njim na času, roditelj ga zove i za vreme časa da ga pita kako je, da li je odgovarao, koju je ocenu dobio ili iz bilo kog drugog razloga (i sama sam bila svedok sličnog, kada bi  na upornu zvonjavu telefona nekog učenika odgovorila ja umesto njega, a dotični roditelj mi spustio slušalicu, posle čega se izvinjavao). Naše dete posle svakog postupka druga ili nastavnika, zove roditelja da mu saopšti šta se desilo. Nekada smo to rešavali drugačije: razgovorom sa nastavnikom, razrednim starešinom, poveravanjem drugu ili drugarici, u međusobnim razgovorima, razgovorom kod kuće, kada se strasti stišaju i kad možemo o svemu razložno i bez nerviranja da donesemo odluke šta nam dalje valja činiti. Današnje dete je prezaštićeno kada nastavnik ne može da ga prekori zbog nedoličnog ponašanja, ne može da ga udalji sa časa, pošalje kod psihologa ili pedagoga bez prethodne saglasnosti roditelja, a to sve nije dobro najpre po njih. Naše dete, naš učenik, živi u iluziji da mu je sve dozvoljeno, što nije dobro po njegovo odrastanje.

S druge strane, nastavnici greše i treba im na greške ukazati, ali postoji način, postoje sredstva, postoji dobronameran razgovor. Ja, na primer, volim da sedim među decom, između klupa, ne želim da se osetim kao da sam izdvojena, da su oni jedan tabor, a ja drugi; ne želim ni da se oni osete da su tu samo zato da bih ih ja propitivala i vrednovala, da me štiti katedra, odstojanje, dnevnik i ocena, ali isto tako ne volim roditelja koji dođe i svojim stavom, glasom, monologom satera nastavnika u ćošak, preti mu direktorom, ministarstvom...Da li misite da su se nastavnici našli u ulozi predavača i ispitivača zbog raspusta, radnog vremena na kome mu mnogi zavide ili zato što vole ono što rade, što vole svoj predmet i decu koju podučavaju? Iskreno mislim da je ovo drugo u pitanju.

Danas su se roditelji ostrvili na nekog drugog, s pravom ili ne, sutra će na mene ili na vas, a zbog svega će ispaštati dete. Roditelji i nastavnici treba da imaju isti motiv i isti cilj. Nismo mi dve zaraćene strane, a ovakvim postupcima upravo to postižemo.

Smrt, kao da to nije ništa...

Zašto ljudima zatvaraju oči kad umru i stavljaju ruke preko grudi kad to nije san? Mi počivamo mirno zato što smo umrli, a ne zato što smo zaspali.

Zašto kada umre kakav težak bolesnik, kažu odmorio se? Jasno mi je da su sa smrću bolovi prestali, ali njega posle, tamo negde, nema, zapravo nigde ga nema, pa gde se to neko, koga nema, u tom nigde, odmara?

Zašto su me prekorevali kada sam decu, dok su još bila mala, vodila na obližnje groblje da ih naučim da voze bicikl, kad tamo nije bilo ulice na koju bi mogli izleteti, niti automobila koji bi ih mogli udariti?  Bili su tu samo grobovi koji su ih mogli naučiti da život nije večan. 

Kada je moja mama bila na samrti, moje najmlađe dete mi je reklo: Mama, ne plači. I tvoj sin će jednoga dana umreti. 

Je li to naučio dok je vozio bicikl uskim stazama oko grobova? Možda. Je li mu pomoglo da se ne plaši smrti? Možda, ali meni je svakako pomoglo to što mi je tada rekao podsećajući me da je život takav kakav jeste i da ide napred bez obzira na ono što se događa. Jednoga dana ćemo svi umreti.

Neko se plaši smrti i ne voli o tome da priča, kao da će i sama priča prizvati ono čega se plašimo. Neko misli da je smrt daleko sve dok se događa nekom drugom. Neko opet priželjkuje smrt jer mu je iz ovih ili onih razloga teško.

Kako god i šta god mislila o tome, iskreno, sada me najviše brine sve veći broj mladih koji biraju da zakorače sa one strane života, jer su tanani i previše osetljivi, jer su duboko povređeni ljudskom nepravdom, jer ne znaju kako da se izbore sa vlastitim demonima. Zato obratimo pažnju na one koji su pored nas. Jedno obično, ali iskreno kako si, možda može nešto da promeni.

Smrt uvek sedi pored nas ili je negde u našoj blizini, ali mi odbijamo to da vidimo.

Strah

Nije poenta biti bez straha, kaze Četiri iz frakcije Neustrašivih (knjiga Divergentni Veronike Rot, po kojoj je snimljen istoimeni film). Poenta je naučiti kako da ga kontrolišeš.

Strah ti pomaže da preživiš, da pobegneš glavom bez obzira kada se nađeš u situaciji koju ne možeš da okreneš u svoju korist, ili još bolje, drži te podalje od mogućnosti da se u njoj nađeš, mada...
Ako savladaš strah, on može postati tvoj saveznik, možete naučiti kako da rešiš određeni problem i kako da iskoristiš svoje prednosti, možda čak i mane...


Ali jedan strah obično zameni drugi. Retko ko se ničega ne plaši. Potpuno odsustvo straha vodi nekoj vrsti obamrlosti, otupelosti, dok te adrenalin, koji izaziva strah, čini nekako živim i na granici, što u neku ruku može biti dobro.

Ljudi su  tokom svog malog kratkog života na različite načine izlazili na kraj sa strahom. Neki su od njega bežali i iznova se sa njim suočavali, drugi su ga iznosili na svetlost dana shvatajući da tada i nisu tako strašni. Jedni su mu se predavali, drugi ga izazivali i sa njim se borili.

Kao mlada, užasno sam se bojala vampira oličenog u Drakulinom liku, koga sam tada poznavala samo kao filmskog junaka. Vrištala sam čak i dok sam gledala parodije horor filmova, da bi se kasnije noćima budila iz košmarnih snova. Pa ipak, čini mi se da mi je najgore bilo dok sam pokušavala da usnim umotana u čaršave do grla, da me ne bi moj noćni progonitelj ugrizao za vrat. Osluškivala bih tišinu u kojoj bi mi i najtananiji zvuk nalikovao na šuštanje njegove odeće. A onda, jedne noći, umorna od tolikog straha, spustila sam čaršav sa vrata i mirno rekla: Hajde, ugrizi me. Htela sam da najzad moj strah prestane, jer je bio veći i strašniji i od samog vampira. I šta se dogodilo? Nestao je.

Kada je u pitanju realna opasnost, izvesna doza straha može da pomogne da se pripremiš, a pragmatičnost da se s njim izboriš i pronađeš najbolju opciju. Kada je strah irealan, kao ovaj moj, onda je sve u glavi, i sve to što nam se dešava, na neki način radimo sami sebi. Tada treba da se upitamo za šta nam je to potrebno, zašto se baš toga plašimo, šta za nas to treba da predstavlja.


Ja nisam mnogo mudra niti hrabra, ali smatram da iz svega treba da izvučemo neku pouku, pa i iz svojih strahova. Zanimljivo je pitanje koje se nameće: Šta strahovi govore o nama samima i šta treba iz njih o sebi da naučimo?

Šta je najgore u strahu? Sam strah, zapravo panika koja te obuzme i parališe. Tada gubiš glavu, i, bio strah stvaran ili nestvaran, gubiš bitku. Zato je važno duboko udahnuti i misliti, i kako kaže Četiri iz pomenute knjige, naučiti da ga kontrolišeš.

P.S. Znam da možda paradoksalno zvuči, ali strah ti ponekad može i pomoći  da sačuvaš sebe od dugih, ali i druge od sebe. 

Zašto?

Čovek se neprekidno pita: Ko sam? Šta sam? Kuda idem? 

Neretko ostaje bez odgovora.

Hajde da izmenimo ugao gledanja i probamo sa zašto, jer svako zašto podrazumeva neko zato. Uzrok vodi ka posledici.

Zašto smo to što jesmo? Zašto smo ovde? Zašto baš tim putem idemo, a ne nekim drugim?
Zašto npr.vi čitate ovaj post ili zašto ga ja pišem?
Zato što sam gledala (u prethodnom postu Vreme već pomenuti) film Skrivena lepota, u kome stručnjak za reklamu, koga tumači Vili Smit, počinje svoj govor sa ZAŠTO? Zašto ste jutros ustali? Zašto ste došli ovde, ako izuzmemo činjenicu da vas plaćam i da biste dobili otkaz da to niste uradili:) ?

Kada sam držala predavanje o motivaciji, pre nekih desetak godina, u tada prvoj privatnoj gimnaziji kod nas, počela sam sličnim pitanjem. Jedan od članova tima, koji me je angažovao, zamerio mi je zbog toga. Pitanja idu na kraju. Da li? Zar sve ne pocinje pitanjem?

Zašto smo tu gde smo? Sta nas danas čeka? Zašto ne možemo da pomerimo balvan o koji iznova i iznova zapinjemo? Zašto ne možemo da napredujemo?

Kada postavimo zašto, saznajemo za motiv - šta nas je podstaklo da nešto uradimo, ili zašto nismo uradili nista.
Zato mislim da je pravo pitanje zašto i da ga je neophodno iznova i iznova postavljati sebi i drugima.

Vreme

Svakom od nas dato je određeno vreme koje će provesti na ovome svetu. Na to koliko će da bude dugo, i ne možemo mnogo da utičemo. Ali zato možemo da razmislimo na šta i na koga ćemo da ga utrošimo.

U našem narodu postoji poslovica da ono što možeš danas da uradiš, ne ostavljaš za sutra, što bi, ukoliko bi se zaista i sprovodilo u delo, govorilo o racionalnom trošenju vremena, što bi, opet, možda moglo da ukaže na činjenicu da smo mi vredan i razuman narod (eh, da me sad čuje neki Švajcarac ili Nemac:). S druge strane ma koliko se trudili da upravljamo vremenom, budemo vredni i praktični, pitanje je koliko ćemo uspeti da iskoristimo sve što nam život pruža. 

Elem, sinoć ti ja gledam jedan nadasve zanimljiv filmčić, koji smo mi preveli kao Skrivena lepota, u kome se vreme javlja kao metafora i kao nešto što određuje sve ljude (svima nama manje-više klizi između prstiju...resurs je koji se troši, ali se ne obnavlja i sl.) Film, i pored nekih loših kritika i ne baš velike gledanosti, pokreće na razmišljanje i svakako treba odgledati, jer pored već pomenutog vremena, dotiče i teme kao što su gubitak, ljubav i smrt (mada možda malo pretenciozno natrpano u jedan koš sa velikim brojem poznatih glumaca, koji su "pojeli" u pojedinim scenama jedni druge).

I sad da vas nešto pitam: Na šta vi trošite vreme? Razmislite dobro.
Na primer, na čitanje ovog posta ste utrošili minut-dva. Da li je vredelo? Reći ćete, pa šta i da nije, šta je to minut-dva u odnosu na ceo život? Stvarno, šta je? E, pa ako na to pogledate ovako, da vam je, recimo 52, kao meni, i da nameravete da poživite još 23 i onda tu cifru pomnožite sa 365, što je 8395, pa onda svakog dana smanjite cifru za jedan, 8394, pa 8393, 8392...i tako redom, shvatićete da više nemate vremena za bilo šta i da vam i minut-dva uludo potrošenog vremena znači mnogo (pri tom ne mislim da postanete fanatici i nosite štopericu sa sobom svuda kao oni što hoće da budu mršavi pa broje kalorije).
A da li ćete živeti ovaj dan kao da vam je poslednji iskorišćavajuće sve potencijale, kako sopstvene, tako i dana koji je pred vama, e to opet zavisi samo od vas.

U - uobičajene misli

Svakodnevno (a katkad i danonoćno) nas saleću svakojake misli. Naš mozak funkcioniše kao mladi majmun koji reaguje na svakakve podsticaje. Nikad nema mira: Hoću li preživeti od prvog do prvog...šta obući, šta kupiti, šta jesti...hoću li da ispeglam sve što se da ispeglati, a da pri tome ne crknem od umora, ne izblamiram se, ne okaljam obraz...hoće li me ridža u prevozu uhvatiti ako i ovog puta pokušam da se provučem bez karte...a šta ako dođu da mi konfiskuju imovinu zato što nisam platila zaostale račune...voli li me on uopšte ili je to samo navika...
Sleću misli poput muva sa svih strana. Kako se odbraniti?

Ne vladamo sopstvenim mislima ako spoljašnja situacija, razne obaveze, drugi ljudi i sl. određuju ono o čemu mislimo, način na koji oblikujemo svoju misao. 
Danas su mi rekli da lepo izgledam. Stvarno, ja lepo izgledam. Juče su mi rekli da me ova boja kose čini starijom. Stvarno, i osećam se nekako starijom. 

Kakve veze ima njihovo mišljenje sa mnom? Nema, to je samo njihovo mišljenje, njihov način gledanja. Neko drugi će reći nešto drugo. 
Zašto podležemo mišljenju drugih? Zašto se naše oblikuje prema onome što nam kažu kad to istinski i nema mnogo veze sa nama?

Kako bi bilo lepo da se makar na pet minuta u toku dana odmorimo od misli, da ne mislimo ni na šta, da ne radimo ništa...da sedimo na klupi na Kalemegdanu, i jednostavno, ostavimo mobilni, knjigu, ispraznimo mozak od svakodnevnih događaja, problema...da pustimo. (Lakše je reći, nego učiniti i lakše je držati nego pustiti, iako držanje iziskuje više energije, ali vredi pokušati.)

Š, šala na stranu

Na časovima volim da se šalim sa svojim đacima, što oni znaju i rado prihvataju, barem tako mislim:) 

Nekada su to interne šale, koje su samo nama znane i smešne, nekada nastaju kao posledica humorističnih zadataka, kao što je Danilov odgovor na zadatu temu, kada je u duhu sadašnjih događanja menjao svoje mesto za položaj aktuelnog američkog predsednika Donalda Trampa, nekada su to anegdote koje se prepričavaju iz generacije u generaciju.

Ali ponekad i nije tako smešno, i od osmeha do suza preostaje nam sasvim mali korak, kao onda kad saznamo da je nečiji otac izgubio posao i da petočlana porodica živi od sporadičnih maminih poslova, ili da postoje razmirice u kući, jer je neko neočekivano i teško oboleo ili nenadano umro, odselio se, nestao...kad se neko pod teretom života odao poroku, koji ne uništava samo zdravlje, već i porodicu. 

Tada se i moje i dečije oči ispune suzama, a duša teskobom i pitamo se kako nismo naslutili...zašto smo prećutali...da li se plašimo, da ako se poverimo nekome, da ćemo biti ismejani, obeleženi i još više povređeni...

Da, strahujemo kako će nas drugi razumeti...i hrabra je Maja Odžaklijevska kada javno progovori o autističnom unuku koji se samopovređuje.

Kada mi sve to prođe kroz glavu, tada mi bilo koja đačka neambicioznost i nezainteresovanost za gradivo, pa čak i ponašanje, sa kojim moram da se nosim kako znam i umem, izgledaju nebitni.

Kako izaći na kraj sa svim tim problemima? Pričom, bez osude i procenjivanjem, i šalom, ako je to ikako moguće.

Dž, kao džak pun para

Učili su me da pare nisu bitne. Ne možeš njima kupiti ljubav, steći naklonost prijatelja. A onda opet: nesta para, nesta prijatelja. Ili, kad imaš pare, svi te vole.
Šta je od toga istina?

Kada bi nasumice ljude na ulici pitali šta bi najviše želeli, kladim se da bi većina rekla - džak pun para. Ko nema, hteo bi da ima, normalno. Ko ima, hteo bi još, osladilo mu se. Opet, u toj trci za parama, kako velikim, tako i malim, treba voditi računa da ne izgubiš sebe.

Čitav moj dosadašnji svet se urušio kada sam progledala i shvatila da neki ljudi novcem ne kupuju samo hranu, odeću i obuću, već i diplomu, radno mesto, simpatije drugih, slobodno vreme, mogućnost da izaberu hoće li da ustanu ujutru, uđu u autobus i putuju do posla sat i po vremena, tri puta presedajući, ili će da provedu dan zavaljeni u fotelji gledajući svoj omiljeni program, ili u obližnjem kafiću uz kaficu i friške vesti, ili radeći šta vole, koliko vole i kad vole...
Iskreno, ja više ne znam šta da mislim. Može li se ili ne može džakom para kupiti sve?

Ova bakica sigurno ne može novcem, sve i da ga ima, smanjiti broj svećica na torti:(

Neki kažu da se novcem kupuje, pre svega,  sigurnost. Da li? Ako imam mnogo novca, možda ću biti finansijski osigurana u smislu bolje i kvalitetnije starosti, ali ću možda i biti isprepadana da mi ga ne ukardu, da ne nestane, da ga ne potrošim...znate ono dabogda imao, pa nemao...tako da, na koncu konca, i nije mi neka sigurica, mislim, život je nepredvidiv,  zar ne?

Drugi, opet da se novcem mogu kupiti samo jeftine stvari, tipa, kuća, ali ne i porodica, krevet, ali ne i san, lekar, ali ne i zdravlje i sl. Oni tvrde da se prave vrednosti, pri tome misleći na istinsku sreću, (šta god pod tim podrazumevali), pravu ljubav (ako nešto tako uopšte postoji), porodičnu harmoniju (koliko uopšte o tome može biti danas reći kad svi negde bezglavo jurimo i sve manje smo i u harmoniji sa samim sobom),  ne mogu izmeriti novcem i da je zato potrebno da se brižljivo čuvaju, tj. da se novcem mogu kupiti, ali ne i zadržati ljudi i stvari.

Okreni, obrni, ja tek sada ne znam šta da mislim. 

Č kao čovečica, izvedena od imenice čovek

Deca ne znaju ni za boje, ali ni za razlike među polovima.

Čovek je zajednička imenica muškog roda, ali pošto je danas 8.mart iliti Dan žena, govorićemo o čovečici, tj. postavićemo različite fotografije žena, jer će one reći više od bilo kakvih reči.

Srećan praznik našim bakama i prabakama. One se još jedino sećaju Klare Cetkin, borca za ženska prava.

I da ne zaboravimo, i danas se treba boriti za ista - za ravnopravnost polova vezanih za odabir poslova, adekvatnu plaćenost istih, za mogućnost raspolaganja slobodnim vremenom na slobodan način, a ne uprezanjem u još jedan posao i sl.

Srećan praznik našim mamama, ma gde da su. One su zaslužne što smo ugledali svetlost dana (ili neonki). O njima treba misliti uvek, a ne samo kada su bolesne, nemoćne i stare (tada se, valjda, podrazumeva).

Srećan praznik našim ćerkama, koje počinju da liče na nas, i zbog čega ih, kako je to mudro rekao Duško Radović, treba tući.

Srećan praznik svim drugaricama i prijateljicama, malim i velikim, starim i novim (Ko će kome ako neće svoj svome:)...mada je neobično što danas sve više žena čestita jedna drugoj, dok je sve manje muškaraca spremno da to učini).

Srećan 8.mart svim ženama gde god da su: u kancelariji, na odmoru, sa svojom ili tuđom decom, na razgovoru za posao, u šetnji sa psom...(nadam se da makar ovog dana nisu za daskom za peglanje).

I srećan ovaj dan, kao i svi naredni, i našim sinovima, braći, muževima, ljubavnicima, momcima, unucima...koji su tu za nas, ne samo danas, već svakog dana.

C, šta bi drugo - nego cipele

Zašto žene vole cipele? Nemam pojma, ali ja ih stvarno obožavam. Nije da odvajam neku enormnu sumu na njih, ali ih imam popriličan broj jer ih prosto-naprosto "jedem". 
Ako požive dve sezone, onda je to zato što sam hodala na rukama ili ih toliko volim, da iako su probušene, raširene, izgrebane i sl. nisam spremna da se od njih odvojim.

Dok muškarci, najčešće vole ženu na visokim potpeticama, žene vole sve vrste cipela: visoke, niske, ravne, salonke, baletanke, sportske, sa pačijim kljunom, špicaste, platforme...

Ja se, npr. štikli neću odreći iako sve teže u njima šećem od jednog do drugog učenika, iako me kolena bole, a čukljevi rastu, iako ne mogu više da nađem ono što mogu da obujem, a da mi se sviđa...Ne želim da siđem sa onih, meni sada, vrtoglavih 10, makar vrat slomila, makar me proglasili za slona...

I potpuno mi je jasno zašto je Pepeljugi važna ona staklena cipelica, pa čak i zašto je mačak bio u čizmama, jer jedino je tako mogao da prepešači 7 milja.

Cipele imaju veze sa hodanjem, ali ne samo konkretnim nabadanjem, gegutkanjem, lepršanjem, pocupkivanjem, lebdenjem, tabananjem, već i sa hodanjem kroz život. 

Kada imam novi par obuće kao da imam nova krila. Letim. Ako sam u crnim, visokim, jaka sam. Ako su ružičaste, ponesena sam, egzltirana. Zelene mi pružaju sigurnost. Ljubičaste udovoljavaju mom hedonizmu. Narandžaste čizme sa drvenom petom su samo za specijalne prilike. Srebrnoosive sa rupicama isto tako. U teget čizmicama sam svoja, u kratkim žućkastim sasvim svoja. Teget sa srednjom petom u koledž stilu krote mi misao kao kakvoj školarki. Drap na pertlanje me čine uniformisanom. Svaki par moje obuće čini da se osećam drugačije. 

A šta je sa vama? Kakvu vi obuću volite i šta za vas ona znači? Imate li specifičan odnos sa svojim cipelama?