Učili su me da pare nisu bitne. Ne možeš njima kupiti ljubav, steći naklonost prijatelja. A onda opet: nesta para, nesta prijatelja. Ili, kad imaš pare, svi te vole.
Šta je od toga istina?
Kada bi nasumice ljude na ulici pitali šta bi najviše želeli, kladim se da bi većina rekla - džak pun para. Ko nema, hteo bi da ima, normalno. Ko ima, hteo bi još, osladilo mu se. Opet, u toj trci za parama, kako velikim, tako i malim, treba voditi računa da ne izgubiš sebe.
Čitav moj dosadašnji svet se urušio kada sam progledala i shvatila da neki ljudi novcem ne kupuju samo hranu, odeću i obuću, već i diplomu, radno mesto, simpatije drugih, slobodno vreme, mogućnost da izaberu hoće li da ustanu ujutru, uđu u autobus i putuju do posla sat i po vremena, tri puta presedajući, ili će da provedu dan zavaljeni u fotelji gledajući svoj omiljeni program, ili u obližnjem kafiću uz kaficu i friške vesti, ili radeći šta vole, koliko vole i kad vole...
Iskreno, ja više ne znam šta da mislim. Može li se ili ne može džakom para kupiti sve?
Neki kažu da se novcem kupuje, pre svega, sigurnost. Da li? Ako imam mnogo novca, možda ću biti finansijski osigurana u smislu bolje i kvalitetnije starosti, ali ću možda i biti isprepadana da mi ga ne ukardu, da ne nestane, da ga ne potrošim...znate ono dabogda imao, pa nemao...tako da, na koncu konca, i nije mi neka sigurica, mislim, život je nepredvidiv, zar ne?
Okreni, obrni, ja tek sada ne znam šta da mislim.
Нема коментара:
Постави коментар