Ništa nije nemoguće

Upravo sam odgledala špansko-portugalski film 100 metara o muškarcu koji je sa 35 godina oboleo od multipla skleroze. 

Jednom davno bila sam na časovima kod devojčice čija je majka bolovala od iste. Majka je završila u kolicima sa cevčicom u ustima. Teško i ponižavajuće i za nju i za ukućane. 

Junak filma, uprkos teškoj bolesti koja napreduje, uspe da istrči maraton,  ispliva i odvozi na bajsu triatlon u poslednjim minutima predviđenog roka. 

Film se ne bavi time je li i na koji način živi, ili je preživeo. Govori o borbi, između ostalog, i sa uverenjima da ovo ili ono ne možemo. Uverenja, bilo ona pozitivna ili negativna,  stičemo tokom  života i usvajamo ih kao obrazac ponašanja. Pogrešna, ograničavajuća i deprimirajuća uverenja bi trebalo da menjamo. 

Junak filma je postao Forest Gamp ili Supermen samo zahvaljujući tome što je, uprkos teškoj bolesti, promenio svoj način razmišljanja, naučio da menja svoje stavove.

Promenimo se dok još nije kasno. Ne čekajmo da nas bolest izmeni. 

Bez obzira na to da li ćemo na kraju dobiti ili izgubiti bitku, a u principu, kako to Meša Selimović kaže, čovek je uvek na gubitku, pokušajmo da se promenimo i nikada ne predamo.