Provokacija - ko se čime sladi

Je li provokacija u socijalnoj interakciji dobra ili ne, pitanje je sad? 

Većina bi odgovorila u prilog štetnosti ove ljudske potrebe da se drugom podsmehnu, da ga iziritiraju ili možda čak i dovedu u stanje da "iskoći iz sopstvene kože". Jer kada nekome pokažete da ste slabi, oni sa užitkom nastavljaju da pritiskaju. Uživaju hraneći se vašim bolom. Ali, ali...razmislite, može to i drugačije:))))

Ja, na primer, ako išta ne volim, to je, kada moji bližnji, za koje pretpostavljam da znaju sve moje vrline i mane, "udaraju" gde sam tanka. Tada, najčešće imam kiseo osmeh na licu i neku vrstu ljutnje u srcu, jer ne mogu da razumem zašto upiru prstom tamo gde me najviše boli. Mislim, rekla sam....znaju da me tu i tu još "svrbe" stari ožiljci, a i nekako nije fer, poverila sam im se, oni su mi bliski, šta onda od drugih da očekujem...pa onda, i oni sami mi nekako dođu zločesti, nevredni moje ljubavi i pažnje....

Najčešće otrpim sa grčom u želucu i po ko zna koji put donesem odluku da više nikada, ali nikada nikome neću dati da se naslađuje mojim bolom (što, naravno, ubrzo zaboravim...ali nikad se ne zna).

Ponekad, bogme i udarim, onako baš poblesavim...

A onda, onda kad zaista razmislim, pa oni su moji najbolji učitelji. Treba da uživam u lekcijama. Ne, u smislu da se naljutim i kažem: Videće oni. Više im nikada neću pokazati svoje slabosti. Neću im dati povoda da se, nedajbože, naslađuju mojim jedom, povlačenjem ili besom (ako bližnji uopšte mogu i žele time da se "hrane"). 

Ne, nego posmatraću sebe, videću na šta to uvek reagujem bez obzira ko je u pitanju, šta je okidač?

Hvala vam, dragi moji bližnji što me peckate, grickate i ujedate. Od toga polako postajem jača. 

A vi, ostali, drugi, daleki, sa vašim provokacijama, ove ili one vrste, za vas me baš i briga. 

Ne ljutite se, ali je tako.  

I srećan Uskrs, i onim bližnjima, i onim dalekim, i onim koji peckaju, i onima koji se suzdržavaju, naravno, onima koji slave.