Neko je oklevetao Jozefa K. i prolazak kroz Prag

Kada se vratite sa nekog puta, spoljašnje okolnosti utiču na vaš unutrašnji svet i on počinje da se menja i bez vaše volje.

Neko mora da da je okleveto Jozefa K., iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra je bio uhapšen.

Ovom rečenicom počinje najpoznatije delo češkog pisca jevrejskog porekla, koji je pisao na maternjem - nemačkom jeziku. 

Delo je Proces, pisac je Franc Kafka, a mesto njegovog rođenja je Prag, što je i naša prva destinacija.

Zlatnim autobusom - u Zlatni Prag krenuli smo uoči proslave prelaska jedene dekade u drugu:

svako sa svojom željom u srcu, za svojim snom u duši, u potrazi za nekom samo njemu znanom zvezdom. 

Ja sam poželela da se ponovo susretnem sa Kafkom, ali ovoga puta kao da me je veliki pisac obmanuo, ili sam ja omanula. 

Bilo kako bilo, promakli su mi i suveniri sa njegovim likom... ni u jednom bistrou sa njegovim imenom nisam ni kafu popila... ni na grob nisam otišla.

Pred Muzejem smo, doduše, bili, šalili se na račun komentara jedne od turistkinja da ovde nije zdravo dovoditi muževe jer se mogu osetiti inferiorno u odnosu na muške statue i njihove pokretljive ekstremitete, iz kojih je trebalo da izlazi  mlaz vode, koji je, ovog puta, iz nepoznatog razloga, izostao.

                    (fotografija nastala ispred Kafkinog muzeja, lokalni vodič Hana Jurkova)

Usput, ne razumem šta je idejni tvorac ovih skulptura hteo da kaže, ali, kako to jednom reče i sam Kafka Tačno shvatanje jedne stvari i njeno potpuno nerazumevanje iste stvari, ne isključuje jedno drugo.

Da li je i sam Kafka pružio razumevanje svog alegorijskog dela? Ko kome sudi i zašto? Može li se delo tumačiti sa biografskog stanovišta ili seže mnogo dalje i dublje? Ima li veze sa vremenom u kome je nastalo ili apokaliptički predviđa nadolazeće?
Ili se možda  pisac samo  sa nama poigrao, jer katkad  traganje za smislom može biti uzaludno...ili možda čak smisla i nema.

Otvoriše se onamo krila jednog prozora, i pojavi se čovek, na toj visini slabačak i mršav...Ko je to? Prijatelj?...Neko ko saučestvuje?...Je li to jedan čovek? Jesu li to svi?

Ovako se završava roman i sudbina glavnog junaka, koga ubijaju, kako pisac kaže kao pseto. 

U  današnjem Pragu, u daljini, u jednoj maloj ulici, u visini krovova, ugledam čoveka kako visi.
Ne ispuštam zvuk, ne osvrćem se da potražim pomoć, ne posežem za telefonom da pozovem policiju, jer nam ponovo Černi, koji je radio i skulpture ispred muzeja, kao i Metalmorfozis (Kafkinu "glavu" koja se okreće), na neobičan način nešto poručuje: Jesmo li slobodni ili vezani?
Da li smo zadati ili dati?
Možemo li u isto vreme biti slobodni i uhapšeni od obaveza, okolnosti, posla, dece, odgovornosti?

Nikada nismo ubirali više plodova sa ovog sveta: posedovali više automobila, kuća, haljina, cipela...nikada više nismo putovali...baratali sa  više informacija...a bili usamljeniji.

( Viseći čovek, na raskrsnici Skorepske i Husove uluce u Pragu, autora Davida Černija)

Putujemo, putujemo, putujemo, ali da li možemo pronaći svoje mesto u vremenu i prostoru, ili se i dalje, poput Jozefa K. gubimo u nekim mračnim i pretrpanim hodnicima, zagušljivim sobičcima našeg uma, među propisima, zabranama i pravilima, jer ma gde bili, ma gde pobegli, kako naš narod voli da kaže, dupe nam je uvek otpozadi?

Ili, možemo li otvoriti i raskriliti svoje srce, pustiti da stari, prevaziđeni čovek u nama umre (da bude obešen, pogubljen, usmrćen),  ne bi li se rodio novi, ne bi li jednoga dana postali najbolja verzija sebe?

Ili nam spasa nema, te i Sfera ("Mocartova" kugla iz 2007. godine, Salcburg) govori o čovekovoj otuđenosti?

                                                             ( Sfera, Salcburg, 2020.)

Otuđenosti od samoga sebe, otuđenosti od drugih, od života?
Naš najveći greh šta je?
Što smo se odavali strastima ili što nismo ni živeli, što smo se plašili života?

Šapat senki

Šta znamo o Kini?
Druga svetska sila, Kulturna revolucija, ping-pong, Kineski zid, soliteri u Šangaju...možemo još da nabrajamo.

Trnovit put ove velike države - od zatvorene, izolovane zemlje, sivih uniformisanih odela u vreme Mao Ce Tunga, do velikog otvaranja i stvaranja kapitalističke sile, možemo pratiti kroz knjigu nemačkog novinara Jana-Filipa Zendkera Šapat senki.

Prošlost i sadašnjost jedne zemlje milje je priče o Polu Libovicu, koji je ostao bez sina i koji utočište nalazi u sećanju na jedanaestogodišnjeg dečaka, čiji se život ugasio. Ali da iz svog skloništa kad-tad moramo izaći, svedoči poznanstvo sa Amerikankom, čiji je sin nastradao u Šendženu, gradu kojeg je pratio vrtoglavo brz napredak.
Ali, to je zapravo samo okosnica priče o ljudima, koji su, zahvaljujući spletu okolnosti, prinuđeni da se menjaju, izlaze iz zone komfora...preispituju se, žrtvuju i stradaju.

Kada sam je ja prvi put susrela sa nečim što makar miriše  na Kinu? Verovatno je to bilo pri kraju osnovne škole kada sam prvi put pozajmila neku od knjiga američke književnice Perl Bak, koja je u svojim romanima opisala zemlju u kojoj je rođena i odrasla. Sećam se tek po kojeg naslova, ali me ne napušta osećaj da sam ih sa strašću u to vreme "gutala".

Sa prvim pravim  Kinezima sam se upoznala kasnije, u Kineskom tržnom centru u bloku 70. Nisu mi delovali posebno ljubazno, a njihovi običaji glasnog mljackanja i podrigivanja, dok su istovremeno jeli i usluživali me, izgledali su mi, najblaže rečeno, strano.
Za koju godinu već nam se  oko nogu vrzmao njihov podmladak, koji je brzo stasavao. Kada su se upisali u obližnju školu, gde radim, imala sam prilike da ih bolje upoznam.
Neki Kineščići, koje su čuvale Novobeograđanke da bi novcem popunile svoj budžet, znali su srpski, i sa njima je bilo lakše, dok je bilo i onih, koji su pristigli direktno iz Kine, ne bi li pomogli svojim, sada već odomaćenim roditeljima, u porodičnom, trgovinskom biznisu. Sa  njima je bilo teško sporazumeti se i nisu baš rado svi učili naš jezik.
Ali, niko od tih mojih novih đaka nije bio voljan da se vrati u svoju domovinu, što mi je, moram priznati, delovalo neobično. Očekivala sam da će kad-tad  da ih "pukne" nostalgija, ali se to jednostavno nije desilo.
U našoj školi svakim danom  ih je sve više.

Sećam se, kako sam jednom prilikom, bratu koji živi u Americi, rekla kako u našim domaćinstvima odrastaju kineska deca, a on je mislio da me nije dobro razumeo, i pitao me je zar Kineskinje ne čuvaju našu decu, a ne obrnuto. Nisam znala šta da mu odgovorim.
Da li su se Kinezi doselili kod nas zbog politike njihove zemlje koja dozvoljava samo jedno dete u porodici, zbog želje da nešto promene u svojim životima, zbog  ambicije da žive bolje i ostvare prosperitet za sebe i svoje najbliže ili su to samo uobičajene svetske migracije stanovništva? Da li će se vratiti u zemlju, barem oni koji su vredno učili i radili? Može li se živeti u zemlji u kojoj je mnogo toga drugačije ili su ovde uslovi, za neke od njih, bolji?

Ali da se vratimo romanu iz koga sam izvukla poneki citat:
Jednom sam i ja verovao u to ludilo...
Živimo li u zabludi i koliko smo spremni da dozvolimo drugima da nas razuvere? Imamo li iluzije i da li smo voljni da ih raspršimo? Možemo li da zamislimo nezamislivo i bukvalno pratimo kako se preko noći jedna zemljoradnička i komunistička zemlja pretvara u giganta sa  velikim šoping-molovima, visokim zgradama i debelim novčanicima, ali isto tako i sa velikom  korupcijom, nasiljem i zataškavanjem problema?

Šapat senki  je i mnogo više od toga jer ne govori samo o jednoj zemlji, već i o previranju unutar samog čoveka, o nepravednim optužbama tokom Kulturne revolucije, isceniranih suđenja, korumpiranosti, robijanju nekadašnjih ponosnih komandanata Narodnooslobodilačke armije, o trnovitom putu do uspeha, istrajnosti i ambicioznosti, o svemu onome što se dešava u ljudima, čiji je životni vek pretrpeo mnogo bura i promena.

Ubij kokošku, da zastrašiš majmuna
Kakve istine krijemo pred prijateljima, šta nas sprečava da teške trenutke podelimo sa drugima, samo su neka pitanja koja pokreće ovo delo. Da li je poverenje među prijateljima samo iliuzija? Postoji li samo jedna istina i koliko smo spremni da je razumemo i saslušamo do kraja?
Da li je supa u nekadašnjoj Kini morala da bude istog ukusa za sve i da li su zaista ljudi stradali ako bi je začinili sa nekoliko bibera više?
Da li iza svakog velikog bogatstva stoji veliki zločin?

U Kini joj je sve bilo strano - ljudi , hrana, buka, prljavština, pa i priroda u svom prekomernom bujanju.
Koliko nas  ono što ne poznajemo, što ne razumemo - odbija? Imamo li snage i volje da sagledamo tuđe viđenje stvarnosti? Možemo li da razumemo drugoga ako sa njim nismo podelili njegovu prošlost?

O tome šta senke prošlosti mogu da vam došapnu, između ostalog, govori  ova knjiga, koju toplo preporučujem.
A o tome šta je, sada već daleke 1956. godine sa puta po Kini, zapisao Dragi Stamenković, pogledaću u knjizi koju sam, po pisanju posta, pronašla u svojoj biblioteci: čudni su putevi naši...

Da mi ne bude dosadno...

Dobar drug, na privremenom radu u inostranstvu, ponudio mi je da se uselim u njegov stan za 200 evrića. 
Tako ja, na doživotnom radu kod nas, izdam svoj za 150, a razliku ću da namaknem preko časova (da me ne čuju poreznici), jer sad đaci mogu da dolaze kod mene pošto više nisam bogu iza leđa.

Neki mi govore kako je to notorna glupost, drugi da presipam iz šupljeg u prazno, treći hvale moj potez. Da ne bude kao u priči Svetu se ne može ugoditi, ja samo nakrivim kapu i  nastavim po svome. Ako je i budalaština, moja je.

U školi tako, pred ekskurziju, uvežbavam s decom unošenje i iznošenje klupa iz učionice. Oni misle - u pitanju je veliko spremanje:))) 
Što mi da budemo najgori - urediše sve učionice, samo naša tavori. 
Ni ne slute da ih ja to spremam za niski start - da budemo prvi pred recepcijom. Tako neću morati da šipčim gore-dole po spratovima, već ćemo dobiti najbolje sobe.

Sledeći put im kažem da smisle najbrže rešenje za evakuaciju (misleći da stanu u špalir i dodaju klupe jedni drugima - to sam videla u nekom filmu), a šta su oni pokušali da izvedu, neću vam reći...

Možda moj način razmišljanja nije najproduktivniji, možda zažalim za svojim stanom u gradu Leđanu, možda se do recepcije dovučemo poslednji, ali makar mi nije dosadno, a, verujem, ni drugima sa mnom:)))

Čitamo li ljude ili etikete koje smo im prilepili

Čini mi se da je Anri Bergson negde zapisao kako smo skloni da tumačimo svet na osnovu etiketa koje smo mu pripisali. 

U redu je kada čitaš uputstva sa novog Brefa (koji je, uzgred budi rečeneo, odličan) kako da ga koristiš i otkloniš kamenac i nečistoću sa svoje wc šolje, ali da li tako možemo da postupamo i sa ljudima, događajima, stvarima koje nas okružuju?

(Snimljeno na putu za Snoqualmie Falls, Washington , avgusta 2019. godine)

Ja nemam predrasude i ne postupam držeči se stereotipa - da li je baš tako?

                                            
                                          (Seatttle, Washington, početak avgusta 2019. godine)

Moja snaja je Amerikanka. Živi kao na rolerkosteru iako je deset godina starija od mene. U penziji je, ali je podjednako aktivna kao i kad je radila. 
Tri puta nedeljno ide na veslanje (i kada je bila u Beogradu priključila se našim veslačima na Adi). 
Vozi kao Fanđo, tako da se svi vezujemo duplim pojasevima. 
Kada hoda, ne možeš je sustići - ja sam redovno dobijala upalu mišića špartajući sa njom po izletištima, na koja su me vodili (a ni drugi nisu bolje prolazili). 

                                               
                                     (Snoqualmie  Falls, Washington, avgust  2019.)

Sa njom sam doživela i izvestan kulturološki šok kada me je povela na mesta gde redovno odlazi, poput Unitarističke crkve, u kojoj sveštenica govori o svojim iskustvima sa letovanja i zip-lajnu, a zapravo o tome kako postoje trenuci kada se samo treba pustiti... ili na okupljanja njenih komšija demokratski nastrojenih, koji preko video-bima razgovaraju sa ostalim grupama istomišljenika o zaštiti životne sredine, razmenjuju mišljenja...

Znači, nije tačno da se ne druže i da nemaju sa kim da popiju kafu (doduše kafa im i nije neka) i da ne znaju gde je Srbija i ne brinu ni o čemu (većina od onih koje sam tom prilikom upoznala, bila je na  protestima u centru Sijetla, kada su nas bombardovali) ...

(Seattle, Washington, avgust 2019.)

Ali ne pišem o njoj da bih vas upoznala sa njenim afinitetima, već zbog jednog našeg dijaloga u kome me je pitala šta mislim o "tim"i "tim" ljudima, a ja lakonski servirala: autsajderi...
Mogla sam nekako i da se opravdam nedovoljnim poznavanjem engleskog, tj. slabim vokabularom, ali način na koji sam to rekla, "govorio" je i više od reči.

Bilo mi je dovoljno da vidim njen izraz lica  i da u sekundi shvatim- da sam, koliko god se tome opirala, sklona predrasudama (tipa, svi mlađi afroamerikanci slušaju rep, svi stariji - džez), i osudi (na osnovu čega ja to prosuđujem: na osnovu toga što to ne razumem, što mi je novo, strano?) 

Naučila me je, a da mi ništa nije rekla, da ponekad i ne dozvolimo sebi da vidimo ljude onakvim kakvi zaista jesu, da se najčešće ograničavamo na "čitanje" etiketa...da treba da budemo otvoreni...da više slušamo, a manje pričamo...da bi bilo bolje da smo više ljubazni, a manje da se trudimo da ubedimo druge kako smo u pravu (ovo poslednje mi se posebno dopalo i hvatam sebe kako to često ponavljam kao nekakvu mantru).

Gde se izgubila ljubaznost? Šta je sa lepom rečju? Gde je ono Kako si - od srca?

Nije tačno da su u Americi svi osmesi lažni. 
Nisu ni svi optimistični. 
Nisu ni svi paranoični. 
Nisu ni svi bolesnici koji truju sve oko sebe redom. 

Niti je život tamo grozan, niti je život tamo fantastičan - svako ima svoj put. Uzmimo od svakoga samo ono što je dobro.

Šta je usledilo po dolasku iz Amerike

Avgust je već na izdisaju i počinje još jedna školska godina, a sa njom i navikavanje na nove obaveze: elektronski dnevnik, digitalna učionica, novo razredno starešinstvo...
Zbog toga svaki dan ovog poslednjeg meseca raspusta treba razumno trošiti. 

Početkom avgusta još sam bila u Americi, tačnije u Kaliforniji, sa sinom najpre u San Jose-u, zatim na jezeru Taho i u Nacionalnom parku Yosemiti. Onda je usledilo još nekoliko dana u L.A. sa ćerkom, zatim ponovno putovanje sa sinom u Sijetl, u Vašingtonu...a onda sam se 15.7. obrela na beogradskom aerodromu. 

E, sad nije poenta u tome šta je bilo u Americi (a bilo je mnogo toga novog, uzbudljivog, lepog...), već šta sam ja sa tim iskustvom učinila. A učinila sam mnogo, počev od toga da sam popravila kompjuter, te sad mogu i da kačim slike, da sam se usudila da ofarbam kadu, koja je rđala poslednjih nekoliko godina, da sam išla na testiranje za konverzacijski kurs engleskog, da sam se latila formiranja dnevnika u elektronskoj formi, da sam prvi put podigla novac sa automata, paltila račun preko mobilnog....

Znam, smejete se, to su trivijalne stvari, nešto što vi radite svakodnevno, što vam ne oduzima ni vreme, ni dah, sa čime ste na dobar dan...ali, ja nisam bila, i sad vam je sasvim jasno o čemu pričam.

Slušam jednog mnogo finog dečka na Youtub-u (u okviru TEDxNovi Sad) Uroša Krčedinca koji govori o putovanju po istočnoj Africi (o potpuno anonimnim ljudima koje je sretao, spavao u njihovim sobičcima u kojima nema ni kreveta...ili o onima koji imaju jedan divan, veliki osmeh, bez obzira da li i šta imaju, koliko im je godina, poseduju li mobilni ili ne...) 

Šta je ono što me je u njegovom govoru privuklo - to što je putovanje prikazao kao jedan stvaralački čin koji umanjuje predrasude, koji vam širi srce i um, i  podiže vas na jedan viši nivo.....poslušajte ga i sami, pa ćete videti o čemu govorim.

Š

           (https://youtu.be/bCQeLZByctg)

Šta se to zapravo desilo sa mnom po dolasku iz Amerike:

-najpre sam podelila svoja iskustva sa drugima (kao što to obično biva) - bile su to lične priče obojene subjektivnim bojama, ali priče iz prve ruke
-otvorila sam svoje srce, um, oči, uši - nisam imala toliko više predrasuda o nekim stvarima 
-prestala sam da o ljudima govorim bilo šta negativno (nisam ni ranije toliko bila sklona tome, ali sad sam nekako postala ljubaznija i nije mi cilj da isteram svoje pošto-poto; kada se sa nečim ne slažem, pokušam to da obrazložim, ali ako me osoba i dalje ne razume, biram da ne pokušavam  da je uverim u suprotno; lakše neke stvari otpuštam...manje sam zadrta)
-više sam srećna, onako istinski, bez veze; nikakva euforija, samo osećaj da je sve manje-više dobro, da ste tu gde jeste, u čemu god jeste - usklađeni sa sobom...neverovatan osećaj...

-osmislila sam i primenila neke igre koje igram sama sa sobom: pokušavam da mislim na engleskom, da idem u prodavnicu, a da ništa ne kupim, da smišljam priče o nepoznatim ljudima koje prvu put vidim...

-više uživam, idem svakoga dana na Adu, preplivavam na drugu obalu, više se družim sa onima koji imaju šta da mi kažu, jednom rečju više uživam

      (sličica  jedne klupe u L.A. kad sam ptičici ponudila ono što sam za sebe i Anju uzela)

Nastaviće se, ljubim...

Jedno putovanje menja sve

Sećate li se pesme Partibrejkersa Hiljadu godina?

Znam kada bi živeo hilljadu godina
ceo bi mi život stao u jedan dan...

Ako bismo izmenili sledeći stih u "jedno putovanje menja sve", koje bi to putovanje bilo?

                      (Golden gejt, čuveni most u San Francisku, u Kaliforniji, snimljen jula 2019.)

Kada razmišljamo o putovanjima, često mislimo na daleke i egzotične destinacije. Bračni par Rumuna, koji je sa mnom iz Frankfurta leteo do Los Anđelesa, a kasnije do Havaja, putovao je više od dva dana. Nekada, kada avioni nisu bii tako pristupačni, putovalo se i duže. 

Sećam se kad sam davnih godina (bilo mi je tada leta tek osamnaest), putovala u Kanadu, jedan prijatelj me je pitao zašto ne idem teretnim brodom (stvarno, zašto nisam?)...kakvo bi to tek iskustvo bilo...Nisam se usudila ni tada, a ne usuđujem se ni sada na nešto slično, ali morate priznati da bogatite iskustvo, ne samo destinacijom na koju odlazite, već i sredstvom kojim to činiite.

                         

                   (deo Lake Union Parka u Sijetlu, u državi Vašington, snimljen avgusta 2019.)

Ne kaže se uzalud da smisao putovanja nije - stići na odrediište, već samo putovanje.
Pored toga, isto se kaže da kad putuješ, činiš to tri puta: dok planiraš, dok si na putu, i dok se toga sećaš.

E, pa koje je to putovanja koga se vi sećate, koje je na ovaj ili onaj način promenilo vašu percepciju?

To može biti odlazak u Radojevo, pogranično mesto između Srbije i Rumunije, u potrazi za pričom o vampiru Milošu, ali i odlazak u Ameriku kod dece, ili bilo šta drugo.

Kada pustiš ptiče da poleti iz gnezda

Kažu, ako voliš svoje dete, pustićeš ga u svet. Pustila sam, i prepustila, najpre jedno, sad i drugo, a treće kad će, ne znamo (sećate se serije Đekna nije umrla, a kad će, ne znamo).

Kad su odlazili, nisam ni znala da će ostati, zaljubiti se, udati, zaposliti, ostati? Bilo je to ono: See you later, aligator...see you next time...što se na kraju pretvorilo u viđanja tamo i ovde, u uzbuđeno dočekivanje na aerodromu: hoće li se pojaviti drugačiji...jesmo li mi ostali isti...da li će zagrljaji zadržati nekadašnju toplotu i širinu...

Oduvek, i pre nego što sam ih rodila, maštala sam kako će moja deca biti samostalna, kako će ići vrlo mlada na razmene đaka, studenata... u letnje i zimske kampove, u internate, u druge porodice diljem sveta...i što se snilo, zbilo se... Ali, sve te Poljske, Indije, Engleske, Milana i sl. trebalo je proveriti, i posle ček, ček, opet je bilo svačega...i nije svako iskustvo bilo za svako dete i ne može se reći da je i ono najgore dešavanje - dobro, i da se iz njega nešto nauči, da će se dete uvek vratiti samostalnije, samouverenije i sl. Može se vratiti i istraumatizovano, i anksiozno i nesnađeno. I ne mora da bude da se klin klinom izbija, i da će naredno putovanje ojačati prethodno...ne mora, a može.

I onda vam to izgleda kao da ste otišli kod gatare i ona vam kaže da određenu instrukciju možete shvatiti i ovako i onako. Ali zaista je tako.

Nekoj deci se njihov grad može učiniti ogromnim, nekoga će čitav svet žuljati. Nema pravila. Mi, kao roditelji, možemo samo da pokušamo sve to da ispratimo. A onda, kada nam to više ne polazi za rukom, da se prepustimo.

Znate kako je bilo lepo kada sam pre dve godine bila kod ćere u Kaliforniji: osećala sam se kao malo dete kome roditelj nudi šećerleme i vodi ga na vašar, stavlja ga na konjića i vodi računa da sa njega ne padne. Divan, neponovljiv osećaj  (haha, pa ipak se nadam da će i letos biti slično)

Nije sve u životu vredno pamćenja, ali neke stvari jesu. Jedna od tih važnih stvari jedte kada pustite ptiče da odleti iz gnezda.

Kada godine postanu prednost

"Većina ljudi je neko drugi. Njihova strast su tuđi životi, njihovo znanje - oponašanje, njihovi stavovi - citati." - Oskar Vajld

Ne mogu više da objavim post na blogu ako objavim sliku. Zašto - ne znam. Ali nije mi više važno na onaj način na koji mi je do sada bilo bitno.
Ako bilo ko uopšte čita ono što pišem, čitaće i sa fotografijom i bez nje.

Nije mi više važno ni šta će neko sa strane reći gledajući me kako se grlim sa učenicima skoro svaki put kada se vidimo. Baš mi nešto i nije stalo ni do toga da li sam sve podjednako grlila - važno je da sam to činila iskreno.

Šta će ko da kaže? Do "juče" sam se spoticala o ovu ili onu tuđu reč, mrki pogled ili totalno neprimećivanje.
Od kada sam čula od koleginice, koja je bila na zameni, da sam crna ovca u školi, prestala sam da se na bilo šta osvrćem. To sam - što sam.

Divota je živa biti u svojoj koži: nabrekla mi stopala od pešačenja sa jednog kraja na drugi kroz moj Beograd, koji prestaje da postoji, pa šta - kupila obuću 42... Proširena u struku i boku, sa mišicama, kolike su nekima butune, nosim ono u šta sam se sada pretvorila.

Čemu razmišljanje o prošlim danima, o tome kako su se nekad okretali, udvarali? Sada se ja udvaram sebi, i drugima, ako želim. Ili se ne udvarama, ali nisam ogorčena, namrgođena, nezadovoljna što sve prolazi.
Prolazi, normalno, to je retka izvesna stvar.

Sinoć sam pozvala koleginice kod sebe kući da napravimo zajednički projekat, za koji smo zadužene, i uradimo test o kompetencijama, ishodima, evaluaciji i gomili reči, za koje mi je trebalo mnogo vremena da povežem sa onim što - pre bilo kakvih testova i sl., živim godinama u praksi.
Vođene idejom da su decenijama mlađe, dok sam ja služila slatko i vodu, one su počistile metež od formalnih pitanja.
Eto, još jedne prednosti godina.

Čitam kako u Japanu stariji pomažu mlađima savetujući ih za nekih zanemarljivih (za njih) desetak evra po satu. Divno. Oni se osećaju korisnim, mlađi dobijaju "vodu" na izvoru.
Šteta što kod nas ne postoji ta tradicija poštovanja starijih, i trebalo bi - mudrijih.

Sutra bih sve to primenila da mi ćera već danas ne kaže: savet ti nisam ni tražila...ali uporna sam ja.

I nije mi teško da pešačim iz Višnjičke do Karaburme i opet natrag do grada u popodnevnim satima ako znam da me kod kuće čeka platno koje ću stoput da prefarbam, udžbenik engleskog, koji verovatno nikada neću savladati, knjige, filmovi...jer to je deo moga sveta koji mi niko ne može oduzeti.
Eto,  najveće prednosti zrelosti.

Magičan štapić ne postoji

Kako samo volim magiju: zamisliš nešto i ono se stvori.

U bajkama junaci imaju pomagače: lepe devojke, zlatne ribice, lisicu, koju su prethodno izbavili iz zamke... 

Ali postoje i poteškoće: treba savladati prepreke, rešiti se zle žene, sustići i pobediti zmaja. Nema hokus-pokus rešenja. 

Sve mora da se zasluži: hrabrošću, dobrim rešenjima, mudrošću.

Zašto u životu mislimo da je drugačije? Pa, i sve bajke nemaju srećan kraj, na primer autorske. Školjka je biserom platila izlazak u gornji svet.

Kada se rodimo, roditelji nas, uglavnom, štite od bauka i ala spoljnog sveta. Ugodno nam je i ne želimo da to stanje prestane. Ali kako ćemo da odrastemo i izrastemo ako ne iziđemo iz roditeljske senke?
Kada nam roditelji i sa 25 godina i više plaćaju račune i brinu o našim potrebama, nama je i dalje lepo, ali onda se sa 50 godina, kada naših roditelja više nema, osećamo iznevereno, napušteno, razočarano. Tražimo od drugih da zadovolje naše potrebe, da se osećamo zaštićeno, ušuškano. Nespremni smo da sudelujemo u životu u potpunosti.

Najbolja usluga koju roditelj može da pruži detetu, prijatelj - prijatelju, jeste da ga osposobi da sam rešava svoje probleme. 

Treba pomoći, treba i primiti pomoć, ali se pre svega treba osloniti na samoga sebe.

Moderna psihologija uči da misliš pozitivno, da snažno želiš i da će se onda cela vasiona, kako to piše Koeljo, urotiti da se to i ostvari. Ali često zaborave da kažu da se na tom putu valja i pomučiti, da će ti se poneki trn zabosti i u samo srce, i da treba rane izvidati.

Anđeli ili druga bića, ukoliko u njih verujemo, ili prijatelji, roditelji, ukoliko smo srećni da ih još imamo, tu su samo da nas usmere, da nam pripomognu.

Čarobni štapić ne postoji, ma koliko voleli magiju (što ne znači da ne treba misliti pozitivno).

Uspeva(m) ili ...

I kraljevi sanjaju o promeni posla

Kada sam studirala književnost, ni slutila nisam da će mi zvanje biti profesor, a još manje da ću raditi kao nastavnik u školi. O tome šta sam i da li sam uopšte mislila, nekom drugom prilikom.
Evo me tu gde sam, i to je već nepromenjena činjenica koja traje čak 32 godine (još godinu dana pa da me razapnu na krstu).
Elem, nikada nisam baš preterano ljubila to što radim kao predavač, ispitivač, vaspitač i sl., ali sam radila uporno, entuzijastično i odgovorno (što je, paradoksalno raslo srazmerno porastu mojih godina). A sve to uz razmišljanje o promeni posla, nerviranje, talasanje i sve tako, no....i kraljevi sanjaju o promeni zanimanja.

Šta bi dao da si na mom mestu

Radimo mi tako bajke u petom razredu i dođemo na ideju da osmislimo priredbu. Izrimovasmo, svi u glas, podržani kolektivnom inspiracijom Zlatokosu, Trnovu Ružicu, Pepeljugu i Crvenkapu, a junakinje naših bajki, nezadovoljne svojim prvobitnim položajem, zameniše mesta.
No, ne lezi vraže, ni na drugim mestima im ne bi bolje, te se brže-bolje vratiše gde su i bile.
Poneseno odigrasmo mi svoju predstavu i na sceni Centra Sava i vratismo se u svoje klupe.
Bilo je to pre nekih sedam- osam godina, i ja shvatih - nije vreme za promene.

I tako, korak po korak, uz novu dozu strpljenja i trpeljivosti, nastavih dalje. Inercija, lenjost, vaspitanje, šta li, sve ostade samo u mislima.
Deviza Uzmite  stvari u svoje ruke, ostade mimo ruku.

Moje sunce drugom sija

Šta je potrebno da meni moje sunce  zasija: najpre da proverim da li me ono već obasjava, a ako nije tako - da odmerim svoje mogućnosti, stanje i okolnosti, da pročešljam dobro svoje misli, skinem paučinu sa nekih, otfikarim rascvetale, počupam korov...

Sad, da li treba da se povinujem činjenici da neću živeti večno, i da ako neću da iskoračim sad, kada ću, da ne treba da imam plan B ako mislim da plan A uspe... ili da treba da ćutim tu gde jesam i budem srećna što uopšte imam posao, pokazaće vreme.

Suludo je u svom srcu, umu i duši držati promašene ciljeve, neostvarene želje, nerealizovane ambicije (posebno ovo poslednje) i dočekati neke dane nezadovoljan misleći da si mogao bolje, više, drugačije.

Nego, zatvori oči i zamisli svoju bajku.
I ratnici su snevali bitku pred odlazak u nju.

Put putujem

Koristimo li sve svoje potencijale i znamo li koliki su i kakvi, limit gde je, i šta se desi sa onim neiskorišćenim - kuda odlazi?

Sedim u svojoj biblioteci. Broji 3452 knjige, malo ili mnogo, zavisi. Neke su pročitane, neke nisu. Nekima se vraćam češće i više. To su kao ona putovanja na kojima posećujemo ista mesta, ali je doživljaj drugačiji. 

Ali šta ako ona mesta, koje nisam posetila, i one knjige, koje nisam pročitala, kriju odgovore na moja pitanja?

Za razliku od svojih đaka, koji se menjaju iz godine u godinu, i koje se trudim da ne zavolim previše (već ih volim dovoljno) da ne bih mnogo patila kada odu, knjige, uglavnom, opstaju u mojoj biblioteci (osim onih koje sam pozajmila i nikad mi ih nisu vratili). Verne su mi, kao i ja njima, kao i ona mesta kojima se dragovoljno vraćam. 

Ali šta će biti sa Venecijom, koju volim? Hoće li mi do konca ovog kratkog života ostati verna i dosledno ostati na mestu ili će nestati poput Atlantide?

Ponekad u životu doživimo cunami, prorade neki naizgled usahli vulkani i nestanu pojedini delovi nas samih. Kao Venecija, koja polako, ali sigurno tone, kao potop, koji se sigurno makar jednom odigrao, nasukani kao Nojeva barka na Araratu, spasavamo šta se spasiti može.

Postoji li slučaj koji može sve da preokrene ili je i to deo sudbine? Knjiga koju čitaš, a onda na jednom mestu iznenada zastaneš i sve što si dotad znao zaboraviš? Dišeš, živiš, osećaš kroz tu jednu jedinu rečenicu... kroz taj jedan grad kroz koji si prošao, onako, usput, kao Antib ili Menton, a onda poželeo da se vratiš i uvek tu ostaneš?

Šta se dešava sa onim delom mog života koji nisam proživela, sa snovima koje nisam odsanjala, sa mestima koje nisam videla? Kuda odlaze? Kuda?

Tek trenutak jedan - uhvaćena ravnoteža u pokretu?

Sećanje je kao prekrojena prošlost, nešto što je moglo biti i ovako, i onako. 

Ako pođemo od pretpostavke da činjenice ne postoje, već samo naše tumačenje istih, šta bismo tek rekli za sećanje, koje je najčešće selektivno, zasnovano na stvarnosti koju su prekrojili - vreme, emocije i mašta?

Postoje ljudi koji se prave da su pametniji od drugih. Sa knjigom pod miškom, arsenalom zanimljivih priča u džepu i glagoljivim jezikom, plene neiskusne, dobronamerne i one željne oduška i instant-zabave. Treba provesti dovoljno vremena u njihovom društvu da shvatiš da su mnogo toga tek površno izguglalili - da znaju da je ajurveda tradicionalna indijska medicina, ali ne i više od toga, da su priče začinili da bi ostavili utisak...I onih drugih, za koje nikada ne bi rekao da znaju više od uobičajenog, a onda ih zatekneš sa knjigom u ruci... 

Sećam se, a sećanje je, kao što rekoh, selektivna i diskutabilna "stvar", i njega, drugačijeg, nevidljivog u prvom krugu, nekoga ko ne želi da se izdvaja, možda vođen filozofijom da sve što štrči, valja i saseći (mada, sad kad razmislim i to neizdvajanje, moglo je "značiti" izdvajanje, kao što i neprihvatanje nijednog izbora, može biti izbor), možda urođenom stidljivošću ili nesigurnošću stečenom u ranim danima ili školskim godinama opterećenim, kako sada to vole da kažu, vršnjačkim nasiljem (nekada je ono toliko suptilno, da se ni ne primećuje, a ne da se može nazvati nasiljem, ali često - okrutnije i sa dubljim ranama). 

Listam stare fotografije pokušavajući da otkrijem šta me je privuklo tom licu, za koje bih mogla reći da je sasvim obično, tom telu, koje se ne može podičiti svojom konfiguracijom...šta je to bilo ono što me je nateralo da zaustavim pogled, da zastanem... ali onda bih se morala vratiti u prošlost i morala bih ga gledati onim očima... i morala bih pronaći sebe - onakvu kakva sam nekad bila.

Ali fotografija je kao i sećanje uhvatila tek trenutak jedan, koji, sagledan očima posmatrača, izmiče verodostojnosti.

I tako, ostajem zatečena nepreciznošću sećanja, varkom da je moglo biti i ovako, i onako.

Umemo li da postavimo granice

Danas sam posle nekoliko decenija iza sebe ostavila za sobom "trag" : nisam oprala sve sudove, pokupila veš, pospremila stvari... Pitate se kakve to veze ima sa postavljanjem granica? Ima. Moj osećaj odgovornosti često me je terao da od sebe pravim žrtvu: na sve treba da odgovorim, svemu da kažem "da" , (jer to se od žene-zmaja očekuje), posle čega sam se često osećala frustrirano (ako nešto nešto nisam stigla da uradim), a neretko sam imala i grižu savesti (mada su se mnoge stvari ticale drugih, a ne samo mene) .

Postoje zdrave granice - to su one polupropustljive granice koje postavljamo da bismo zaštitili sebe od sebe i sebe od drugih, koje dozvoljavaju protok određenih informacija i emocija, a ne remete našu intimu, niti zadiru u intimu drugih. Postavljanje zdravih granica uči se u detinjstvu, kada u porodici učimo poštovanje svojih i tuđih prava, kada usvajamo određene obaveze i snosimo odgovornost za iste. Ali, to najčešće nije lako. Ono što je dobro, jeste što tokom života, sa iskustvom i osvešćivanjem, možemo naučiti da te granice ne moraju biti rigidne niti skroz propustljive.

Ja sam, na primer rasla sa jednim roditeljem koji je bio autoritaran, pazite, ne autoritativan, i koji je striktno određivao  šta se sme i šta se ne sme. Učinio me je odgovornom, savesnom i donekle pokornom (što nije dobro jer se pokornost javlja iz straha). S druge strane imala sam popuštajućeg roditelja, koji je verovatno želeo da ublaži zahteve prvog. Sa njim sam uspostavila blizak, empatičan odnos pun ljubavi i poverenja, ali pred kojim nisam naučila da sačuvam svoju intimu. Tako sam izrasla u ovo što sam, ali sam vremenom, kroz život, profesionalnu i psihološku edukaciju naučila da često ne umem da postavim granice: ili su zatvorene, ili pak previše otvorene. Ni jedno ni drugo nije dobro, te sam odlučila da se menjam: hoće se - može se:=) 

Koliko često sebe urušavamo misleći da samo mi možemo nešto da obavimo i da samo tako može? Nije mi ni do čega, slaba sam, ali moram dete da izvedem napolje. Moram u školu iako me boli grlo i ne mogu da pričam. Tada probijamo sopstvene granice. Ili, dozvoljavamo drugima da prečesto probijaju naše tako što nam na leđa tovare i svoj posao, što nije naša odgovornost. Koliko često od pasivno-agresivnih osoba čujete: Kako ti to lepo radiš; ti ćeš to najbolje...

Imala sam jednu koleginicu na poslu koja je striktno određivala dokle učenik sme da joj se približi - metar do katedre i to je to. Koliko nije dobro da probijamo svoje granice, niti da probijamo granice drugih, nije dobro ni postavljati striktne granice.

Najbolje je da naše granice budu polupropustljive - i ne brinite, bez obzira sa kojima trenutno "raspolažete" i to se da naučiti.

Do juče sam bila savršen roditelj - ne znam šta mi je danas

Mislimo kako ćemo biti savršeni roditelji. Pročitali smo sve knjige o roditeljstvu, o bebama, odrastanju...saslušali sve savete, usvojili ono što nam se učinilo poželjnim, a onda smo zaista postali roditelji, i shvatili da smo daleko od savršenstva.

Niko nije savršen. I ne može da bude. Ali može da se trudi i voli svoje dete. Neko ne zavoli svoje dete odmah (nije to uvek a pri ori, kako se često misli), neko ga ne zavoli nikad (o tome se retko priča, a i pretpostavljam da je takvih slučajeva mnogo manje), ali ono od čega svaki roditelj treba da pođe - jeste da najpre (ukoliko već nije) zavoli samog sebe. To nije samo zbog one već toliko puta ponovljene rečenice - da ukoliko ne volimo sebe, ne možemo voleti ni druge (što je verovatno tačno), već zato što ukoliko svu ljubav (koju treba da osećamo prema sebi, prema partneru, prema drugim ljudima) prenesemo na dete i ne uspostavimo granice (neka, pusti, ja ću, moja ćerka i ja smo prijateljice...) - dete se može osećati kao da se ceo svet oko njega okreće i da su mama i tata tu samo da zadovolje njegove potrebe, a kao što znamo, svet tako ne funkcioniše. Doduše, kad je dete malo, njegovi roditelji i jesu čitav svet, i tada je poželjno pružiti mu svu ljubav i podršku, jer najgore je biti zanemarujući roditelj (nemoj sad, nemam vremena, ne zanima me... ). U svemu treba imati mere, a kako dete raste, dobro je uspostaviti dobre i prave granice.

U srećnu osobu izrašće ono dete kome je u detinjstvu omogućeno da bude deo integrisane celine, u kojoj svaki član ima svoje mesto, svoj zadatak, u kojoj se zna "ko pije, a ko vodu nosi", uz dužno poštovanje jednih prema drugima. Ali to najčešće nije lako.

Ponekad mi se čini da sam bila popuštajući roditelj, koji je prelazio preko nekih stvari zbog mira u kući, ili koji je obavljao nešto umesto dece, jer je tako bilo brže i jednostavnije. Ponekad mi se čini da sam bila impulsivna poput pretis-lonca, koji je u sebi kuvao, kuvao, pa eksplodirao, ponekad preterano stroga, čak i agresivna, neretko nedosledna (izgleda da sam jedino bila dosledna u svojoj nedoslednosti) i da se u nekim situacijama nije znalo ko je roditelj, ko dete. Fala bogu odrasli su i šteta je već počinjena:=(

U zdravoj porodici treba da postoji zajedništvo između roditelja, isti ili slični stavovi povodom podizanja dece, konkretna komunikacija uz međusobno uvažavanje.

Sve je to pametno i lepo, ali u praksi najčešće nije tako, već se stvori koalicija između jednog roditelja i deteta, a najčešće protiv drugog roditelja. I sama sam često, rekla bih, nesvesno, upadala u zamku sličnog, bilo kad sam sama bila dete, kada sam se priklanjala mami, ili kad sam postala roditelj, i privlačila neko dete sebi. To nikako nije dobro, ali šta je tu je, opet - bilo je, ali nije prošlo, moja deca tek treba da postanu roditelji, te molim boga da ne počine iste ili slične greške.

Pre nego što postanemo roditelji valjalo bi da upoznamo sebe, da znamo kakve su nam želje, a kakve mogućnosti, da volimo sebe i svog partnera i na toj ljubavi radimo bez prestanka, da uspostavimo prave polupropustljive granice sa svojom decom, i da, da volimo svoju decu. 

Nedelja

David Albahari je napisao jedan divan tekst o nedelji koja se negde izgubila... A ne tako davno, kako piše ovaj, meni dragi hroničar svoje porodice, Zemuna i Beograda, nedelju smo provodili nasukani kao kitovi, lenjo se protežući po krevetima...

Nedelja je, dan kao i svaki drugi. Provodi se, mahom, radno.
Zaboravili smo na pileće i goveđe supice,  koje se polako kuvaju za nedeljni ručak.
Jedemo na brzinu, u hodu, leteći s jednog posla na drugi. 
Retko idemo na Frušku goru, Trešnju ili Avalu. Spomenik neznanom junaku prepustili smo strancima. Svoje goste vodimo u restorane u blizini stana. Ko će još danas kuva...
Staro društvo iz srednje, da se nije našlo u Sansetu, verovatno ne bi ni videlo Adu.
Deca igraju igrice, ali to rade i kad idu u školu. Više se ne druže, ne igraju žmurke ili šugice. Nedeljom ih roditelji razvoze na utakmice, časove i ostale popularne aktivnosti.
Da neki od nas nemaju stariju decu na Zvezdari, koja još imaju decu, a oni unučiće - još uvek orne za jurcanje, verovatno da bi i ova šuma bila potpuno prazna.
Kod starih roditelja se stiže ako se baš mora, tj. ako je situacija alarmantna.
Rođaci se viđaju na sahranama, slavama i venčanjima. Zato se neki i ne prepoznaju kad se slučajno sretnu na ulici.

Da ne radimo nedeljom verovatno ne bismo imali kinte za mnogo toga preko nedelje, ali zar to nije svejedno kad većina nas samo radi i ne stiže ništa više posle toga. Dani se vrte kao na ringišpilu, a mi nikako da sa tog vrtuljka siđemo i vratimo nedelju.

Žene imaju izraženu socijalnu inteligenciju

Žene imaju izraženiju socijalnu inteligenciju, reče moja učenica Rajna. Retko kada ćete čuti muškarca da spletkari, dok se to, kad su žene u pitanju, podrazumeva, nastavi ona.

Ne znam kako uoošte stigosmo do ovakvih zaključaka... Dedukcijom, induktivnom ili analognom metodom, tek na času izbi revolucija. Doduše, raspravljali smo o ustaničkim pesmama, ali nismo mnogo pominjali borbu na Čokešini ili oko Užica:=( Više smo se bavili odsustvom ženskih likova.
(Naime, poznato je da ovaj ciklus pesama o oslobođenju Srbije i Crne Gore, nije baš najomiljeniji među učenicima, jer se više bavi istorijom, a manje poetskim slikama, jer se pesme mahom svode na nabrajanje onih što izginuše - mada ima izuzetaka, što Početak bune protiv dahija, potvrđuje, ali se ovakvim odstupanjima od teme nisam nadala - mada su me prijatno iznenadila).

Elem, sa Kulinove kade, koja samo oplakuje mnogu silnu vojsku i svog muža Kulin-kapetana, koji se iz boja nije vratio, i onih vernih ljuba, majki i setara, koje su ostale iza pogibije Liješa od Pipera i Selaka Vasojevića, drugih ženskih likova nema😂. Neko se nadoveza na Rajninu opasku i reče, verovatno neki  đetić, da ženskim likovima ovde i nema mesta🤣.

I tako moje, na raspravu vazda spremne, učenice osmog jedan, uglas ciknuše kako to nije fer, kako se žena prikazuje uvek u senci muža, kako pati i strada, podiže porodicu i sl., a kako je zapravo njena uloga mnogo radikalnija: zbog nje su se ratovi vodili, otimala carstva... zbog nje je, eto, čovek i iz raja prognan.

I tako, valjda, dođosmo do socijalne iliti društvene inteligencije. 

(Džaba je bilo što sam ja pokušavala vatru da stišam idejom da bi možda Adam i sam kušao zabranjeno voće ili da Vuk pominje Čučuk Stanu, koja je uz Hajduk Veljka branila Negotin. Njičevo.) 

A, ne, ne.. nije tek tako Adam probao jabuku. Ne ide to tako iz prvog puta. Eva je morala da bude mnogo, mnogo lukava, i da mu se umili, e, e, e... I otuda, ženina nadmoćna inteligencija.

Kako god, mi obradismo lektiru i sačuvasmo ženi obraz. 

Čije su cipele

Ponekad, kada ne znaš kako da se izboriš sa nečim, odeš u krevet i zaspiš. Sanjaš kako će jutro promeniti sve.

Svako od nas se makar jednom našao u situaciji da nije znao kako da se nosi s nekim životnim poteškoćama, kome nešto da kaže i da li da kaže, kako da se izbori sa sećanjima ili aktuelnim događajima. Tada najčešće poželimo da na sve zaboravimo, pa i na sebe: neko - tako što će se zavući u neki kutak i tu odbolovati, neko - tako što će tulumariti do zore i tako redom. 

Pamtite li kako smo se pravili, kad smo bili mali, da smo bolesni pred kontrolni iz matematike ili kako smo hteli da jedemo živ krompir i dobijemo temperaturu samo da ne bismo otišli negde gde nismo želeli?
Ili, kako bi, kada bi nam stvarno bilo loše, mama uvek ostajala taj dan kod kuće? 

Ali mi više nismo mali i ne možemo nedeljom da budemo bolesni zato što nam se u ponedeljak ne ide u školu, tj. na posao.

Danas sam htela da ostanem u krevetu i sve misli, i sva sećanja, i sve, sve, sačuvam samo za sebe. Nisam htela ni sa kim da ih podelim - te svoje male vulkane oko ušiju, koji su pretili da izbace lavu. Znala sam da ne bi pomogli ni antibiotici, ni rendgenski snimci, koji bi pokazali šta mi je u glavi, ni prijatelji...ma ništa...

Htela sam samo da spavam, spavam i probudim se ujutru drugačija, a onda sam ipak otišla na Dunav i na kolač od čokolade, i na toplu kafu sa mlekom, jer - kako da objasnim velikoj sebi da se ponašam kao razmažena devojčica koja gura stvari pod tepih.

A onda, kada sam se vratila iz šetnje, zatekla sam nove cipele ispred vrata. Pogledala sam okolo: da ih neko nije zaboravio - glupost...ostavio, te ušao izuven - to se nekad radilo...da nisu pale sa sprata - da jesu ne bi bile tako uredno složene... 

Zatvorila sam oči i ponovo ih otvorila. I dalje su bile tu kao da žele da kažu maloj Vesni da ih uzme, unese u stan i o njima brine. 

Nisam mogla da se pretvaram da ih ne vidim. Bile su na mom pragu, moj broj, za mene, kao kada vam je loše, a mama ili tata dođu da vas pokriju i donesu vam topao čaj.

Prišunjaju se tako nekada neki dani kada vam nije ni do čega, a onda se dese neke neobične stvari i vaš život dobije drugačiju boju.

Jedan pogled menja sve

Važno je kako gledamo na ljude, događaje, pojave...

Na svet oko nas, a nije predmet u školi:=), reagujemo na osnovu čula: vida, sluha, ukusa...na osnovu kojih, taj isti svet prerađujemo i dajemo mu značenje. Ali na istu sliku, zvuk, pokret...ne reagujemo na isti način (da je tako, svi bismo mislili isto). Ovako, kako u jednom postu skoro pročitah, pesimista vidi mrak, optimista - svetlo na kraju tunela, realista - voz, a mašinovađa - tri budale na pruzi, ili tako nekako.

Svi vidimo iste boje, čujemo iste zvukove, ali im dajemo različita značenja.

U zavisnosti od našeg predznanja, naših stavova, vaspitanja, uverenja i sl. zavisi na koji ćemo način odreagovati i kako ćemo obraditi informaciju koju smo dobili putem čula, a sve će to uticati na naše reakcije; samim tim i na postupke i posledice koje će iz toga proizaći.
Ako ja, primerice, zaključim da su dve osobe, pošto sam ušla u prostoriju, prestale da razgovaraju, jer su me ogovarale, i moja reakcija će proizaći iz mog razmišljanja. Mogu  postati hladna, rezervisana ili biti nadobudna, što će sve opet povući niz tuđih reakcija. A mogu i pomisliti da one imaju da kažu jedna drugoj nešto što ja ne bi trebalo da čujem, te ću se osetiti isključeno ili suvišno, mogu se povući i sl. Opet, mogu zaključiti da to nema nikakve veze sa mnom, izviniti se što sam ih prekinula i sasvim normalno nastaviti sa svojim aktivnostima. I sami zaključujute da će i reakcije na moju reakciju u sva tri primera biti različite.

Skloni smo da često donosimo zaključke na osnovu predrasuda.

Naše razmišljanje je omeđano našim vaspitanjem, kulturom iz koje smo potekli, prethodnim iskustvima, stepenom obrazovanja... Nešto nam se sviđa zato što nam je poznato, blisko... jer je slično postupala naša mama, jer smo tako učili u školi, jer su nam isto rekli naši prijatelji...Ovo nam se ne sviđa jer se tako kod nas ne radi, jer ne razumemo, jer prvi put vidimo... 

Reagujemo iz predrasuda i ne dozvoljavamo trenutku da do nas dopre u svojoj svežini i čistoti.
Nekada je lakše i bolje biti dete i dozvoliti da te stvari dotaknu onim što stvarno jesu - jednostavno i neposredno.

Jedan sasvim drugačiji pogled na istu stvar može promeniti mnogo toga, pre svega našu reakciju, pa onda i akciju, a zatim i posledice iste. Vredi pokušati, bez ikakvog očekivanja, tek tako - da vidimo šta će da se desi.

Besna sam što sam slaba, uplašena, mala...

Često se, kada čujemo ružne reči ili vidimo loša dela, a ne suprotstavimo im se, osetimo  loše i uprljano, naizgled kao da smo mi sami te uvredljive reči izrekli ili mučno delo počinili. Ali, zapravo se ne osetimo loše samo zbog toga što smo prisustvovali nemilom događaju, već i zato što ništa nismo učinili, što smo samo stajali po strani i "gledali svoja posla" .

Po nekoj statistici, koja je rađena - ne znam gde i ne znam kad, te ne mogu ni da tvrdim da je verodostojna, ali mi se ipak čini mogućom i valjanom, ukoliko se pljačka, napad ili neki slični atak na lica ili imovinu, odigra pred više očevidaca, sa porastom broja očevidaca, smanjuje se broj ljudi koji će da reaguje. Zašto je to tako? Verovatno zato što svako pomisli da će neko drugi nešto da uradi, a desi se, da na kraju, ne preduzme niko ništa. 

Upravo sam se setila jedne scene iz autobusa kada je mladić u poslednjem času uspeo da utrči u autobus u kojem je bilo malo putnika, ne više od desetak, što je neobično za 22 sata i relativno frekventnu liniju 75. Mladić je protrčao kroz autobus galameći na vozača što nije duže u stanici ostao, da bi na kraju udario tog istog vozača pesnicom u glavu. Sve se odigralo munjevitom brzinom: kočenje na sred raskrsnice... vozač, koga, hvalabogu ima, i koji, pod adrenalinom, uzvraća... mladić, koji sa očito sada bolnom rukom pokušava da otvori vrata i pobegne... 

Znate li ko je zvao policiju? Šofer. Znate li ko je nasilno otvorio vrata napadaču? Jedan od putnika, muškarac mojih godina. Znate li ko je ostao da sačeka policajce i posvedoči vozačevu priču? Niko. 

Naviknuti smo da ne vidimo ono što nas ne interesuje ili nas se ne tiče. Naviknuti smo da ne reagujemo ili da očekujemo da neko drugi odreaguje umesto nas. 

Neki su obamrli od straha, drugi anestezirani do ravnodušnosti.
A vi? Šta je sa vama? 

Sećam se na fakultetu čitamo ponovo Dostojevskog, Selimovića...nervira me Raskoljnikov koji pljačka babu, a onda sakriva blago, pa još pada u bunilo, u koje uskoro zapadam i ja: Dobro, de, nije on babu ubio zbog koristi... on je načelo ubio, ali šta se sad lomi... kad je imao hrabristi, nek izdrži muški do kraja... Nervira me Selimovićev Nurudin, koji ne sme da progovori o zarobljenom bratu, ide mi na živce Aljoša iz Braće Karamazovih, koji po hrišćanskom uzvraća, tj. ne uzvraća: kad neko tebe kamenom, a ti njega hlebom, ili ono sa obrazom, zaboravila sam kako ide...a onda shvatim da sam ja taj Raskoljnikov, da sam sama i Aljoša... i Nurudin, i da me upravo nervira njihova, tj. sopstvena slabost... i da je Aljoša jedan vrlo, vrlo, neuverljiv lik... i da je mnogo životniji Mića... i da je mnogo, mnogo veći Ivan... i da sam ja mala, i uplašena, i da nemam mnogo hrabrosti da se suprotstavim... 

Treba biti iskren prema sebi. Koga lažemo? Sebe? Zašto?

Jeste, kukavica sam dok slušam kako opanjkavaju drugog čoveka i ništa ne kažem, jer me to ne zanima, jer neću da se zameram, jer imam pametnija posla...jer...

A vi? Da li vam se čini da ako sve ne vidite, ako okrenete glavu na drugu stranu, da je svet bolji? 

Kad ti izgovori postanu prijatelji

Bila sam na tetrahilinzima i ostalim pilinzima, na rekonekcijama i drugim sekcijama, čišćenju karburatora i štelovanju glave motora, ali mi ništa nije pomoglo, jer sam uvek nosila sebe sa sobom.

Tako je kako je. Ja sam jedna vrlo radoznala leptirica. Čim se pojavi nova duhovna tehnika u gradu, a ja pojurim da je ispitam. Ne štedim ni novac, ni vreme, ni sebe. Onako, zdušno se predam. Ako mi kažu viči kao kad se porađaš, ja vičem koliko me grlo nosi, iako nisam vikala dok sam se porađala. Ako mi kažu pevaj, ja pevam, iako ne pevam ni pod tušem kad me niko ne čuje. Ako kažu ćuti, kao zalivena, ne pomeraj se, ja i ne dišem - toliko sam se jednom predala da su morali veštačko disanje da mi daju.

Ne uspevam jer mi je dupe uvek otpozadi, jer su mi ovde krivi, mama, tata i Srbija, tamo će biti mama, tata i Amerika.

Za sve imam spremne izgovore. Ako treba da menjam posao, najpre - mlada sam, ima vremena, izdrži još malo, nisi se pošteno ni zagrejala; posle - stara sam, ko će sad mene, kako sad posle toliko godina pa da ne dobijem ni penziju. Ako treba da vežbam: mrzi me, danas mi nije dan, mnogo je vruće, ko će sad u teretanu, nemam vremana za jogu, namam pare za instruktora, nemam patike za šetnju, nedajbože trčanje... Smislite vi u vašoj glavi već vaše izgovore.

Ali možda je moj izgovor moj prijatelj. Šta ako me čeka bedak, ako me izgovor spasava od kolapsa sistema, infarkta, totalnog debakla?

Možda nisam spremna za promene. Neću da platim cenu. Štekara sam ili se plašim. Možda ni ne želim. Možda sam zadovoljna sobom ovakva kakva jesam. A možda to i nisu moje želje. Možda to kroz mene "progovara" moj deda, neostvareni pisac? Možda mi to nastavnik matematike iz osnovne podmeće nogu? Ili drugarica, kojoj se nije sviđalo jer sam brže trčala od nje? Kako da znam šta je moje, a šta nije?

Možda taj moj "problem" i nije pravi problem, možda se iza gojaznosti, pušenja ili fizičke neaktivnosti, krije nesigurnost, preosetljivost, tuga... Šta ako je to samo pokriće za nerešavanje pravih problema?

Ko će ga znati? Toliko pametna baš i nisam. Zato idem na seminare, posećujem terapeute, "psihologe, psihijatre i ostale bolesnike", kako glasi naslov jedne knjige. A možda sam glupa - možda treba u se i u svoje kljuse.

Nije baš da uvek ne ide to sa spoznajom i samospoznajom, to sam se ja na početku malko šalila. Nekad naučim da mrdnem guzicom, nekad mozgom, pa šta upali.