Snovi kao inspiracija

Čitav život je san,

  a snovi - o, ironije -

  su i sami samo san.

    
Kalderon Život je san

Čovek se od davnina bavio tumačenjem svojih i tuđih snova. U najstarijem sumersko-vavilonskom spevu, koji  je nastao 1700 godina p.n.e., Gilgameš tumači snove svog prijatelja Enkidua. Enkidu sanja kako leti (čest simbol u sanjanju), zatim kako se strmoglavljuje, dok se ne nađe u svetu mrtvih. Slede i drugi snovi koji se nadovezuju na prethodne (uvek treba obratiti pažnju na one koji se ponavljaju). Gilgameš više ne može da ponudi utehu svom prijatelju shvatajući da će Enkidu umreti, što se i obistinuje.

Snovi su bili i ostali inspiracija mnogim umetnicima. Prisetimo se samo kako je Robert Luis Stivenson stvorio svoje poznato delo Mister Džekil i mister Hajd. Priča se da je sanjao vrlo žive snove i da je imao običaj da svojoj podvesti izdaje naređenja pre odlaska na spavanje kako bi razradio neki zaplet, koji bi prethodno osmislio. Stivenson piše: Ti mali zeleni mi najčešće pričaju priču deo po deo, kao roman u nastavcima i drže mene, koji bi trebalo da budem autor, u potpunoj neizvesnosti šta će se dalje desiti.

I Mocart je tvrdio da je odlomke svoje buduće opere Čarobna frula čuo u snu. Govorilo se i za, najpre nagluvog, a zatim potpuno gluvog Betovena, da je svoja neprolazna dela najpre "čuo" u snu, a zatim ih ujutru prenosio na papir.

Poznato je da je i Nils Bor, danski fizičar, do elemenata od kojih je sastavljen atom, došao putem snova. Nešto slično desilo se i nemačkom hemičaru Kekulu, koji je sanjao zmiju koja grize svoj rep (zmija je inače drevni simbol) i san protumačio u sklopu problema koji ga je trenutno mučio: došao je na ideju o zatvorenoj strukturi ugljenika.

Snovi su našli svoje mesto i u slikarstvu - setimo se samo genijalnog Dalija.

A da li je život samo san ili je san život, ne pita se samo barokni pisac Kalderon, već i haker Neo, koji shvata da sa ovim svetom nešto nije u redu, ali još uvek nije siguran šta je u pitanju.

Kakvi vi "stojite" sa snovima? Da li vas muče ili nadahnjuju?

Belgrade Art Show viđen s one strane šanka

Pavle Knežević i Belgrade Art Show su proslavili dve godine rada u Ben Akibi.

Ovog puta se do bine nije moglo probiti. Bilo je podjednako prethodno već viđenih, a i mnogo novih izvođača, koliko i zainteresovanih da vide performans, da sam bila primorana da ostanem za šankom.

Ali me to nije sprečilo da imam vlastiti doživljaj. Pre svega, bila sam srećna. Ideja da se spoji muzika, ples, gluma, kostim i pisana reč, pronašla je svoj put. Posebno mi je drago što su tu ideju sproveli mahom mladi ljudi željni da neko vidi i čuje ono što znaju i umeju, a bilo je toga, i što je najvažnije, tek će biti.

Obradovalo me je to što su se i među izvođačima našli i neki moji bivši đaci, što sam srela mnoštvo meni dragih ljudi i što osećam da dolazi jedno novo vreme u kome će ovakvi događaji biti sve posećeniji.

Mladima treba dati šansu i pružiti im mesto gde će moći da pokažu šta sve mogu, umeju i smeju. Uz malo više podrške, većeg prostora i boljeg ozvučenja, i mi stariji:))) imaćemo šta da čujemo i vidimo. I nadam se da ću sledećeg puta uspeti da se proguram do bine.

Stereotip ili...

Postoje mnogi stereotipi, tipa: Svi muškarci su...Sve žene su...Svi Srbi su...(dodajte sami).

Čim su u pitanju uopštavanja, nešto tu ne valja. Niti svi mogu biti loši, skloni prevari...lažljivi, manipulatori, glupi, lenji...niti izuzeci, po pravilu potvrđuju "pravila". Sve je diskutabilno. 
Ili, što bi rekao, čini mi se Dekart, Corgito ergo sum (Mislim, dakle, postojim).

O svemu se da prodiskutovati i ni očemu ne treba donositi sud samo na osnovu pretpostavki.

Primer iz kluba Ben Akiba od sinoć: Momak je "namerno" obukao majicu da bi provocirao ženski rod...želeo je da skrene pažnju na sebe...to mu je uniforma (mada drugi nisu imali iste)...zakasnio je za smenu, te mu je ova majica jedina preostala...i sl. 
Varijante pretpostavki na zadatu temu su beskonačne.

Čitam knjigu Isidore Bjelice (hajde sad "ispljujte" me odmah) Miris neba i razmišljam o pojmu dobra i zla, tj. o "fenomenu" zvanom zlo. Jedan od stereotipa, barem po mom mišljenju, vezan za zlo (među mnogima) jeste taj da na zlo ne treba odgovarati zlim, da nasilje rađa nasilje, a u sve u duhu hrišćanskog učenja da treba podmetnuti drugi obraz, ili narodne izreke - ko tebe kamenom, ti njega hlebom. 
Odmah mi se nameće pitanje, hoće li onaj ko čini zlo, shvatiti da postupa neispravno, ako mu se na to ne ukaže? ( Verovatno neko hoće, a neko neće.) Naredna misao je da se zlo ne može zaustaviti, ako ga jednostavno pustiš, tolerišeš ili se praviš da ga ne primećuješ, ili da te ne dotiče.

Jedna od junakinja romana, Gabrijela (asocijacija na arhanđela Gabrijela, a priori:)), od koje narator priče dobija "inicijaciju", kaže da do promene jedino može doći mirenjem i prihvatanjem, što može proći kao opcija, ali o kojoj treba prodiskutovati:)

Sledeća asocijacija mi je Gandi i njegovo učenje o nenasilju. Zatim, nasilje po školama: Hajde, kažite detetu koje je maltretirano na bilo koji način od nekog drugog deteta, ili još češće od grupe dece, da treba da ignoriše, da se pravi da ne primećuje, da ne odgovara na provokacije, da treba da se pomiri sa situacijom i okrene drugi obraz. 

Iz  svog, reklo bi se, popriličnog iskustva u radu sa školskom decom, znam, da je maltretiranio dete, najčešće još više maltretirano, ukoliko oćuti (desi se, naravno, i da "nasilnicima" dosadi ili nađu novu žrtvu). Ima toga i da dete dugo trpi "dok mu se čaša ne prelije", a onda i samo od žrtve postane nasilnik.

Knjiga Isidore Bjelice poručuje, barem sam ja tako shvatila, da otpustimo sve negativno, jer ćemo jedino tako osetiti lepšu stranu života. 

E sad, da otpustimo...pustimo...prepustimo se...pa i kad umiremo, čvrsto se držimo za onu jednu jedinu "kap" života:( 

I na kraju, je li predrasuda ili nije da na zlo ne treba odgovoriti zlom? 

Knjige, knjižice, knjižičice...ili kako me je odredilo treće prase

Pošto sam završila smer jugoslovenske i opšte književnosti na Filološkom fakultetu i radim kao nastavnik maternjeg jezika, od mene se sad očekuje da "izbacim" naslove poput: Markesovih 100 godina samoće, Džojsovog Uliksa, Majstora i Margarite Mihaila Bulgakova ili neka dela Tolstoja ili Šekspira.

Ništa od toga. Ovo će biti "prelet" preko knjiga koje su me "zakačile" u nekom od perioda moga odrastanja i stasavanja od deteta do "deteta".

Najpre su to bile, znate već, bajke. Pored Uspavane lepotice (koja se, nadam se, u međuvremenu, probudila), odredila me je priča Tri praseta (možda refren: Kada dunem i vatru sunem, srušiću ti kućicu, što je uvek imalo efekat da uzdrhtim kao slamka; možda ličnost  trećeg prasenceta koje samo radi i radi dok se njegova braća igraju...)

Kasnije, kada je do mene stigla odlična knjiga Bruna Betelhajma Značenja bajki, bilo je kasno (već sam se drugi put udala i preselila iz jedne kućice u drugu, više puta:), ali me je pomenuto delo poznatog psihoanalatičara podstaklo da razmišljam koliko priča može biti jaka i kakve sve posledice može proizvesti u onome ko je "konzumira". 
A onda je na red došla isto nevelika, ali po mene podjednako važna knjiga Milivoja Matošeca Zašto Murgoš plače, koja mi je u svetlu psihoanalize otkrila da pripadam ljudima koji ništa ne mogu da prime tek tako, već moraju sve da zasluže (što se i slaže sa postupcima trećeg praseta).

U periodu osnovne škole čitala sam Kaporova dela ispod klupe (ali to smo valjda svi tada radili, jer nam je, kao i današnjoj deci obavezna lektira bila nezanimljiva). Sećam se i Mir Jam, ali ne i naslova njenih dela, mada sam ih "gutala" (no serije, kasnije nastale po njenim knjigama, nikada nisam gledala), romana Agate Kristi (od 100 i više naslova, većinu sam pročitala, ali me je "Deset malih crnaca" najviše "dojmilo"). U to vreme sam i pokušavala da napišem prvi roman, najpre pod Kaporovim uticajem, a zatim igrajući se detektiva, po uzoru na gospođicu Marpl ili Herkula Poaroa.

Sa 14 godina, polaskom u gimnaziju, na red je došao Hese, najpre Sidarta (naprasno sam htela da postanem budista), zatim, Stepski vuk, pa Demijan itd. Onda me je zaokupio veliki Dostojevski (dok sam čitala Zločin i kaznu, kada je Raskoljnikov "pao" u bunilo, i ja sam, iako nikada do tada, a ni posle, nisam bila sklona temperaturi, dobila istu, jer nisam mogla da podnesem rastrojstvo glavnog junaka i njegovo samorazotkrivanje). Naravno, tad sam mislila da ću postati drugi Dostojevski.

Ono što sam čitala na faksu neću ni pominjati, jer je to bilo najmanje stotinu knjiga po svakom ispitu. Po čemu ipak pamtim ovaj period? Po drugačijem čitanju nekih davno pročitanih dela, po otkrivanju Pavićevog Hazarskog rečnika, po Davidu Albahariju , koga sam spremala za diplomski ispit, po Krleži, o čija dela sam se saplitala, po stihovima Koena i Džima Morisona...

Tada sam iza sebe već imala objavljene pesme i priče, i ha...mislila sam, ja sam pisac:)))))))
Onda sam čitala sve što bi mi palo pod ruku i mislila - ja mogu bolje (pusto samoljublje). Naravno, nisam mogla i ne mogu, ali sam se i dalje zabavljala nošena mišlju da tamo negde mene čeka...
Sačekala me je nju ejdž literatura (bez mrštenja, molim) najpre Džozef Marfi i njegova Moć podsvesti, Lujza Hej, Ekart Tol, Šakti Gavejn (U potrazi za svetlošću), Antoni de Melo sa Buđenjem, Koeljov Alhemičar, ali i Skot Pek, Jung i Frojd, a kasnije i Gurđijev i Jalom (Kada je Niče plakao, Tumačenje Šopenhauera). 
U tom periodu sve te knjige su mi bile vrlo, vrlo bitne i svaka je odigrala ulogu u formiranju slagalice koja se zove Vesna, ali hajde da kažem da me je možda Gurđijev sa svojim učenjem najviše prodrmao. Naučio me je da se "češem" tamo gde najviše boli, i hvala mu.

Posle perioda ispitivanja i preispitivanja, ponovo su na red došli Andrić, sa svojim svetom u malom (Prokleta avlija), Crnjanjski, sa novim doživljajem banatske ravnice, blata i močvara (Seobe), drugačije poimnja Mita o Sizifu i Stranca, kroz ponovno iščitavanje Kamija, vraćanje Kafki i njegovom Zamku, čitanje Klajva Barkera (Utkani svet, Knjiga krvi 1.2.3), Stivena Kinga (To..), Roberta Silverberga Knjiga lobanja....(ne mogu da se otmem hororu, pa to ti je:))

Sada, pošto me je nanovo "udario pubertet u glavu", čitam ono što čitaju i moja školska deca, i verujte mi, uživam.

Dete ostaje dete, ma koliko knjiga pročitao, i godina imao:))

Oko jezika

Zašto se kaže da je jezik brži od pameti? Možda zato što jurimo kao muve bez glave i nemamo vremena da ni o čemu dobro razmislimo.

Jezik brži od pameti je narodna izreka koju koristimo u svakodnevnom govoru da opišemo, kako sopstvenu, tako i tuđu, brzopletost. Kad kažemo da letimo kao muve bez glave, hoćemo da objasnimo da smo u sveopštem ludilu i "frci" sa vremenom, kojega je realno sve manje, izgubili i pamet.

Narodne izreke, ustaljeni izrazi ili fraze su često iskazane poređenjem; navešću samo neka: sediš kao na iglama  - nemiran si;  slažu se kao prst i meso (ili nokat) - bliski su; gledaš kao tele u šarena vrata  - "bleneš", ništa ne razumeš. 

Da smo ponekad "bez glave", a sa dugim jezikom, najčešće poganim, govore i poslovice da jezik gore poseče nego sablja, da kosti nema, ali kosti lomi i sl. 

Između izreka i poslovica postoji razlika, jedne nastaju u govoru i pokazuju bogatsvo našeg jezika, dok  su druge deo narodne mudrosti i iznose činjenično stanje.

O tome je Đoko Stojičić, diplomata i pisac, koji je objavio više knjiga o izrekama, jednom prilikom rekao:
Poslovice mogu samostalno da stoje, nezavisno od govora, a da ništa ne izgube od svoje lepote. Dok izreke, tek u govoru, dobijaju puno i pravo značenje i smisao.

Kako predstavljaju bogatstvo jednog jezika, i njegovu šarolikost, njih je teško prevoditi. Tako se jednom, novinarka Si-En-En-a našla u čudu kada je Vuk Drašković, koji je tada bio ministar spoljnih poslova, našu izreku da ne treba mešati žabe i babe, preveo sa don t mix frogs and grandmothers, umesto da kaže nešto što je u engleskom jeziku uobičajeno, kao don t mix apples and oranges.

I tako, da prvo treba da promislimo pre nego što nešto kažemo, dođosmo i do velikog mislioca stare Grčke - Sokrata, koji je voleo da postavlja pitanja i potpitanja svojim sagovornicima i tako dolazi do odgovora, i na koga se može primeniti poslovica Ko pita ne skita, mada je poznat po izreci Znam da ništa ne znam. 

A evo kako je poznatu maksimu  Vukajlija šaljivo obradio.

Bilo da je reč o poslovicama, izrekama ili maksimama, treba sačuvati bogatstvo sopstvenog jezika i ne dozvoliti jeziku da bude brži od pameti.

Neke druge tek treba da otkrijem

Moja najranija sećanja na filmsku kinematografiju vezana su za ruski film Kameni svet, čiji sadržaj ne pamtim mnogo, ali slika kamenog cveta i Snežne kraljice su i danas pohranjene u mom sećenju.

Zatim sledi naša Vampirica, verovatno prvi horor film koji sam odgledala, ako se to tako može reći, jer sam prestrašena trčala od tatine sobe do kuhinje, gde je mama spremala večeru. Tada nisam znala da je reč o Savi Savanoviću i da je vampir jedina srpska reč koja je ušla u jezike širom sveta. Iako su me određene scene iz filma dugi niz godina proganjale, kao ona u kojoj glavni junak ulazi u  potaji u sobu svoje nesuđene verenice, otkopačava dugmad na njenim grudima, odakle izleti leptir, dok se ona pretvara u dlakavo čudovište koje ga objaše - scena prepuna senzualnosti i najgoreg užasa, ostala sam verna ovom žanru. (Tu pre svega mislim na dobre strare Hičkokove filmove kao što su Ptice ili Psiho, na Noć u ulici Brestova, Petak 13. i  filmove o Drakuli, koji su kasnije usledili  https://youtu.be/q1hoFXMmxAo slične.)

Period mladosti obeležili su mahom domaći filmovi, kao što su: Kusturičin Sećaš li se Doli Bel, Mihićevo Varljivo leto 68,  Šijanov film Ko to tamo peva, Grlićev Samo jednom se ljubi,...

Kasnije sam gledala po tri filma dnevno (ne znam ni kako sam stizala pošto sam rano počela da radim, valjda sam mnoge permotavala:( , te se sećam samo nekih kao što su Osmi putnik ili Pobesneli  Maks. Iako sam kasnije ispratila i ostale nastavke ovih filmova, kao po pravilu, sviđali su mi se uglavnom prvi:) delovi.

Nešto slično se kasnije dogodilo i  Kockom i Matriksom, sada već nešto drugačijim naučno-fantastičnim filmovima, koji zaviruju u svet metafizike ostavljajući nas u nedoumici da li smo samo delovi ispisane matrice, da li smo spremni da prihvatimo istinu i idemo do kraja, da li ovaj realan svet, za koji mislimo da postoji, zaista i postoji i sl.

Kad sad pogledam unatrag, čini mi se sve sami horori, ili apokaliptične vizije budućnosti, ako se izuzme adaptacija ruske bajke i pomenuti srpki filmovi, što me navodi na zaključak da -  nikad kraja - želji da se plašim. Otkuda ta potreba u čoveku da se makar imaginarno nađe u klaustrofobičnoj kocki ili pred nepoznatim čudovištem koje preti da ga proguta?

Čega se vi najviše plašite: da li je to strah od smrti ili da stanete na vagu? Da li se plašite da ćete ostati sami ili da nećete imati vremena za sebe i za sve ono što želite? Da li je to strah od bolesti ili bilo kakve druge nemoći?

Da ne bi isplalo kako samo volim da se plašim, izdvojiću i neke druge filmove koji su, na ovaj ili onaj način uticali na mene:  Društvo mrtvih pesnika, Sati, Još uvek Alis, Forest Gamp...gotovo svi filmovi Robina Vilijamsa (Džumandži, Dobri Vil Hanting, već pomenuti, kultni film Društvo mrtvih pesnika...) i Entoni Hopkinsa ( Kad jaganjci utihnu, Preboleti Pikasa...) , Ešli Džad ( Poljubi devojke, Dvostruki rizik, i Džudi Foster (Nell, Plan leta, Soba panike)... filmovi Pedra Almodovara (Sve o mojoj majci, Kika, Visoke potpetice), Dejvida Linča (Čovek slon, Plavi somot...) fantastična komedija Velika španska porodica, francuski Život je lep ili intrigantni  kanadsko-francuski Incendiens, koji sam među poslednjim pogledala.

Kroz neke filmove probijala sam se kroz tanku ivicu očaranosti i mučnine, drugi su me učili da tragam za skrivenim, dok sam u nekima samo jednostavno uživala.

Šta je vama ostalo u sećanju vezano za filmove koje ste gledali? Koji žanr vas najviše privlači?

To be or not to be

Rešavanje malih problema, kao i onih epskih razmera, zahteva podjednaki napor, ako ne i veći.

Mogu ostajati duboko i dugo zapitana nad večnim temama ljudskog postojanja, ali me trenutni problemi sa zaglavljenim ključem u bravi, koji me lišava ulaska u kuću, posle desetočasovnog izbivanja iz nje, sa sve cegerima u ruci i mobilnim, koji se upravo ugasio, mogu momentalno dovesti do kolapsa. 

Da li je Hamletovska dilema biti ili ne biti, važnija od jednog iskrivljenog i zabravljenog ključa, kad odgovor na prvo nije dat nama običnim smrtnicima, dok se dileme vezane za bravu, daju jednim pozivom razrešiti? Zašto onda meni ovo drugo zadaje toliko poteškoća? Možda zato što traži akciju (nije opravdanje što mi je mobilni trenutno "izdahnuo", a punjač je u stanu)?

Pretpostavlljam da je moj problem možda i sličan Hamletovom (koji se na kraju krajeva ipak odlučuje za akciju, ma kako ona pogubna bila), jer se odnosi na neodlučnost.

Vodi li neodlučnost poreklo od lenjosti, koja se nalazi na vrhu poroka?

Neki ljudi vrlo brzo donosi odluke, otprilike kao što listaju poruke na svom mobilnom telefonu ili menjaju kanale na televizoru brzinom munje. Neki opet čekaju da to neko uradi umesto njih, kao da će odgovor doći negde odozgo, prebacujući tako breme odgovornosti na Boga ili druge.

Meni se čini da ne spadam ni u jednu ni u drugu "ekipu", ali me popravke brave, slavine i ostalih đakonija, izluđuju.

Kako vi donosite odlue?

Da li male stvari razrešavate mozgom, dok velike prepuštate srcu?