Danas su na njih, sutra će na tebe

Nisam politički, društveno i socijalno dovoljno osvešćena, što nije za pohvalu. Nisam član nijedne stranke, partije (bila sam samo jedne, 2 godine u srednjoj školi, pogađate koje), ne glasam, (hajde sad, ispljujte me), iako ne mislim da moj glas ne vredi; nemam stav, iako nisam glupa (bar mislim da nisam) da makar po licu i nečijem govoru ne mogu da ocenim kakav je, ali jednostavno, kao što rekoh, po nekim pitanjima nisam dovoljno osvešćena (možda još ima vremena, tek sam ušla u šestu deceniju:); ali, uvek to ali, boli me nepravda, kako spram mene, tako i spram drugih, posebno ona koja se tiče dece, a mislim da onim što se juče dogodilo, a događa se stalno, čini se nepravda spram njih.

Juče je u moj školi, nebitno kojoj (možda sutra i u vašoj) održano Nastavničko veće povodom anonimnog pisma koje je došlo u Ministarstvo, kao vrsta pritužbe na rad škole zbog čega nam naredne nedelje dolazi inspekcija. Nemam ništa protiv pisama, ali potpisanih. Nemam ništa protiv pritužbi, ali ne zlonamernih. Nemam ništa ni protiv inspekcije, neka dolaze svaki dan, treba i oni hleb da zarade, a možda ćemo i mi nešto da naučimo. Smeta mi ako taj dotični roditelj nije prethodno otišao kod predmetnog nastavnika na koga se žali i rekao mu u lice to što ima da mu kaže, ako nije otišao kod direktora, ako nije proverio navode koje ističe, ako se nije ispod istih potpisao. 

Moje, naše, vaše dete nije isto u školi i kod kuće. Naše dete je drugačije među drugom decom. Naše dete nosi mobilni u školu i igra se sa njim na času, roditelj ga zove i za vreme časa da ga pita kako je, da li je odgovarao, koju je ocenu dobio ili iz bilo kog drugog razloga (i sama sam bila svedok sličnog, kada bi  na upornu zvonjavu telefona nekog učenika odgovorila ja umesto njega, a dotični roditelj mi spustio slušalicu, posle čega se izvinjavao). Naše dete posle svakog postupka druga ili nastavnika, zove roditelja da mu saopšti šta se desilo. Nekada smo to rešavali drugačije: razgovorom sa nastavnikom, razrednim starešinom, poveravanjem drugu ili drugarici, u međusobnim razgovorima, razgovorom kod kuće, kada se strasti stišaju i kad možemo o svemu razložno i bez nerviranja da donesemo odluke šta nam dalje valja činiti. Današnje dete je prezaštićeno kada nastavnik ne može da ga prekori zbog nedoličnog ponašanja, ne može da ga udalji sa časa, pošalje kod psihologa ili pedagoga bez prethodne saglasnosti roditelja, a to sve nije dobro najpre po njih. Naše dete, naš učenik, živi u iluziji da mu je sve dozvoljeno, što nije dobro po njegovo odrastanje.

S druge strane, nastavnici greše i treba im na greške ukazati, ali postoji način, postoje sredstva, postoji dobronameran razgovor. Ja, na primer, volim da sedim među decom, između klupa, ne želim da se osetim kao da sam izdvojena, da su oni jedan tabor, a ja drugi; ne želim ni da se oni osete da su tu samo zato da bih ih ja propitivala i vrednovala, da me štiti katedra, odstojanje, dnevnik i ocena, ali isto tako ne volim roditelja koji dođe i svojim stavom, glasom, monologom satera nastavnika u ćošak, preti mu direktorom, ministarstvom...Da li misite da su se nastavnici našli u ulozi predavača i ispitivača zbog raspusta, radnog vremena na kome mu mnogi zavide ili zato što vole ono što rade, što vole svoj predmet i decu koju podučavaju? Iskreno mislim da je ovo drugo u pitanju.

Danas su se roditelji ostrvili na nekog drugog, s pravom ili ne, sutra će na mene ili na vas, a zbog svega će ispaštati dete. Roditelji i nastavnici treba da imaju isti motiv i isti cilj. Nismo mi dve zaraćene strane, a ovakvim postupcima upravo to postižemo.

Smrt, kao da to nije ništa...

Zašto ljudima zatvaraju oči kad umru i stavljaju ruke preko grudi kad to nije san? Mi počivamo mirno zato što smo umrli, a ne zato što smo zaspali.

Zašto kada umre kakav težak bolesnik, kažu odmorio se? Jasno mi je da su sa smrću bolovi prestali, ali njega posle, tamo negde, nema, zapravo nigde ga nema, pa gde se to neko, koga nema, u tom nigde, odmara?

Zašto su me prekorevali kada sam decu, dok su još bila mala, vodila na obližnje groblje da ih naučim da voze bicikl, kad tamo nije bilo ulice na koju bi mogli izleteti, niti automobila koji bi ih mogli udariti?  Bili su tu samo grobovi koji su ih mogli naučiti da život nije večan. 

Kada je moja mama bila na samrti, moje najmlađe dete mi je reklo: Mama, ne plači. I tvoj sin će jednoga dana umreti. 

Je li to naučio dok je vozio bicikl uskim stazama oko grobova? Možda. Je li mu pomoglo da se ne plaši smrti? Možda, ali meni je svakako pomoglo to što mi je tada rekao podsećajući me da je život takav kakav jeste i da ide napred bez obzira na ono što se događa. Jednoga dana ćemo svi umreti.

Neko se plaši smrti i ne voli o tome da priča, kao da će i sama priča prizvati ono čega se plašimo. Neko misli da je smrt daleko sve dok se događa nekom drugom. Neko opet priželjkuje smrt jer mu je iz ovih ili onih razloga teško.

Kako god i šta god mislila o tome, iskreno, sada me najviše brine sve veći broj mladih koji biraju da zakorače sa one strane života, jer su tanani i previše osetljivi, jer su duboko povređeni ljudskom nepravdom, jer ne znaju kako da se izbore sa vlastitim demonima. Zato obratimo pažnju na one koji su pored nas. Jedno obično, ali iskreno kako si, možda može nešto da promeni.

Smrt uvek sedi pored nas ili je negde u našoj blizini, ali mi odbijamo to da vidimo.

Strah

Nije poenta biti bez straha, kaze Četiri iz frakcije Neustrašivih (knjiga Divergentni Veronike Rot, po kojoj je snimljen istoimeni film). Poenta je naučiti kako da ga kontrolišeš.

Strah ti pomaže da preživiš, da pobegneš glavom bez obzira kada se nađeš u situaciji koju ne možeš da okreneš u svoju korist, ili još bolje, drži te podalje od mogućnosti da se u njoj nađeš, mada...
Ako savladaš strah, on može postati tvoj saveznik, možete naučiti kako da rešiš određeni problem i kako da iskoristiš svoje prednosti, možda čak i mane...


Ali jedan strah obično zameni drugi. Retko ko se ničega ne plaši. Potpuno odsustvo straha vodi nekoj vrsti obamrlosti, otupelosti, dok te adrenalin, koji izaziva strah, čini nekako živim i na granici, što u neku ruku može biti dobro.

Ljudi su  tokom svog malog kratkog života na različite načine izlazili na kraj sa strahom. Neki su od njega bežali i iznova se sa njim suočavali, drugi su ga iznosili na svetlost dana shvatajući da tada i nisu tako strašni. Jedni su mu se predavali, drugi ga izazivali i sa njim se borili.

Kao mlada, užasno sam se bojala vampira oličenog u Drakulinom liku, koga sam tada poznavala samo kao filmskog junaka. Vrištala sam čak i dok sam gledala parodije horor filmova, da bi se kasnije noćima budila iz košmarnih snova. Pa ipak, čini mi se da mi je najgore bilo dok sam pokušavala da usnim umotana u čaršave do grla, da me ne bi moj noćni progonitelj ugrizao za vrat. Osluškivala bih tišinu u kojoj bi mi i najtananiji zvuk nalikovao na šuštanje njegove odeće. A onda, jedne noći, umorna od tolikog straha, spustila sam čaršav sa vrata i mirno rekla: Hajde, ugrizi me. Htela sam da najzad moj strah prestane, jer je bio veći i strašniji i od samog vampira. I šta se dogodilo? Nestao je.

Kada je u pitanju realna opasnost, izvesna doza straha može da pomogne da se pripremiš, a pragmatičnost da se s njim izboriš i pronađeš najbolju opciju. Kada je strah irealan, kao ovaj moj, onda je sve u glavi, i sve to što nam se dešava, na neki način radimo sami sebi. Tada treba da se upitamo za šta nam je to potrebno, zašto se baš toga plašimo, šta za nas to treba da predstavlja.


Ja nisam mnogo mudra niti hrabra, ali smatram da iz svega treba da izvučemo neku pouku, pa i iz svojih strahova. Zanimljivo je pitanje koje se nameće: Šta strahovi govore o nama samima i šta treba iz njih o sebi da naučimo?

Šta je najgore u strahu? Sam strah, zapravo panika koja te obuzme i parališe. Tada gubiš glavu, i, bio strah stvaran ili nestvaran, gubiš bitku. Zato je važno duboko udahnuti i misliti, i kako kaže Četiri iz pomenute knjige, naučiti da ga kontrolišeš.

P.S. Znam da možda paradoksalno zvuči, ali strah ti ponekad može i pomoći  da sačuvaš sebe od dugih, ali i druge od sebe. 

Zašto?

Čovek se neprekidno pita: Ko sam? Šta sam? Kuda idem? 

Neretko ostaje bez odgovora.

Hajde da izmenimo ugao gledanja i probamo sa zašto, jer svako zašto podrazumeva neko zato. Uzrok vodi ka posledici.

Zašto smo to što jesmo? Zašto smo ovde? Zašto baš tim putem idemo, a ne nekim drugim?
Zašto npr.vi čitate ovaj post ili zašto ga ja pišem?
Zato što sam gledala (u prethodnom postu Vreme već pomenuti) film Skrivena lepota, u kome stručnjak za reklamu, koga tumači Vili Smit, počinje svoj govor sa ZAŠTO? Zašto ste jutros ustali? Zašto ste došli ovde, ako izuzmemo činjenicu da vas plaćam i da biste dobili otkaz da to niste uradili:) ?

Kada sam držala predavanje o motivaciji, pre nekih desetak godina, u tada prvoj privatnoj gimnaziji kod nas, počela sam sličnim pitanjem. Jedan od članova tima, koji me je angažovao, zamerio mi je zbog toga. Pitanja idu na kraju. Da li? Zar sve ne pocinje pitanjem?

Zašto smo tu gde smo? Sta nas danas čeka? Zašto ne možemo da pomerimo balvan o koji iznova i iznova zapinjemo? Zašto ne možemo da napredujemo?

Kada postavimo zašto, saznajemo za motiv - šta nas je podstaklo da nešto uradimo, ili zašto nismo uradili nista.
Zato mislim da je pravo pitanje zašto i da ga je neophodno iznova i iznova postavljati sebi i drugima.

Vreme

Svakom od nas dato je određeno vreme koje će provesti na ovome svetu. Na to koliko će da bude dugo, i ne možemo mnogo da utičemo. Ali zato možemo da razmislimo na šta i na koga ćemo da ga utrošimo.

U našem narodu postoji poslovica da ono što možeš danas da uradiš, ne ostavljaš za sutra, što bi, ukoliko bi se zaista i sprovodilo u delo, govorilo o racionalnom trošenju vremena, što bi, opet, možda moglo da ukaže na činjenicu da smo mi vredan i razuman narod (eh, da me sad čuje neki Švajcarac ili Nemac:). S druge strane ma koliko se trudili da upravljamo vremenom, budemo vredni i praktični, pitanje je koliko ćemo uspeti da iskoristimo sve što nam život pruža. 

Elem, sinoć ti ja gledam jedan nadasve zanimljiv filmčić, koji smo mi preveli kao Skrivena lepota, u kome se vreme javlja kao metafora i kao nešto što određuje sve ljude (svima nama manje-više klizi između prstiju...resurs je koji se troši, ali se ne obnavlja i sl.) Film, i pored nekih loših kritika i ne baš velike gledanosti, pokreće na razmišljanje i svakako treba odgledati, jer pored već pomenutog vremena, dotiče i teme kao što su gubitak, ljubav i smrt (mada možda malo pretenciozno natrpano u jedan koš sa velikim brojem poznatih glumaca, koji su "pojeli" u pojedinim scenama jedni druge).

I sad da vas nešto pitam: Na šta vi trošite vreme? Razmislite dobro.
Na primer, na čitanje ovog posta ste utrošili minut-dva. Da li je vredelo? Reći ćete, pa šta i da nije, šta je to minut-dva u odnosu na ceo život? Stvarno, šta je? E, pa ako na to pogledate ovako, da vam je, recimo 52, kao meni, i da nameravete da poživite još 23 i onda tu cifru pomnožite sa 365, što je 8395, pa onda svakog dana smanjite cifru za jedan, 8394, pa 8393, 8392...i tako redom, shvatićete da više nemate vremena za bilo šta i da vam i minut-dva uludo potrošenog vremena znači mnogo (pri tom ne mislim da postanete fanatici i nosite štopericu sa sobom svuda kao oni što hoće da budu mršavi pa broje kalorije).
A da li ćete živeti ovaj dan kao da vam je poslednji iskorišćavajuće sve potencijale, kako sopstvene, tako i dana koji je pred vama, e to opet zavisi samo od vas.

U - uobičajene misli

Svakodnevno (a katkad i danonoćno) nas saleću svakojake misli. Naš mozak funkcioniše kao mladi majmun koji reaguje na svakakve podsticaje. Nikad nema mira: Hoću li preživeti od prvog do prvog...šta obući, šta kupiti, šta jesti...hoću li da ispeglam sve što se da ispeglati, a da pri tome ne crknem od umora, ne izblamiram se, ne okaljam obraz...hoće li me ridža u prevozu uhvatiti ako i ovog puta pokušam da se provučem bez karte...a šta ako dođu da mi konfiskuju imovinu zato što nisam platila zaostale račune...voli li me on uopšte ili je to samo navika...
Sleću misli poput muva sa svih strana. Kako se odbraniti?

Ne vladamo sopstvenim mislima ako spoljašnja situacija, razne obaveze, drugi ljudi i sl. određuju ono o čemu mislimo, način na koji oblikujemo svoju misao. 
Danas su mi rekli da lepo izgledam. Stvarno, ja lepo izgledam. Juče su mi rekli da me ova boja kose čini starijom. Stvarno, i osećam se nekako starijom. 

Kakve veze ima njihovo mišljenje sa mnom? Nema, to je samo njihovo mišljenje, njihov način gledanja. Neko drugi će reći nešto drugo. 
Zašto podležemo mišljenju drugih? Zašto se naše oblikuje prema onome što nam kažu kad to istinski i nema mnogo veze sa nama?

Kako bi bilo lepo da se makar na pet minuta u toku dana odmorimo od misli, da ne mislimo ni na šta, da ne radimo ništa...da sedimo na klupi na Kalemegdanu, i jednostavno, ostavimo mobilni, knjigu, ispraznimo mozak od svakodnevnih događaja, problema...da pustimo. (Lakše je reći, nego učiniti i lakše je držati nego pustiti, iako držanje iziskuje više energije, ali vredi pokušati.)

Š, šala na stranu

Na časovima volim da se šalim sa svojim đacima, što oni znaju i rado prihvataju, barem tako mislim:) 

Nekada su to interne šale, koje su samo nama znane i smešne, nekada nastaju kao posledica humorističnih zadataka, kao što je Danilov odgovor na zadatu temu, kada je u duhu sadašnjih događanja menjao svoje mesto za položaj aktuelnog američkog predsednika Donalda Trampa, nekada su to anegdote koje se prepričavaju iz generacije u generaciju.

Ali ponekad i nije tako smešno, i od osmeha do suza preostaje nam sasvim mali korak, kao onda kad saznamo da je nečiji otac izgubio posao i da petočlana porodica živi od sporadičnih maminih poslova, ili da postoje razmirice u kući, jer je neko neočekivano i teško oboleo ili nenadano umro, odselio se, nestao...kad se neko pod teretom života odao poroku, koji ne uništava samo zdravlje, već i porodicu. 

Tada se i moje i dečije oči ispune suzama, a duša teskobom i pitamo se kako nismo naslutili...zašto smo prećutali...da li se plašimo, da ako se poverimo nekome, da ćemo biti ismejani, obeleženi i još više povređeni...

Da, strahujemo kako će nas drugi razumeti...i hrabra je Maja Odžaklijevska kada javno progovori o autističnom unuku koji se samopovređuje.

Kada mi sve to prođe kroz glavu, tada mi bilo koja đačka neambicioznost i nezainteresovanost za gradivo, pa čak i ponašanje, sa kojim moram da se nosim kako znam i umem, izgledaju nebitni.

Kako izaći na kraj sa svim tim problemima? Pričom, bez osude i procenjivanjem, i šalom, ako je to ikako moguće.