Šta čitaju moji đaci

Da, moji učenici čitaju, i to ne samo sage o vampirima, epsku fantastiku i obaveznu lektiru ili knjige za Čitalačku značku - zbog ocene. 
Oni zaista čitaju, ili bar želim da mislim da je to tako.

Prekjuče je jedan petak doneo četiri knjige koje je kupio na Sajmu knjiga, a predstavio nam je Hemingveja i njegovog ribara Santjaga (Starac i more) i slobodu, koju za sebe i druge, osvaja Galeb Džonatan Lingviston (u pitanju je, naravno, popularna knjiga Ričarda Baha).

E, sad da li je to baš izbor za ovaj uzrast (iste knjige se čitaju u srednjoj školi), nećemo razmatrati, iako mi pada na um misao, meni veoma dragog Dositeja Obradovića, da bi trebalo sve čitati u svoje vreme i da ga je neadekvatno čitanje žitija svetaca u mladom dobu, dovelo u zabludu i verovanje da i sam može postati svetac. 
Iako je mlada duša podobna mekom vosku, te se da formirati prema kalupu u koji ga saviješ (parafraza našeg prosvetitelja), ne mislim da će našeg mladog Aleksu čitanje ovakvih knjiga, ako ih baš u potpunosti i ne razume, oštetiti na bilo koji način, već će ga možda učiniti upornijim u želji da ostvari svoje snove, i slobodnijim - da bude ono što jeste.

U svakom slučaju, navijam za čitanje, čak i bilo kakvo i u bilo koje vreme, mada me moje srednje dete demantuje, govoreći da nije baš najnormalnije što sam joj sa četrnaest godina ponudila da čita Hesea ( reč je o romanu Sidarta, mada ona tvrdi da je to bio Stepski vuk, koga uopšte nije razumela).

Elem, evo samo nekoliko naslova koje današnja deca čitaju. To su uglavnom knjige koje govore o odrastanju, ljubavi i zaljubljivanju. One im pomažu, kako je to Miroslav Antić umeo lepo da kaže, da lakše dišu. One ih uče da se dečaci i devojčice razlikuju, da imaju drugačije potrebe i interesovanja, ali da zajedno čine jedan svet, koji može biti lep i šaren ako smo spremni na kompromise i razumevanje.

Među autorima ovih knjiga su i neki, meni od ranije poznati, kao što je npr. Gradimir Stojković, čiju sam prvu knjigu Hajduk u Beogradu čitala sa učenicima famoznog VI9 (moje prvo razredno starešinstvo), na ekskurziji (dok su se ostali igrali na poljani, mi smo, šćućureni jedni kraj drugih, sedeli na nekom srušenom deblu i čitali o dogodovštinama Gligorija Pecikoze Hajduka). 
To me je podsetilo na čitanje Kaporove Ane (Beleške jedne Ane) u moje vreme. 
Danas, deca tih bivših đaka, donose u školu "nove Hajduke" ( u pitanju je najnovija knjiga Gradimira Stojkovića Na bregu kuća mala).

I za kraj, nešto što mi se mnogo svidelo, što sam videla u jednom hotelu u Bukureštu (naravno, ima toga i na drugim mestima). Kraj lifta je stajala polica sa knjigama: uzmeš onu koja ti se sviđa, ostaviš neku drugu. Tako sam i ja došla na ideju da u našoj učionici osmislimo mesto za knjige, koje ćemo pozajmljivati jedni drugima.

Moj vampir Miloš

Meni u Srpskoj Crnji nikada nije bilo dosadno:

U početku zbog Đure (Đura Jakšić), čije sam stihove često mrmljala sebi u bradu: O duše, o mila seni, o, majko moja, o, blago meni...zatim, zbog književnih večeri, koje sam ovde pohodila više nego u Beogradu, jer druge zabave, osim kafića nije ni bilo (uzgred budi rečeno, mislim da nikada nisam videla više kafića u jednom mestu nego ovde, posebno u jeku švercovanja benzina i Ruskinja 90.). Posle je sledilo otkrivanje Ciglane, što je inače bara u kojoj sam se kupala samo ja i još poneki "dođoši", a odakle su me terali lokalni pecaroši, gunđajući da im svojim praćakanjem rasterujem ribu. A onda su došle vožnje biciklom duž granice sa Rumunijom i otkrivanje i razotkrivanje priča o Milošu, vampiru iz 18.veka.

E, sad taj kobni Miloš, za koga se pripoveda da je za života bio vrač koji je pripitomio vuka i naučio gavrana da govori, a posle smrti se povampirio i postao "zaslužan" za smrt 11-oro meštana današnjeg Radojeva, a nekadašnje Klarije ili Peterde (što je sve uredno zabeleženo u analima Marije Terezije), pre svega je zaslužan za najuzbudljivija tri dana, koje smo moj sin i ja proveli zajedno.
On je imao nekih 7-8 godina, ja koju više:) Po najgoroj mogućoj vrućini jezdili smo u Radojevo, a uveče se vraćali da pričamo ostaloj deci, na klupi, u mraku, strašne priče za strašljivu decu.

Prvog dana, pred ulazak na groblje u Radojevu, gde su navodno sahranjeni Miloš i njegove žrtve (barem smo mi tada tako misliili), pukla nam je guma, što smo shvatili kao loš predznak, ali nismo se dali mnogo omesti, te smo potražili čoveka u selu koji je bio zadužen za popravku istih, a kako se kasnije ispostavilo i za pričanje priča koje su nas interesovale. 
I tako, dok je lepio gumu na našem biciklu, pričao nam je kako je njegov pra-pra-predak bio sluga kod grofa Drakule u njegovom zamku u Transilvaniji u 16. veku (to je onaj isti dvorac koji sam nedavno posetila i koji i nema baš mnogo veze sa Drakulom, iako je po njemu dobio ime).

Kada sam pokušala da snimim priču, o kojoj je, kako sam kasnije saznala izveštavala i televizija, njegova žena se toliko naljutila (valjda joj je bilo dosta svega: i gostiju, i muža, i vampira), te je mlatnula onim mojim diktafonom o sto, zbog čega je on posle, dok smo se u predveče umorni i pomalo zastrašeni, vraćali kući, negde na krajnje neprometnom drumu između kukuruznih polja (asocijacija na Stivena Kinga je sasvim u redu), počeo tako da "zavija", da su nam se noge odsekle da uopšte ne znam kako smo uspeli da okrećemo pedale i vratimo se "čitavi" u Crnju.

Ali to nas nije zaustavilo, naprotiv. Sutradan smo natovareni rezervnim gumama uspeli da uđemo u groblje na čijim je nadgrobnim spomenicima mahom bilo uklesano jedno te isto prezime. 
Kako je sećanje selektivna stvar i kako moje sve više posustaje, više ne pamtim je li bilo Blagojević ili Poglojević, ali i Stefi i ja smo upamtili - Pozlojević, i pogledali se onim pogledom koji pita: je li ovde nešto krenulo po zlu?

Kasnije smo saznali poreklo istog prezimena, tj. da su se u neko doba, u Peterdi ili Klariji, kako vam volja, ljudi međusobno venčavali, jer je selo bilo nekako izolovano, sa svih strana opkoljeno močvarama, a da je jedini put bio ovaj kojim mi sada jezdimo, a nekada su njime putovali drumski razbojnici i krili se u dotičnom mestu. 

Odlazimo i treći, poslednji put. Sada već znamo da je groblje na kome smo prethodno bili relativno novo, da nije ono koje tražimo, tj. da je ono staro davno preorano i pretvoreno u oranice. Stefi i ja zalazimo u njive na samoj međi sa Rumunijom. On pokušava da se popne uz porušenu osmatračnicu dok se ja trzam na svaki šum. Vraćamo se u suton.

Uveče sanjam kako je zima i kako vukovi silaze sa Karpata i u potrazi za hranom navaljuju na naša vrata.

Danas, posle petnestak godina, dolazi moj, sada već odrasli sin, u školu, deca ga opkoljavaju i postavljaju pitanja o Milošu i našim doživljajima.

Priče o vampirima nikada "ne umiru", kao ni oni:)

Belgrade Art Show u Savamali

Festival koji promoviše mlade talente, u organizaciji kreativnog i inovativnog Pavla Kneževića, proslaviće svoj drugi rođendan u novom prostoru. 

Tako će Ben Akiba, pored stend up komedije, dobiti još jedan zanimljiv koncept u vidu manifestacije koja je do sada već dala  šansu brojnim umetnicima.

Petnaesto druženje će se održati 7.12.2016. sa početkom u 20 h. 

Posetioci će moći da uživaju u nadahnutim stihovima, inspirativnim slikama, modnim revijama, sjajnim vokalima i butoh predstavama koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.

Na ovaj način, Pavle Knežević, kreator ovog jedinstvenog projekta, podići će Festival na još viši nivo i ponovo pružiti šansu svima koji imaju šta da pokažu.

Ja sam se već spremila da poletimo zajedno, a vi?

Budi ono što jesi

Ogovaranje, tračaranje, spletkarenje: da li je to vid "komunikacije" ili nešto drugo?

Da li je to tek društvena razbibriga, ono kad pustiš "mozak na otavu", što bi rekle babe i dede.
Da li bi, kada bi prestali da ogovaramo jedni druge, imali o čemu da pričamo? 
Da li ogovaranje dolazi otuda što nemamo sopstveni život ili nam se on ne dopada, pa virimo u tuđe dvorište?

Može li predstavljati način da pripadamo grupi jer nas, na kraju krajeva, udružuje i ojačava u odnosu na one koji su predmet naših ogovaranja?  
Ostavlja li otužan ukus u ustima? 
Može li biti pogubno?

O ogovaranju, ljubomori, zavisti, grupama i grupicama, kopijama i lošim imitacijama onih koji su popularni, između ostalog govori i knjiga Moj slatki život mlade Novosađanke Marije Žeželj. 
A koliko život može biti sladak ili gorak saznaćemo prateći sudbinu glavne junakinje trinaestogodišnje Nađe, koja stasava uz sve izazove današnjeg doba.

Nađa je devojčica koja je na prvi pogled neupadljiva, jer ne voli da namerno skreće pažnju na sebe skupom, firmiranom odećom, šminkom, statusima na društvenim mrežama, ogovaranjem i spletkarenjem; koja ima ima svoj svet  sačinjen od treninga, druženja sa najboljom drugaricom Anjom i pravljenja kolača. U taj svet, satkan od ljubavi, fila i snova, uvlači se njena prva simpatija - Filip, a sa njim, kao što to četo biva, i njena suparnica Nina -najpopularnija devojka, koju svi prate, kako u školi, tako još više na Instagramu, a sa Ninom i želja da se bude kao ona.

Svako od nas ima neku svoju Ninu, nekoga ko želi da je uvek u centru pažnje, koji zarad svoje slave i rejtinga, iskorišćava sve oko sebe. "Nine" su tu da nas podsete da je dobro što smo drugačiji, što nismo poput foliranata, kao što su one, što smo svoji. 

E, sad da li će dobra, plemenita i neupadljiva Nađa u jednom momentu podleći iskušenju da bude kao Nina, saznaćemo čitajući knjigu, koja, ne samo što je zabavna i poučna, već je napisana pitko, stilom i jezikom koji prija, pogotovu kada dolazi od tako mlade autorke kojoj je samo sedamnaest godina.

Knjigu mi je pozajmila jedna moja učenica, i presrećna sam što moja deca čitaju. Naime, mi negujemo iz godine u godinu jedan lep običaj da posećujemo Sajam knjiga, a onda knjige koje kupimo, čitamo i razmenjujemo. 

Tako sam saznala i za ovu, ali i za mnoge druge knjige popularne među tinejdžerima, i hvala mojoj deci do neba. 

Ujedno, doznala sam da je i Marija Žeželj popularna jutjuberka i da ima svoje zanimljive tutorijale, da joj je ovo već drugo izdanje knjige i da tema odrastanja i svega što uz to ide, interesuje moje đake.

U knjizi Moj slatki život, mladi mogu da pronađu sebe i dobiju odgovore na neka pitanja, ali pre svega da nauče da treba biti svoj i da život može biti sladak samo ako volimo i prihvatamo sebe onakvim kakvim jesmo, a onda i druge, bez prosuđivanja i osude. 

Poslednji lider starog kova ili "nova atrakcija" Rumunije

Posle poslednjeg posta U potrazi za Drakulom, obećala sam da ću ispričati neku priču za strašljivu decu. 
Ali ostavimo to za učenike i zabave na zimovanju.

Moja mama je imala običaj da kaže: Kad ne tražiš, naći ćeš (to se obično odnosilo na zaturene stvari), na šta sam ja uvek odgovarala: Kad tražiš, naći ćeš (i iste, mahom, nalazila), a onda sam "porasla" i shvatila - Kad počneš da tražiš, onda ni ne slutiš šta sve možeš da nađeš ( i o tome napisala istoimeni post). 
Ovo poslednje se pokazalo istinitim i na ovom putovanju u Rumuniju.

Umesto sa Vladom Cepešom III, susrela sam se sa Čaušeskuom. 
Dok je prvi, poznatiji kao Nabijač ili Drakula, drakonskim merama kažnjavanja ulivao strah svojim protivnicima u 15. veku, dotle je Čaušesku to činio svom narodu u 20. veku.

Dok su obični građani bili spremni  da "stegnu kaiš" zarad opšteg dobra i otplate spoljašnje dugove, dotle je njihov premijer gradio velelepna zdanja poput faraona, koji za života podižu sebi piramide u kojima će biti sahranjeni. 

Naime, Čaušesku je  u Bukureštu sazidao Pralament, po veličini drugu građevinu u svetu posle Pentagona, izuzetno skupu i raskošnu.

Parlament je zaista velelepan i spolja i iznutra, sa neverovatnih 365 000 m2, (ako sam dobro uspela da zapamtim). Zidali su ga gotovo danonoćno od 1973. do 1999., kada je Čaušesku pogubljen. 

Prostrane prostorije koje smo uspeli da posetimo, ne umem ni da nabrojim. Zapamtila sam tek ponešto: Teatralnu halu sa 1700 mesta i ogromnim lusterom od pet tona;

Pres galeriju, odakle zapravo počinju da se broje spratovi (kojih ima i na više i na niže);

Počasnu galeriju sa crvenim tepihom, dugu 150 metara, sa mermernim stubovima iz Transilvanije;

zvanični ulaz sa hodnikom iz koga vode monumentalne stepenice, koje je (u jeku krize, kada su bile restrikcije struje i plina, i  kada je narod, i da je mogao, nije imao šta da kupi, jer se sve izvozilo), Čaušesku srušio i nanovo gradio???

Ne mogu da ispratim sve sale, hale, spratove, tepihe, lustere, dužine i širine, zavese (teške i do dve tone), ali u tome i nije poenta. 

Kroz glavu mi prolazi misao: Kakav je to čovek koji zida ovakvu građevinu dok mu narod bukvalno gladuje (setimo se samo naših odlazaka osamdesetih u Rumuniju sa automobilima prepunih vegete, žvaka i farmerki)? 

Posle revolucije, Rumuni razmišljaju šta da urade sa ovom ooooooogromnom građevionom: da li da je sruše (za šta su im potrebne enormne količine dinamita), kao što je Čaušesku, da bi je napravio, porušio čitave kvartove i iselio brojno stanovništvo u roku od nekoliko nedelja; ili da je pretvore u  nove društvene centre, poznatije kao šoping molove; ili da iskoriste što se da iskoristiti?

Zgrada je danas u upotrebi, mada samo manji deo njenog prostora - 30% od ukupne površine? (za sednice dva doma Parlamenta, za prijeme stranih delegacija, za  iznajmljivanje određenih sala velikim firmama za konferencije i sl.).

I tako, krvava vladavina Vlada Cepeša III, barem za mene, "pada" u vodu pred vladavinog ovog krvavog diktatora.

I na kraju sledi neminovno pitanje: Da li će mit o poslednjem svrgnutom lideru starog kova prevazići mit o Drakuli, a mesto gde je pogubljen, postati nova turistička atrakcija, ako već i nije?

U potrazi za Drakulom

Spremamo se za putovanje u Rumuniju, tačnije u Bukurešt (sa obilaskom manastira Sinaja, zamka Peleš i Bran).
Prva asocijacija na blisku nam Rumuniju nije krvava vladavina njihovog diktatora, koji  je pogubljen sa svojom ženom 1989, niti razmena cigareta, vegete i farmerki pre devedesetih, već Drakula i mit o njemu.

Još pre nego što sam pročitala Stokerovog Drakulu, znala sam da se iza ovog mitskog junaka krije istorijska ličnost feudalnog gospodara sa Karpata - Vlada Cepeša III, koji je svoje protivnike, a kažu i neke svoje podanike, mučio na najsvirepije načine, od kojih je najstravičniji i najpoznatiji - nabijanje na kolac.

Za Rumune, ovaj vlastelin iz 15. veka je neko ko je branio hrišćanski svet pred najezdom od Turaka, dok je za mene neko ko mi je dolazio u snove kroz najstrašnija noćna mora i pretio da me ugrize poput Drakule iz Lugošijevog filma.

I dok tako punim kofer  stvarima, listam knjige o istorijskom i mitskom Drakuli, koje sam revnosno sakupljala, i razmišljam zašto sam se uvek plašila ovog nestvarnog bića. 

Prisećam se i svog i sinovljevog "pohoda" na vampire, kada je Stefan bio predškolac, i kada smo tri dana za redom na biciklima jezdili u Radojevo, nekadašnju Klariju, na samoj granici sa Rumunijom; našeg istraživanja istinitosti priče o Milošu (kome se prezime ne zna) i njegovih 11 žrtava, o čemu svedoče i neki zapisi u analima Marije Terezije.
Kako smo samo bili preplašeni i uzbuđeni kada smo tragali za grobljem, gde su sahranjeni Miloš i njegove žrtve (a koje je zapravo preorano, te smo zašli u rumunsku teritoriju i njive na međi), poneseni željom da saznamo što više o jednom od prvih srpskih vampira.

Znam da ovo putovanje neće biti potraga za vračem Milošem, koji je u 18.veku proglašen za vampira (jer mu je po otvaranju kovčega iz usta curila krv i posle 15 meseci od sahrane), niti susret sa mestima vezanim za Vlada Cepeša III ( ako se izuzme zamak Bran, koji se naziva Drakulin zamak, iako nema veze za rumunskim nacionalnim junakom).

Znam da su sve to priče i misterije, ali opet...
Možda u nekom od sledećih postova bude kakva strašna priča za strašljivu decu:)

Živeti u harmoniji

Sve dođe i prođe.
Ništa nije večno: ni tuga ni sreća. 
Iza kiše, sija sunce. 
I zato ništa ne treba uzimati ozbiljno, pa ni sebe.

Kada nam je teško, kad želimo da se sklupčamo i samo sve da prođe, treba da znamo da je najtamnije pred svitanje i da kad aveti iz mraka izvučemo na svetlost dana, one prestaju to da budu.
Zato, izdrži i pouku i izvuci.

Od jabuke razdora, načini zlatnu jabuku. 

Iskoristi svoje mane i pretvori ih u vrline. Radi na sebi. 

Kad svi odu, ostaješ samo ti, ili ono što je od tebe ostalo.

I kad je lepo, i to će proći. 

Kako je Prota Mateja rekao: U sreći se ne treba gorditi, niti u nesreći očajavatai...jer ljudska sudbina, promenljiva je.

Zato treba živeti u harmoniji sa sobom i sa drugima.