Lažnjak ili ne

U Americi se svi smeše i pitaju vas kako ste.

Lažnjak ili istina?

Kaže meni moje dete: Mama, ovde je tako lepo. Izađeš ujutru. Svi te pozdravljaju: Hi! What's up? How are You doing? 

Na ulici svi se osmehuju. Nije kao u Srbiji,  gde viđaš samo namrgođena lica od prodavačica u trafici, preko putnika u GSP-u, do kolega na poslu, kao da su svi ustali na levu nogu, pa se samo sudaraju, guraju i ljute.

Mislim se, fantazira. Lupeta. Fali im nešto kad se samo smeše. Isprazni. Ne misle ništa. Ne umeju ni sijalicu da promene.

Dođem u Ameriku. Na ćošku me neki Hispano pita Wat's up? 

Šta ima da me pita? Na brzinu prođem. 

Na plaži opet neki Afroamerikanac ponovi nešto slično, al' ja sam već pripravna - imam natučen šešir na glavi i slušalice u ušima. 

Ne može mi ništa. Previše sam se ja filmova nagledala.

Onda čujem da je Dustyn na početku, kad je tek došla, govorio Andrei: Previše si gruba. Nasmeši se malo. Nemoj da si ljuta. (Ona ljuta? Pa ona ni začinjena jela ne voli). Neko ćete pretući.

OK. Od sutra se svima smešim. Ne skidam osmeh. Možda ću izgledati kao da me uhvatio grč ili da imam tik. Nema veze. Važno je da ne izgledam spajsi.

Možda će misliti da je lažnjak. Ko mari? Oni sigurno ne. Meni svi njihovi izgledaju lažno: aplaudiranje u teretani...hajmo svi, ruke gore, u ritmu, udriiii...u Diznilendu: How is doing? Where are You come from? Ooooooooo. Serbia or Siria....(sad ja malo karikiram - uopšte nisu tako neupućeni).

Razgovaram sa rođakom Judy iz San Diega (ona meni nije ništa, ali je rođena sestra moje snaje) koja mi objašnjava da njihovi osmesi nisu fejk i da su Amerikanci veoma tolerantan i gostoljubiv narod.

Ona nas je vrlo lepo ugostila u svojoj kući. Brat i snaja su nas izveli na večeru. U restoranu su nas lepo poslužili. Najbliže komšije žele da nas upoznaju. Imamo zakazan dejt sutra u 17.

Vesna, stvarno imaš predrasude. Život nije kao na filmu. Bolji je. 

Smeši se - pre nego što te upucaju:(

Prava ljubav nema srećan kraj, ona uopšte nema kraj...Ričard Bah

Govoriti i pisati o ljubavi nije nimalo zahvalno. Šta je uopšte ljubav? Je l to onaj osećaj kada nešto pružaš nekome i ne želiš ništa za uzvrat? 

Dajte i daće vam se (samo s tim što ovde ne daješ da bi ti se dalo).

Ne odnosi li se bezuslovna ljubav samo na odnos roditelja prema detetu? 

Može li se ona ticati i partnerskih odnosa? 

Ako smo ljubomorni i posesivni, može li uopšte tu biti reč o ljubavi?

Nema glupih pitanja, već samo glupih odgovora - zato ću samo da se držim pitanja:)

Došla sam kod Andree u Long Bič i toliko mi je lepo da bih sad mogla da umrem od sreće. Nije reč o euforiji, niti o bilo čemu sličnom, reč je o ljubavi, poštovanju i sreći. 

Šta je sreća?

Andrea kaže da je srećna dok vozi (ovde je učila i položila - što se tiče savlađivanja, nije na meni da sudim jer, iako imam dug staž u posedovanju vozačke dozvole, kratka kilometraža me izdaje). Pusti muziku koju voli (ovog puta je to Kolonja - Jača sam nego ikad, zbog mene, inače su najgore "splavaruše" koje ne umem ni da citiram, ali o ukusima ne vredi raspravljati, pogotovo ne kilometrima daleko, kada ti sve na kuću lepo miriše), odvrne do daske, jezdi drumom i baš je briga: i što joj sviraju, jer prelazi iz jedne kolone u treću (ovde u jednom pravcu ima šest traka), i što stoji na semaforu, a zeleno je, ali nije ukucala mapu kako treba, pa sad traži... 

Može li se ( i treba li) na ljubavi raditi? Kako postići dobre odnose između roditelja i dece?

Ne znam. 
Knjige i govornici "novog doba" kažu da treba raditi na sebi, ne na drugome, da može biti ovakav i onakav scenario, da ti možeš izabrati onaj koji želiš.

Ne kažem da su moji i Andreini odnosi uvek bili idealni, ali, ako bismo ih merili nekom skalom, mogli bismo da kažemo da su uvek bili na visokom nivou. 

Kako? Zašto? Na osnovu čega - uzajamne ljubavi?

Ne znam. Ne umem da odovorim. Nismo na tome "radile", ukoliko se pod tim ne podrazumeva dug niz godina razgovora, interesovanja, deljenja svakodnevnih  malih i velikih stvari...

Verovatno da i na odnosima  roditelj-dete, kao i na partnerskim, i na bilo kojim odnosima, treba raditi. Zašto da flertujem sa drugim, zašto ne bih flertovala sa svojim mužem, dečkom, devojkom? Skuvala sam ručak i onda kažem: Skuvala sam ti ručak...Kome sam skuvala ručak? Ili kada partner kaže: Oprao sam ti sudove...skupio veš....Kome - meni? Pa, valjda nama. 
Poenta je sa odnosa Ja-Ti, preći na Mi, a pri tome ne izgubiti sebe. 

Andrea  je pokupila i od svoga oca i od mene, ali je i svoja, i to je dobro. Ona je izabrala da sanja i da ispuni svoje snove, da kada se jedna vrata zatvore, kuca na druga, da stalno ide dalje. Nije bilo lako, ko kaže i da uvek može i da treba (kažu da nam je dato onoliko tereta koliko možemo da ponesemo). 
Sad znam da je ovde bila i gladna, i sama, i bez posle, i bez podrške, i bez ljubavi, ali da nije kukala, da nije posrnula, pala, pa ostala da leži, da je borac. Ona je kreirala svoju stvarnost u kojoj živi (možda zato hoće da kupi godišnju kartu za Diznilend:)))

Iako sam ja starija, iako sam ja ta koja je do sada trebalo da poseduje ljubav i razumevanje, i da ih pruža, ovde je ona preuzela na sebe tu ulogu, i mogu vam reći da sam možda zatečena, ali da mi veoma prija.

Iako prava ljubav ne traži reči i objašnjenja, ja sam želela da iskustvo ljubavi  podelom s vama.

Šta poneti na put

Sve svoje sa sobom nosim, uvek je bila i ostače moja deviza.
Ovo se ne odnosi na  doslovnu primenu izreke Omnia mea mecum porto starogrčkog filozofa Bijasa, koji je, kada je persijski car opsedao Prijenu, dok su ostali stanovnici grada bežali vukući za sobom svu svoju imovinu, išao praznih ruku, govoreći da sve svoje sa sobom nosi, u smilsu da je njegova jedina prava imovina - njegovo znanje.

Ova se  izreka najčešće odnosi na ženu sa velikom torbom u kojoj se može naći sve: od igle i konca, do konca za čišćenje zuba, ali i flastera, za zlu ne trebalo, i lekova protiv mučnine u vožnji i protiv bolova - za ne daj bože, i kišobran, da nam se nađe, iako je sunčan dan... 
Za mene je to najnormalnije, jer sam takva da uvek pored sebe želim da imam sve što mi na putu može zatrebati, ali u razumnoj meri, te moj ni veliki ni mali prtljag nije veeeliki, tj.mogu da se spakujem i u najmanji kofer (tome, pored ostalog,  doprinosi i umešnost pakovanja stvari u najmanje rolnice i slaganja istih).

Kako su mi na putu neophodne i sandale za izlazak i papuče kad mi oteknu noge, i kratka mala haljina i haljina za štrapac, jednostavno sve, onda je to sve najčešće u istoj boji ili u bojama koje mogu da se kombinuju. Ujedno je i broj toga svega, sveden na komad-dva što uvek pali (ako vam se isprlja možete oprati sve i u lavabou i osušiti do sutra ujutru).

Kako i u velikom, tako i u ručnom prtljagu moram da imam sve, iako to sve mi možda neće biti potrebno. 

Kada sam pošla za Ameriku, svi su mi savetovali da uz sebe imam duks, pa čak i jaknu jer u avionu zna da bude hladno. Kao i uvek, to je individualno. U avionu uvek dobijete i ćebe, te ga možete koristiti, a slojevito oblačenje je preporučljivo (ja uvek pođem polugola, pa se pokrijem, šala mala). 
Što se tiče kapa, šešira i traka preko čela, i to je individualno, ali meni nije bilo uopšte potrebno i hvala bogu te nisam nosila jedan od onih mojih raskošnih šešira a la Isidora Bjelica, jer ne bih znala šta ću sa njim. 
Naravno, ja sam u ručni prtljag stavila i četkicu za zube i kremu za lice sa zaštitnim faktorom i losion za telo i mleko za skidanje šminke, sve u minimalnoj količini i u providnoj kesici, onako štreberski, ali ništa nisam koristila, jer je toalet najčešće bio zauzet. Sve sam imala osim pafema, i on mi je baš nedostajao (uvek vam nedostaje ono što nemate). 

                            (Andrea sa mojim malim i velikim prekookeanskim prtljagom) 

Da, još nešto. Koliko sam shvatila na put ne smete nositi hranu i vodu i na prekoekanskim letovima zaista vam i ne treba, ali se meni desilo da sam na  trećem presedanju ogladnela (Mineapolis - Los Anđeles), a da se sve za jelo moglo samo kupiti. 
No problem. Ponudili sam dolare. Ali problem je postojao i ja ga nisam mogla rešiti, jer ne primaju keš, a kod sebe kreditne kartice nisam imala (nisam smela da ih ponesem da ne bih sve što imam potrošila). 
Zato, bez obzira da li smete ili ne smete, ponesite grckalice. Možda i prođu, a dobro će vam doći. 
Što se tiče para, njih nosim uvek sa sobom, raspoređene na više mesta (što je i dobro i nije, jer vam se može desiti da zaboravite gde ste ih stavili;), ali kao što rekoh, nije loše poneti  i koju karticu kojom možete plaćati u inostranstvu.

Danas dve Fride u Long Beachu:))

Ko me poznaje, zna da volim Fridu Kalo i njene slike. 
E, pa danas, u Long Beachu su se susrele dve Fride:))

MOLAA je jedini muzej u Sjedinjenim Američkim Državama posvećen modernoj latinoameričkoj umetnosti. 
Kako se nalazi u Long Beachu, koju ulicu dalje od mog trenutnog prebivališta, imala sam priliku da ga danas posetim. 

U okviru pomenutog muzeja postoji stalna postavka, kao i izložbe koje se smenjuju, uz edukativne i kulturno-umetničke programe u večernjim satima.

Trenutno je MOLAA domaćin mojoj omiljenoj Fridi, tj. fotografijama koje je Nickolas Muray napravio u periodu između 1937. i 1946. godine. 
Nažalost, bilo je zabranjno fotografisanje, jer su u pitanju originali, te evo samo mene i moje ćerke ispred velikog platna sa likom Fride Kalo.

Fridu sam zavolela još dok sam bila veoma mlada prateći Školski ( iliti obrazovni) program Radio televizije Beograd, koji smo svi obožavali i  koji je jednom prilikom emitovao reportažu o ovoj velikoj slikarki. Odmah sam bila fascinirana pričom o golubici i slonu ili, kako su ih još nazivali, lepotici i zveri - Fridi Kalo i Dijegu Riveri. 

Kasnije sam se upoznala i sa njenim slikama, mahom autoportetima, koji su mi, više od bilo kakvih reči, ispričali sudbinu njenog života (bolest u ranoj mladosti zbog koje celog života posle hramlje, udes u 18.godini i ležanje u koritu, želja za detetom, buran emotivan život, usponi i padovi...)

                                         
                                                      (Dve Fride - autoportet)

Kao što su autoporteti za Fridu vrsta terapije , odgovor na životnu bol i patnju, tako su za jednu mladu ženu Katelee Cervantes, njene fotografije, koje sam  imala prilike da vidim na istoj izložbi, vrsta komunikacije sa samom sobom. 

Kao da je rad na autoportretima, i poznatoj slikarki s početka 20. veka, i mladoj umetnici današnjice, otvorio vrata da bolje sagledaju svet unutar sebe.

Ko smo i šta smo, neće nam reći neko izvan nas, već naša unutrašnjost koju tek treba da otkrijemo. 
Otuda ogledalo - kao vid introspekcije. 
Ogledalo, koje nas uči da volimo sebe.
Ogledalo, koje nam otkriva naše mane, koje nam priča o našoj usamljenosti, koje nas uči da budemo jači. 

Umesto ogledala, da sagleda sebe i svoju  realnost i da je što plastičnije prikaže, Luisu Tapii, umetniku iz Santa Fea, poslužile su figurice. 
One su u ime ovog Čikano umetnika progovorile o bolnoj istoriji Meksika, spajajući tradicionalno i moderno na jedan, moglo bi se reći, provokativan način.

Tako sam danas pored ponovnog susreta sa Fridom, imala "dejt" i sa nekim drugim latinoamerički umetnicima, čija su me dela podstakla, kako  na razmišljanje o sebi, tako i na promišljanje o drugim narodima i njihovoj burnoj prošlosti.

Dela ovih umetnika zahtevaju da se duboko zagledate u njih i u sebe, te evo još malo sličica iz muzeja:

Long Beach, drugi dan

Ne znam kako je kod vas, ali ovde je 36 stepeni i miriše na Pacifik, u kome se, nažalost, niko ne kupa jer je voda i dalje, kako upućeni tvrde, prilično hladna? (Neki misle da nema kupača zbog toga što je grad poznat i kao luka gde pristaju mnogobrojni brodovi, a drugi opet, da je to zbog ajkula koje umeju ovde da zalutaju:)
U okean sam tek zamočila noge, ali po odlasku u San Dijego, gde su plaže lepše, nadam se i "overi" ovih hladnih voda:)

Omamljena sam, i tek danas, posle dva dana od dolaska u Kaliforniju, osećam zamor prouzrokovan spojem velikog uzbuđenja zbog susreta sa ćerkom koju nisam videla dve godine, dugog i napornog puta sa dva presedanja, te prelaska iz jedne u drugu vremensku zonu. 
(Kako smo leteli iz Evrope u Ameriku, "veslalo se" niz reku, te sam "uštedela" nekih 8 sati  i sada ne želim da protraćim ni jedan njihov sekund;)

Long Beach je jedan od većih gradova u Kaliforniji. Dvadestih godina prošlog veka bio je to mondenski grad u kome su letovali bogataši. Kasnije, koliko sam razumela, kada je u gradu počela da se razvija industrija i kada su ga naselili radnici i  emigranti iz raznih zemalja, njegova socijalna struktura se izmenila. 
Osamdesetih i devedesetih godina 20.veka čak je smatran getom, a neki kažu da je to i danas.
Ne znam da li je to tačno, ali sam čula da se sve zapadnije od Ulice trešanja, na čijem uglu se nalazi i moje sadašnje prebivalište, smatra delom grada gde nije uputno da turista zalazi. 
Kako ne znam spadam li ja sad u turiste ili privremene doseljenike, kada zet i ćerka odu na posao, ne izlazim sama, mada ništa loše nisam na ulicama niti videla niti doživela. 
Na ulicama zapravo ni nema nikoga, uglavnom.

Najbliže komšije (vrata uz vrata, koja, uzgred budi rečeno, držimo otvorena, jer je nesnosna vrućina, a klime su stare, ugrađene u prozor, iz kojh stalno curi voda) su mi Latinoamerikanci (mahom iz Meksika). 

Njih viđam i u prodavnicama 7 Eleven, koje liče na neke veće trafike ili na one radnjice koje u američkim filmovima najčešće prikazuju kao mete lokalnih pljačkaša (nadam se da neću biti i neposredni očevidac istih) i u perionicama veša.

Ima i Azijata, ali znatno manje u odnosu na  doseljenike sa juga. 
Belci, koje sam imala priliku da vidim, mahom su mladi i liče mi na hipstere.
Oni stariji stanovnici bele puti, tj.srednjih godina kao ja, podsećaju  me na hipike koji su još uvek ostali u nekim 80. godinama. 
Ne znam da li duvaju (ovde niko ne puši, ali zato većina duva travu), ali mi po načinu oblačanja i ponašanja deluju kao da su oslobođeni od svih predrasuda. (Ovde i inače žive ljudi koji ruše neke doskorašnje tabue, te imamo ulicu sa gej barovima, ima dosta parova istopolne orijentacije, ne obraća se toliko pažnja na oblačenje, godine - možete da vidite kako se zajedno zabavljaju  i oni rođeni početkom 90. i oni koji su ugledali svetlost dana 50. godina prošlog veka.

Najstarije stanovnike grada gotovo da uopšte nisam videla, mada sam ubeđena da ih ima, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog broja toplih i sunčanih dana tokom godine. (Možda su u onim lepim kućicama bliže obali ili u staračkim domovima, ukoliko ih grad ima.)

U stanovnike crne puti ne "usuđujem" se ni da gledam:(

Možda se to promeni ako poznati reper Snup Dog svrati u stari kraj i ponudi mi da snimimo zajedničku numeru:))

Još malo pa gotovo

Evo me na aerodromu Minneapolis u Minesoti, na pretposlednjoj destinaciji. 

Ako sam sve uradila kako treba, a reklo bi se da jesam, pošto sam ovde gde sam, proći ću samo sa otečenim nogama, zakrvavljenim očima i okrnjenim zubom. Za noge sam kriva sama, jer mi je izgled ispred udobnosti:(, za nespavanje -  "cimerka" koja je sve vreme kašljala, a za zub, druga, koja me je raspalila metalnim priveskom sa ključevima dok sam jela:(

Ali ništa mi ne može pokvariti raspoloženje, pa ni narušena estetika. 

Gledam ovu malu u redu do mog i mislim na Andreu koju ću za koji sat zagrliti.

Via L.A.

Zora je dočekana bez spavanja, što se i podrazumeva kada je u pitanju put kakav je ovaj moj. Put u Ameriku preko Amsterdama i Mineapolisa do Los Anđelesa.

Na beogradskom aerodromu, još uvek sanjivom, dočekale su me mlade službenice, među kojima je mogla biti Irena da nije na intervjuu rekla: Mama me je poslala. 

Naravno, ko uopšte uzima u razmatranje nekoga ko ne dolazi svojevoljno.

Elem, devojka koja nije bila Irena, izdala mi je 2 umesto 3 bording karte, jer tako funkcioniše njihov, tj.naš sistem. Nadam se da neću ostati u Minesoti. Mnogo bi mi vremena oduzelo stopiranje do Los Anđelesa.

Na kofer su mi zalepili znak za kolica, što znači da je Andrea prilikom kupovine karte navela da mi je potrebna asistencija ili je moja tolika kuknjava po školi i šire dovela do urgencije nekog na aerodromu.

U kolica nisam sela. A sad moram na gejt C1. Nije poslednji poziv, ali ko velim. 

Mislite na mene. I ja ću na vas.