Danas dve Fride u Long Beachu:))

Ko me poznaje, zna da volim Fridu Kalo i njene slike. 
E, pa danas, u Long Beachu su se susrele dve Fride:))

MOLAA je jedini muzej u Sjedinjenim Američkim Državama posvećen modernoj latinoameričkoj umetnosti. 
Kako se nalazi u Long Beachu, koju ulicu dalje od mog trenutnog prebivališta, imala sam priliku da ga danas posetim. 

U okviru pomenutog muzeja postoji stalna postavka, kao i izložbe koje se smenjuju, uz edukativne i kulturno-umetničke programe u večernjim satima.

Trenutno je MOLAA domaćin mojoj omiljenoj Fridi, tj. fotografijama koje je Nickolas Muray napravio u periodu između 1937. i 1946. godine. 
Nažalost, bilo je zabranjno fotografisanje, jer su u pitanju originali, te evo samo mene i moje ćerke ispred velikog platna sa likom Fride Kalo.

Fridu sam zavolela još dok sam bila veoma mlada prateći Školski ( iliti obrazovni) program Radio televizije Beograd, koji smo svi obožavali i  koji je jednom prilikom emitovao reportažu o ovoj velikoj slikarki. Odmah sam bila fascinirana pričom o golubici i slonu ili, kako su ih još nazivali, lepotici i zveri - Fridi Kalo i Dijegu Riveri. 

Kasnije sam se upoznala i sa njenim slikama, mahom autoportetima, koji su mi, više od bilo kakvih reči, ispričali sudbinu njenog života (bolest u ranoj mladosti zbog koje celog života posle hramlje, udes u 18.godini i ležanje u koritu, želja za detetom, buran emotivan život, usponi i padovi...)

                                         
                                                      (Dve Fride - autoportet)

Kao što su autoporteti za Fridu vrsta terapije , odgovor na životnu bol i patnju, tako su za jednu mladu ženu Katelee Cervantes, njene fotografije, koje sam  imala prilike da vidim na istoj izložbi, vrsta komunikacije sa samom sobom. 

Kao da je rad na autoportretima, i poznatoj slikarki s početka 20. veka, i mladoj umetnici današnjice, otvorio vrata da bolje sagledaju svet unutar sebe.

Ko smo i šta smo, neće nam reći neko izvan nas, već naša unutrašnjost koju tek treba da otkrijemo. 
Otuda ogledalo - kao vid introspekcije. 
Ogledalo, koje nas uči da volimo sebe.
Ogledalo, koje nam otkriva naše mane, koje nam priča o našoj usamljenosti, koje nas uči da budemo jači. 

Umesto ogledala, da sagleda sebe i svoju  realnost i da je što plastičnije prikaže, Luisu Tapii, umetniku iz Santa Fea, poslužile su figurice. 
One su u ime ovog Čikano umetnika progovorile o bolnoj istoriji Meksika, spajajući tradicionalno i moderno na jedan, moglo bi se reći, provokativan način.

Tako sam danas pored ponovnog susreta sa Fridom, imala "dejt" i sa nekim drugim latinoamerički umetnicima, čija su me dela podstakla, kako  na razmišljanje o sebi, tako i na promišljanje o drugim narodima i njihovoj burnoj prošlosti.

Dela ovih umetnika zahtevaju da se duboko zagledate u njih i u sebe, te evo još malo sličica iz muzeja: