Ogledala, selfiji i ostale trice

                                                        

Ogledalce, ogledalce moje, najlepši na svetu ko je?

                                   Ogledalce - tajna ženske torbe, selfiji i nezaobilazni toaleti

Uvek sa sobom nosim ogledalce: da popravim ruž (mada ga već toliko dugo stavljam da bih to mogla da uradim i napamet), da počupam višak dlačica, koje niču tamo gde im nije mesto (u tome nikada ne uspevam u potpunosti), da proverim zube (je li ostalo šta od hrane, pošto stalno nešto muljam po ustima)...

Ukoliko mi se desi da sam ga greškom negde zaturila i da ga trenutno nema u torbi-džaku (sve svoje sa sobom nosim), ogledam se u toaletu (što se iz priloženog vidi), u displeju mobilnog telefona u autobusu (ukoliko ne opaljujem selfije ili krišom fotkam neobične face i situacije u gradskom nam i milom prevozu), u izlogu radnji...

Danas nije neobično imati bezbroj svojih fotografija koje ćete promovisati na raznoraznim društvenim mrežama i nije čudno menjati profilnu češće nego što jedemo, a sve u iščekivanju što više lajkova i pozitivnih komentara.

                                        Narcisoidnost: skala na kojoj se svako može naći

Postoje stihovi Leonarda Koena, koji glase otrpilike ovako: 

Mislio sam na tebe 

i sebi se udvarao...

ili

Umirem

jer ti nisi 

umrla za mene...

Jesmo li toliko zaljubljeni sami u sebe kad se stalno ogledamo, šepurimo, pućimo? 

Kad stalno mislimo o sebi, na sebe i svoje prohteve, čak i kada smo zaljubljeni?

Psiholozi, psihijatri (i ostali bolesnici...šala mala, to je zbog naslova knjige Munjosa Avie) kažu da se i zaljubljujemo u one koji nam sliče. 

Ko ili šta se to poigrava sa nama? 

Ego,  naša narcisodnost, potreba da nas drugi prihvate?

                                      A šta ako nam se ne dopada naš odraz u ogledalu?

Šta se događa kada počnemo da starimo, kada se (ma koliko još uvek privlačni, fotogenični i simpatični bili) u našem odrazu u ogledalu više ne vidi ona radost otkrivanja i samootkrivanja, kada počnemo da dobijamo sve one visuljke usled godina ili gravitacije?

Hoće li ogledala tada postati  manje poželjna? 

Hoćemo li prikrivati određene delove tela (lica), ili ćemo ogledala u potpunosti ukloniti iz svoje blizine?

Hoćemo li stavljati povez preko očiju ili maskirati lice kao grofica Kastijone, lepotica selfija iz 19.veka?

             

                                      Kada u ogledalu vidimo mane koje ne postoje

Sećam se perioda kada sam mislila da mi je jedna (ili druga) kći na pragu anoreksije, kada, onako mršava i izgladnela (za većinu majki deca nisu dovoljno jela), sve vreme ovoga sveta provodi ispred ogledala sa santimetrom u ruci i odmerava svoje grudi, bokove i stražnjicu (kao građevinar koji meri tavanicu, zidove i podove razmišljajući kako sve to da promeni).

Ili,

dok sam slušala svoje učenike kako se žale da su previsoki, presitni, predebeli...nosati, širokih kukova, glavati, ušati...

Mogu li ja biti neko drugi? Možeš li ti biti ja? 

Mogu (možeš), ako izgubiš sebe.

                                        Dođe mi da vrisnem svakom mladom čoveku: 

                                         Nemoj da odbijaš da budeš ono što jesi  

                                                           kakav god da si...

                                                          da živiš svoj život 

                                       samo zato što si jednoga dana ugledao sliku 

                                                   nekog fotošopiranog modela.

                                                   Nemoj da izgubiš sebe

                                      radi nekog fantoma koga pokušavaš da dohvatiš.

Ogledalce, ogledalce moje, najlepši na svetu ko je?