Na Fejsbuku smo - živećemo večno:)))

Prvo što uradimo kad se probudimo, jeste da pregledamo novosti na Fejsu: šta je ko kome lajkovao, šta je ko objavio i ko je kome komentarisao. 

Mark Zakerberg nam je zaista dobrano proširio krug "prijatelja" i učinio nas "besmrtnim".

Sve nekada objavljeno nam je ponovo pred očima kroz obnovljena sećanja na ono što smo nekada "postovali" i "šerovali". Prisetićemo se i onoga što hoćemo i onoga što bismo rado da zaboravimo (mi bismo možda i hteli, ali Veliki brat neće).

Na Fejsu se sve može: pućiš se - porastao ti broj lajkova, fotkaš se s lovom u rukama ili pored automobila, koji najverovatnije i nije tvoj, (a pitanje je da li je i lova) - eto ti pretrpan inboks; osvane tvoja pozadina iz pravog ugla potpomognuta foto-šopom i broj novih prijatelja (srazmerno veličini zadnjice) - porastao je. 
A tu je i ovakav oglas, zlu ne trebalo:)))

O vezama koje je Fejs omogućio ili onemogućio, neću ni da govorim, niti o onim profilima sa imenom tipa RadeMilicaJovanović (ne znam šta bi bilo kada bi on ili ona imali po  dva prezimena ili dodali ono ex Živadinović ili sl.)

I da ne zaboravim, i pred spavanje treba "optrčati" krug po Fejsu, da nam nešto ne promakne.
Džaba su faraoni zidali grobnice i urezivali svoja imena duboko u iste; onaj ko se jednom "upisao" na Fejs, teško da će da se ispiše.

Živimo u svojim bajkama - hoćemo li se jednom sresti?

Neki su ostrva sami za sebe, ili...

Na početku romana Za kim zvona zvone postoji citat koji svi znamo: 
Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celin; svaki je čovek deo kontinenta, deo Zemlje...

Neki ljudi su poput kopna, zgusnuti i ukorenjeni u svojim porodicama -malim ili velikim, u zajednicama - bračnim i vanbračnim...

Drugi su poput ostrva: neki sami, ali ne i usamljeni, drugi usamljeni u svojoj samoći. 

Neki su kao plutajuća ostrva; ponekad se sudare sa kopnom ili drugim ostrvom, očešu jedni o druge i nastave dalje da plove.

Neki žive u svojoj bajci. Imaju čuvara poput Čarobnjaka iz Oza, koji pita za znak raspoznavanja. Ako kažeš pravu reč ili pokažeš svoje plesne cipele, možda te pusti unutra.

Neki su poput Mačka u čizmama, koji na svom putu prevaljuje 7 milja ne bi li ispunio svoj životni zadatak. Drugi su poput Pepeljuge izgubili svoju cipelicu.

Većina želi da zameni svoju ulogu nekom drugom: Pepeljuga bi da bude Trnova Ružica, Crvenkapa - Zlatokosa...

Kada se nađu u tuđoj bajci, žele da se vrate u svoju, jer na kraju krajeva najbolje je kad si "sav svoj", bio ostrvo ili kontinent, ili poput plutajućeg ostrva ili Mobi Dika - koji se s vremena na vreme sudara sa kopnom ili mornarima.

Zagrlimo jedni druge; opustimo šake, raširimo ruke. Ako i zaboli, prođe, a ponekad je bol i jedini način da pronađemo sebe; jer - uvek idemo ka sebi, zar ne?

I da završimo citatom Džona Dona: 

Ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom.

Nije što nisu naše, nego što su se odomaćile

Ni manjeg naroda, ni više verovanja. 
Jedno od onih koje u poslednje vreme čujem sve češće je - da ako izbacim smrdibubu iz stana, da ću tako ostati i bez para, kojih  nikako ne želim da se rešim. 
Ukoliko želim da se novac odomaći u mom okruženju, treba jednostavno da sa ovim insektima iz roda stenica (zaista su dosadne kao stenice) živim u miru i slozi. 
To što se gnezde u grozdovima između mojih vrata na terasi, treba da primim sa radošću, jer ću tako "primiti" i novac.

Kako sam osetljiva na dotični, kao i većina stanovništva u osiromašnoj nam Srbiji, razmišljam. 
Dok tako opterećena razmišljanjem o bubama kojih nikako ne bih smela da se otarasim (a ako to i učinim, moram da vodim računa da ih ne uznemirim, jer će me u protivnom bombardovati nepodnošljivim mirisom), peglam. 
Kažu da se najbolje razmišlja dok šetaš ili voziš bicikl, ali kako je većini žena suđeno da se najviše druže sa usisivačem, varjačom ili peglom; tako i ja dumam dok nekom od ukućana peglam košulju.
I šta se dešva? Opeglam i smrdibubu, koja je nekim slučajem preživela u vešu. 
I tako se rešim para, a zaradim nepodnošljivu težinu i oporost mirisa bube, koja je u košulji samo tražila spas.

Kad počneš da tražiš, onda ni ne slutiš šta sve možeš da nađeš:))

Najzad sam otišla kod zubara. Ono što sam saznala o stanju svojih zuba, nije za priču, jer samo govori o mojoj nemarnosti, ali me je ceo poduhvat "kopanja u rudniku" naterao da se zamislim i shvatim - da kad počneš da kopaš, ne znaš šta ćeš sve da iskopaš.

Istorija našeg grada bukvalno leži pod našim nogama, a da toga često nismo ni svesni. Ono što vidimo na njegovoj površini samo je neznatni deo onoga što krije njegova unutrašnjost. Ispod najstarije zgrade u Beogradu, u Ulici cara Dušana 10, kriju se tajni prolazi kuda su vodili tuneli Eugena Savojskog. koji je opsedao Beograd 1717. godine. O tome i mnogo čemu drugome govori knjiga Beograd ispod Beograda Zorana Lj. Nikolića i dr Vidoja D. Golubovića, koja mi je trenutno u rukama i koja svedoči o Beogradu kao gradu sa mnogo bogatijom istorijom nego što je zvanični istorijski udžbenici pamte.

To me je ponukalo da razmišljam o tome koliko znamo o sebi i svojim precima. Kada sam pitala  đake da li znaju imena svojih predaka, počeli su da zamuckuju. Nisu otišli dalje od svojih najbližih srodnika. Nisam ni ja bolja, mada, zahvaljujući stricu, znam da potičemo od Mande Tomić, tj. od njenog sina Pantelije, koji je po majci uzeo prezime Mandić, i koji je rodom iz Hercegovine.

Moj otac, Dušan, rođen je na Dorćolu, o čijim kućama, podrumima i lagumima, govori gore pomenuta knjiga, ali je kuća, nažalost, sravnjena u bombardovanju Beograda 1941. godine. 

Pokojni deda je ženu, decu i knjige (šta bi drugo) sakrio u podrum, dok je on sa svojom mezimicom, ostao u vratima kuće da, ukoliko se zdanje obruši i zatrpa podrum, pruži pomoć svojim najbližima.

Baba i deca su preživeli, deda i tetka nisu. Danas, više niko od njih sa ove fotografije nije živ, ali su ostale knjige, požutele i trošne od vlage i starine - da svedoče o nekom prošlom životu i dedinim interesovanjima.

Da kad kopaš, nešto i iskopaš, govori i činjenica da je sestra od strica Maja Mandić Marković, kada je počela da se bavi Poretkom ljubavi, došla do dedinih dnevnika i započetog i nedovršenog romana, ili bi možda bolje bilo reći - prošlost je pronašla put do nje. 

Ako mi ne pružimo ruku prošlosti, posegnuće ona za nama.

Elem, zagrebite po fasadi sopstvene istorije; možda iskopate kakve dragocenosti. (O tajnama i kosturima iz plakara neću ni da govorim) i krenite na turu Beograd ispod zemlje u razgledanje podzemnog grada, čije će vam tajne otkriti autori knjige. 

Ja ću sigurno poći u novi susret sa sobom i svojom prošlošću. Ko zna šta mi još donese, a da nije mučna popravka zuba sa početka priče.

Još jedna cigla u zidu, a nije Pink Floyd

Pre neki dan, jedno od moje dece (da ne bude zabune, moje - lične, kojih je troje), objavi na Fejsu status tipa: 
Izvučeš ciglu, sruši se zdanje; počneš da gradiš, gradi se samo od sebe... i to me navede na razmišljanje o učenju.

Učenje, što je ujedno i rad na sebi, aktivan je proces i nešto što traje čitav život. 

Prema tome, stihovi poznate grupe Pink Floyd (We don t need no education) iz još poznatije pesme Another Brick In The Wall,  ne piju vodu. 

Da, nama je potrebno obrazovanje, ali takvo u kome ćemo učiti da razumemo i usvojeno primenimo. 

Elem, tog istog dana, od školskog deteta dobijem poruku: 

Svaka budala može da zna, poenta je da razumete. 

Sad, na koga se ili na šta odnosilo, u ovom konteskstu nije bitno:)))

Poenta je da napravimo razliku između posedovanja znanja i razumevanja istog.

I da se vratim na početak, neće se srušti zgrada ako izvučeš jednu ciglu, možda će postati malčice trošnija, ali je istina da je cigla po cigla palača.

I na kraju, a nije vic. 
Na času na kome je nastavnik polagao za licencu, kandidat pita učenike:
Za koji roman je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu? ( Da se razumemo nagrada se dodeljuje za celokupan opus, a ne za određeno delo), učenik odgovara: 
Za Marš na Drinu! 
Ja bih da dodam: 
Marš neznanju! 

Ako nešto može poći naopako, poći će naopako - Marfijev zakon

Humor je ozbiljna stvar, ali je pitanje koliko sam ja humoristična. 

Znate one viceve o plavušama? Kada ih pričaju, trudim se da se ne smejem poslednja. Em, sam plavuša, em se obično poslednji smeje onaj ko nije razumeo vic.

Sedim ja tako u autobusu i čitam Marfijev zakon. 

Pored i iza mene tek pristigli srednjoškolci - friški, žutokljunci, prvačići; da su studenti, rekli bismo brucoši. U glas smišljaju sve moguće i nemoguće razloge zbog kašnjenja: 

pukla guma, zatvorili Vojvode MIcka zbog uvođenja plina, ušli u pogrešan bus.

Najbolje je da kažemo da smo greškom ušli u devedestetpeticu i otišli preko Pančevca...A onda da svi onako zaduvani, hu-hu-hu... uđemo u učionicu...I nemoj da svako priča svoju priču, pa da nas profesorka uhvati,.. Nego, pustite mene...

Ali, kad nešto pođe naopako, onda sve ide naopako. Barem je tako po Marfijevom zakonu.

Ja tu počnem već da se smejem (taman na vreme). 

A onda se okrenem i mrtva ozbiljna kažem: A šta ako profesorka sedi ispred vas:) 

Nastade tajac...Unakrsni pogledi. Paljba.

Jedan stariji momak dobaci: Al vas je smorila...

Igrom slučaja, izašli smo na istoj stanici...Svi podgurkujući se, pojuriše  ispred mene...

Osećam da će da me potraže u zbornici:)))

A evo šta kaže gore pomenuta knjiga iz mog srednjoškolskog doba:

SVI LAŽI, ALI NEMA VEZE, I ONAKO NIKO NE SLUŠA.

ŠTO VIŠE KRIJEŠ - VIŠE SE VIDI.

KAD ZAGUSTI, SVI BI DA ZBRIŠU.

GREŠITI JE LJUDSKI - SVALITI KRIVICU NA DRUGOG JOŠ LJUDSKIJE.

OD LOŠEG IMA GORE.

Gore je što i profesori ponekad smišljaju razloge da ne dođu u školu:)))

Dvorski kompleks i usputne misli

Već se nedeljama spremamo da posetimo Dvorski kolmpleks - Kraljevski dvor i Beli dvor (kako u školi omaškom rekoh - Belu kuću:)), izgrađen dvadesetih godina 20.veka po nalogu kralja Aleksandra I , a koji je tek odskora otvoren za posetioce.

Tako možemo da kažemo da nisu samo Kinezi imali svoj Zabranjeni grad, već i mi, u koji su, do pre samo dvanaest godina, mogli da uđu samo odabrani: kraljevi, carevi, predsednici, ministri i ostali sa titulama:).

Ova fotografija je napravljena ispred Kraljevskog dvora. 

Ne sećam se tačno šta je vodič rekao da zgrada predstavlja, ali sam upamtila da liči na Versaj, rezidenciju francuskih kraljeva. 

Ovde samo nedostaje voda u bazenu ispred, pa da se i "naš Versaj" ogleda.

Iako je zabranjeno fotografisati unutar Kraljevskog dvora, ne mogu da ne posegnem rukom ka mobilnom telefonu i napravim nekoliko klika krišom. 

Ova slika mi se neobično dopala, ne samo zbog portreta dva kralja (Osloboditelja i Ujedinitelja), već i zbog načina na koji su prikazani ( profil i poluprofil). 

U prostorijama vlada neki svečani mir (barem sam ga ja osećala). Ili je to poniznost malog pred velikim, običnog pred nesvakidašnjim, ovovremenskog pred onim koga pamti istorija.

Videla sam i tepihe, i stilski nameštaj, doduše poprilično pohaban, i tavanice presvučene zlatom, i slike, kojima su se divili mnogi, ali to nije ostavilo toliko traga u mom srcu i duši, koliko izvesna spoznaja do koje sam došla gledajući izložene fotografije predstavnika loze Karađorđevića, da malo znamo o sebi i vlastitoj istoriji, da smo skloni zaboravljanju i preoblikovanju činjenica.

Neobično mi se dopala i ova Meštrovićeva "glava", tako samosvesna i ponosna. (Istog popodneva, gle slučaja:) čitam knjigu "Grad tajni" Zorana Lj. Nikolića, koja, između ostalog pominje istaknutog vajara, omiljenog u Kraljevini Jugoslavije, tačnije njegovog Neznanog junaka, i tajne koje Mauzolej krije.)

Shodno tome, razmišljam - koliko tek priča vezanih za predstavnike dinastije Karađorđevića, koji su ovde živeli, ili za doživotnog predsednika Josipa Broza Tita

, leže pohranjene u ovim salonima, u tajnim odajama.... u zidovima.

Iz pomalo rustičnog i orijentalnog ambijenta, prelazimo u Beli dvor, gde osećamo duh kneza Pavla, ljubitelja umetnosti, koji je ovde živeo sa svojom porodicom; u zdanje koje više nalikuje na nemog svedoka naše novije istorije sa "čuvenim kanabetom" na kome je, najpre Tito, a onda Slobodan Milošević dočekivao svoje goste.

Kraj je naše ture...još samo jedna fotka:)