Ako nešto može poći naopako, poći će naopako - Marfijev zakon

Humor je ozbiljna stvar, ali je pitanje koliko sam ja humoristična. 

Znate one viceve o plavušama? Kada ih pričaju, trudim se da se ne smejem poslednja. Em, sam plavuša, em se obično poslednji smeje onaj ko nije razumeo vic.

Sedim ja tako u autobusu i čitam Marfijev zakon. 

Pored i iza mene tek pristigli srednjoškolci - friški, žutokljunci, prvačići; da su studenti, rekli bismo brucoši. U glas smišljaju sve moguće i nemoguće razloge zbog kašnjenja: 

pukla guma, zatvorili Vojvode MIcka zbog uvođenja plina, ušli u pogrešan bus.

Najbolje je da kažemo da smo greškom ušli u devedestetpeticu i otišli preko Pančevca...A onda da svi onako zaduvani, hu-hu-hu... uđemo u učionicu...I nemoj da svako priča svoju priču, pa da nas profesorka uhvati,.. Nego, pustite mene...

Ali, kad nešto pođe naopako, onda sve ide naopako. Barem je tako po Marfijevom zakonu.

Ja tu počnem već da se smejem (taman na vreme). 

A onda se okrenem i mrtva ozbiljna kažem: A šta ako profesorka sedi ispred vas:) 

Nastade tajac...Unakrsni pogledi. Paljba.

Jedan stariji momak dobaci: Al vas je smorila...

Igrom slučaja, izašli smo na istoj stanici...Svi podgurkujući se, pojuriše  ispred mene...

Osećam da će da me potraže u zbornici:)))

A evo šta kaže gore pomenuta knjiga iz mog srednjoškolskog doba:

SVI LAŽI, ALI NEMA VEZE, I ONAKO NIKO NE SLUŠA.

ŠTO VIŠE KRIJEŠ - VIŠE SE VIDI.

KAD ZAGUSTI, SVI BI DA ZBRIŠU.

GREŠITI JE LJUDSKI - SVALITI KRIVICU NA DRUGOG JOŠ LJUDSKIJE.

OD LOŠEG IMA GORE.

Gore je što i profesori ponekad smišljaju razloge da ne dođu u školu:)))