All You Need Is Love...Love Is Only

Pre nekoliko godina sprovela sam anketu među mlađim učenicima osnovne škole - koje su za njih lepe reči, a koje ružne. Među ružnima se našla tek poneka, kao b(r)ezobrazan ili idi(j)ot, dok su lepe bile brojnije i među njima su  preovlađivale: hvala, molim te, izvini, ljubav, dobrota...
Reč  ljubav  bila je među najbrojnijima.

Šta je to Poredak ljubavi? 
To je poredak u kome postoje preci i njihovi naslednici; u kome se zna ko je stariji, a ko mlađi; u kome postoji muško i žensko; u kome svako zauzima određeno mesto, a ono koje ostane prazno, biva popunjeno.
To je porodični raspored koji nam omogućava da pružimo ruku prošlosti, jer ako makar ne steknemo kakav-takav uvid u ono što je nekada bilo, nećemo znati ni šta nam valja činiti, ni šta može biti. 

(fotografija sa časa)

Neću vam pričati o Bertu Helindžeru, porodičnom terapeutu, zaslužnom za razrešavanje ili makar za upoznavanje složenih porodičnih odnosa, u kojima se svi nalazimo, niti o nekom drugom terapeutu, koji se ovim poretkom kod nas bavi (Marta Mratinković, Vlado Ilić...)

(Ovo su samo neke od njihovih knjiga koje nije zgoreg pročitati :)

Pomenuću vam samo Helindžerovu knjigu "Priznati ono što jeste"  i navesti nekoliko rečenica Vlade Ilića iz srpskog predgovora ovom izdanju: 
Mi nismo samonikli. Naši preci su na svojevrstan način zasejali ono što mi danas žanjemo: i dobro i loše...Ponekad se blokade iz prošlosti prenose s kolena na koleno i utiču na ponašanje potomaka...

Kako sam sklona digresiji, to me odmah asocira na narodne poslovice i Jerotićevo tumačenje istih, tj. narodne mudrosti kao što je ova: da Kad dedovi jedu kiselo grožđe, unucima trnu zubi, što znači da će potomci  iskusiti nešto što nisu završili njhovi preci: babe, dede, prababe...

To je neka vrsta prinudnog ponavljanja neophodna da se stvari poravnaju, čemu, između ostalog, i teži Poredak ljubavi.

Elem, neću više ukazivati na teoriju, niti na spoznaju "iz druge ruke", već ću pokušati da progovorim o svojim ličnim iskustvima klijenta.

Mislim da se moj prvi Order "odigrao" kod moje sestre Maje Mandić Marković, sistemskog porodičnog terapeuta, koja se, između ostalog, bavi i Porodičnim konstelacijama iliti Orderom, ili Poretkom ljubavi, što mu dođe na isto. 
Tada je još sve bilo u začetku: Ja sam bila uzbuđena, trebalo je da "postavim" svoju primarnu porodicu, zatim svoje pretke sa tatine strane - tu se i Maja malo "uzbunila", te smo na njenog oca, a mog strica, potpuno zaboravile:)
Sem uzbuđenja, pamtim kako je bio dirljiv "susret" sa dedom sa očeve strane, koji je nastradao u šestoaprilskom bombardovanju Beograda; kako su lile suze sa  obe strane, i sa moje - suze zahvalnosti i poštovanja, i suze razumevanja i saosećanja - sa lica momka, koji se ovoga puta "našao" na mestu mog pretka. 

(Tatina porodica)

(Deda po očevoj liniji)

Neposredno posle toga je dedin dnevnik i započet roman "dospeo" u moje ruke i ja sam ostala duboko zamišljena nad dedinim rečenicama koje su gotovo identično odslikavale tadašnju moju situaciju i želju da sve promenim i napustim zarad nekog drugačijeg života: 

Osećam da sam pomalo Žan-Žak Ruso i želim da putujem, da vidim svet, da tako gledajući svet, učim o njemu...Želim da kratkoročan život pretvorim u večnost, da ništavilo obesmrtim. Osećam praznininu, pa se borim čime da je popunim...Ja patim od svog srca, koje upravo nije moje.. (Prenosim samo mali deo zbog ličnog tona autora.)

Slično stanje duha mog pretka (borbu sa samim sobom i potrebu da sve napusti i ode " negde u svet") često  prepoznajem i u sebi, i pitam se jesu li naše sudbine determisnisane pređašnjim, jesmo li predodređeni genetikom i postoji li slobodna volja? 

Prenosi li se "glad za životom" poput "vampirskog ugriza" sa jedne generacije na drugu?

Završavamo li mi to "neke tuđe puteve"?

Postoji li "nezavisan" susret partnera, muškarca i žene, van onih ponavljanja određenih roditeljskih, dobrih ili loših osobina? Nalazi li uvek "vreća zakrpu" i "lonac poklopac" ili se kadgod mogu sresti i komplentni "primerci" muškog i ženskog roda i tako stvoriti obostrano zadovoljavajući skladan odnos?

(Nedavno snimljena fotografija iz prevoza)

Sa kasnijim susretima sa Poretkom ljubavi  na osnovnim studijama Geštalta kod Lidije Pecotić , ostalo mi je u sećanju kako "biram" (i pored većeg broja žena u prostoriji) muškarca da"igra" mene i kako postoji neki nesklad između ženskog i muškog principa u meni samoj. 

Shvatam  kako je dobar deo mamine životne energije, sticajem okolnosti, bio okrenut ka meni, a ne u  pravcu u kojem je trebalo da stremi. Najednom mi se pred očima razotkriva slika gordijevog čvora, u koji sam, ne toliko svojom voljom, koliko opterećena osećajem krivice i nerazrešenim roditeljskim odnosom, bila upleten, i da se sve to, isto ili slično, prenelo i na porodicu koju sam sama stvorila, te su se i moja deca našla "umešana" u sfere kojima nisu dorasla ili u nešto "što nije njihovo".

Opet ono prinudno ponavljanje, neophodno da se stvari dovedu u red ili ponavljanje za nedovoljno životno bistre učenike, kao što sam ja:)

A na konto ponavljanja, sećam se kako sam jednom ušla u razred, davno je to bilo, i rekla nešto svojim đacima (više je to bio monolog) u smislu da stalno pravim iste greške, na šta je jedna moja učenica, a bila je tek 6.razred, osetila se prozvanom i rekla: 

To je zato što niste savladali lekciju kad je trebalo:)

Poredak ljubavi nas možda ne sprečava u  ponavljanju istih greška, ali nam svakako ukazuje na mesta - čvorišta, oko kojih se splela energija i ne ide dalje, gde treba da zastanemo i da razmislimo.

P.S.

Uopšte ne dajem prednost nijednom vidu psihoterapije ili rada "na sebi", ili kako već hoćete: niti Orderu, niti Geštaltu, Porodičnoj terapiji, ili bilo čemu sličnom, što sam na ovaj ili onaj način makar delimično spoznala; govorim samo o svojim utiscima i o tome da je svako polje - delo jednog kruga i da ću svoje krugove truditi se da zaokružim, makar oči izgubila, sama u plavom (parafraza poslednjeg stiha pesme Nebo Vaska Pope).

I da, na početku ne beše reč, kao što reče Biblija, već i  na kraju i na početku stoji Ljubav, makar ona bila samo u snovima. 

Fotografije - više od reči

Ovo će biti jedan foto-blog. Predstaviću vam svoje srednje dete.

(Ovo je jedna od prvih slika iz Milana; ona je krajnje desno)

A Milanu, Indiji, Istanbulu i Kini prethodilo je ovo:

(Školica manekenstva u osnovnoj školi:))

Slike sa Miladinom:

Fotke za test šuting:

A onda Indija:

Turska:

KIna:

I na kraju, evo još malo Milana:

Naši mostovi

O mostovima je pisao Andrić. Setimo se samo poetsko-meditativnog zapisa Mostovi, pripovetke Most na Žepi, ili romana Na Drini ćuprija.

Mogu biti: drveni, metalni, železni, mali, veliki, ali kakvi god bili, svi su značajni, jer spajaju dve obale, dva mesta, i čoveka sa čovekom; jer zadovoljavaju veliki broj ljudskih potreba, jer su smisleni i pokazuju prepreku pred kojom čovek nije zastao (parafraza reči našeg nobelovca).

Samo Beograd ima deset mostova, a za jedan dan u našem odeljenju ih je bilo isto toliko.
Evo fotografija samo nekih od njih:

(Dunjin i Dinin most od kartona i bombona)

(Markov od čačkalica i kineskih štapića)

(Mia drži Vanjin most od lego kockica)

(Lazarev od stiropora)

(Janin od plastelina, kanapa i čačkalica)

(Ovo je most osmeha)

(A ovo most od knjiga)

(Ovaj je sladak i od džema)

Zar svi ovi dečiji mostovi nisu važniji i od Brankovog, i od Gazele, i od Novog mosta na Adi ili bilo kog drugog?

Minjon - morem plovi jedna barka, a u barci kralja Petra majka

Ne povezuje Rumuniju i Srbiju samo hidrocentrala Đerdap, već i Marija Karađorđević, u narodu poznatija kao Minjon, jugoslovenska kraljica koja je živela od 1900. do 1961. godine.

O njoj sam prvi put nešto saznala (o, pusto neznanje) kada smo pre neki mesec posetili Kraljevski kompleks i našli se u Kraljevskom dvoru, koji je izgradio kralj Aleksandar I Karađorđević Ujedinitelj, za koga se Marija, ćerka rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna i rumunske kraljice Marije, udala 1922. i sa njim izrodila troje dece: Petra II, Tomislava i Andreja Karađorđevića ( imena su data u skladu sa idejom jugoslovenstva).

.

Posle Kraljevskog kompleksa smo se ponovo "srele" u Rumuniji, tačnije u Sinaji, u dvorcu Pelišor (mali Peleš), jer je u jeku naše posete Peleš, jedan od najlepših zamaka Evrope, bio zatvoren zbog renoviranja.

U njemu je detinjstvo provodila mlada Marioara, kako je kraljici Mariji Karađorđević, zapravo pravo ime. Ferdinand, njen otac, bio je bratanac kralja Karola I, koji je sagradio ovaj bajkovit dvorac.
Zavirimo u unutrašnjost letnje rezidencije rumunske kraljevske porodice: 

Marija Karađorđević je bila izuzetno cenjena i poštovana, kako kod Rumuna, tako i kod nas.
Za vreme I svetskog rata, radila je po bolnicama, gde je, zajedno sa majkom, kraljicom Rumunije, negovala ranjenike.
Posle rata udala se za kralja Aleksandra I Karađorđevića i bila požrtvovana supruga i majka. 

Pogibiju svoga muža u Marselju teško je podnela. Događaj nije bio samo tragičan za porodicu, o čemu svedoči i sahrana kralja, koga je na večni počinak ispratio, pre svega, narod bivše Jugoslavije. Po nekima je događaj, po svojoj iskrenosti i spontanosti,  prevazišao i Titov ispraćaj. 

Tokom II svetskog rata nastavila je sa humanitarnim radom anonimno šaljući na hiljade paketa sa hranom našim ratnim zarobljenicima širom okupirane Evrope.

Danas se njeni posmrtni ostaci nalaze u crkvi na Oplencu.

Oplenac i Orašac će možda biti tema nekog narednog posta.

Šta čitaju moji đaci

Da, moji učenici čitaju, i to ne samo sage o vampirima, epsku fantastiku i obaveznu lektiru ili knjige za Čitalačku značku - zbog ocene. 
Oni zaista čitaju, ili bar želim da mislim da je to tako.

Prekjuče je jedan petak doneo četiri knjige koje je kupio na Sajmu knjiga, a predstavio nam je Hemingveja i njegovog ribara Santjaga (Starac i more) i slobodu, koju za sebe i druge, osvaja Galeb Džonatan Lingviston (u pitanju je, naravno, popularna knjiga Ričarda Baha).

E, sad da li je to baš izbor za ovaj uzrast (iste knjige se čitaju u srednjoj školi), nećemo razmatrati, iako mi pada na um misao, meni veoma dragog Dositeja Obradovića, da bi trebalo sve čitati u svoje vreme i da ga je neadekvatno čitanje žitija svetaca u mladom dobu, dovelo u zabludu i verovanje da i sam može postati svetac. 
Iako je mlada duša podobna mekom vosku, te se da formirati prema kalupu u koji ga saviješ (parafraza našeg prosvetitelja), ne mislim da će našeg mladog Aleksu čitanje ovakvih knjiga, ako ih baš u potpunosti i ne razume, oštetiti na bilo koji način, već će ga možda učiniti upornijim u želji da ostvari svoje snove, i slobodnijim - da bude ono što jeste.

U svakom slučaju, navijam za čitanje, čak i bilo kakvo i u bilo koje vreme, mada me moje srednje dete demantuje, govoreći da nije baš najnormalnije što sam joj sa četrnaest godina ponudila da čita Hesea ( reč je o romanu Sidarta, mada ona tvrdi da je to bio Stepski vuk, koga uopšte nije razumela).

Elem, evo samo nekoliko naslova koje današnja deca čitaju. To su uglavnom knjige koje govore o odrastanju, ljubavi i zaljubljivanju. One im pomažu, kako je to Miroslav Antić umeo lepo da kaže, da lakše dišu. One ih uče da se dečaci i devojčice razlikuju, da imaju drugačije potrebe i interesovanja, ali da zajedno čine jedan svet, koji može biti lep i šaren ako smo spremni na kompromise i razumevanje.

Među autorima ovih knjiga su i neki, meni od ranije poznati, kao što je npr. Gradimir Stojković, čiju sam prvu knjigu Hajduk u Beogradu čitala sa učenicima famoznog VI9 (moje prvo razredno starešinstvo), na ekskurziji (dok su se ostali igrali na poljani, mi smo, šćućureni jedni kraj drugih, sedeli na nekom srušenom deblu i čitali o dogodovštinama Gligorija Pecikoze Hajduka). 
To me je podsetilo na čitanje Kaporove Ane (Beleške jedne Ane) u moje vreme. 
Danas, deca tih bivših đaka, donose u školu "nove Hajduke" ( u pitanju je najnovija knjiga Gradimira Stojkovića Na bregu kuća mala).

I za kraj, nešto što mi se mnogo svidelo, što sam videla u jednom hotelu u Bukureštu (naravno, ima toga i na drugim mestima). Kraj lifta je stajala polica sa knjigama: uzmeš onu koja ti se sviđa, ostaviš neku drugu. Tako sam i ja došla na ideju da u našoj učionici osmislimo mesto za knjige, koje ćemo pozajmljivati jedni drugima.

Moj vampir Miloš

Meni u Srpskoj Crnji nikada nije bilo dosadno:

U početku zbog Đure (Đura Jakšić), čije sam stihove često mrmljala sebi u bradu: O duše, o mila seni, o, majko moja, o, blago meni...zatim, zbog književnih večeri, koje sam ovde pohodila više nego u Beogradu, jer druge zabave, osim kafića nije ni bilo (uzgred budi rečeno, mislim da nikada nisam videla više kafića u jednom mestu nego ovde, posebno u jeku švercovanja benzina i Ruskinja 90.). Posle je sledilo otkrivanje Ciglane, što je inače bara u kojoj sam se kupala samo ja i još poneki "dođoši", a odakle su me terali lokalni pecaroši, gunđajući da im svojim praćakanjem rasterujem ribu. A onda su došle vožnje biciklom duž granice sa Rumunijom i otkrivanje i razotkrivanje priča o Milošu, vampiru iz 18.veka.

E, sad taj kobni Miloš, za koga se pripoveda da je za života bio vrač koji je pripitomio vuka i naučio gavrana da govori, a posle smrti se povampirio i postao "zaslužan" za smrt 11-oro meštana današnjeg Radojeva, a nekadašnje Klarije ili Peterde (što je sve uredno zabeleženo u analima Marije Terezije), pre svega je zaslužan za najuzbudljivija tri dana, koje smo moj sin i ja proveli zajedno.
On je imao nekih 7-8 godina, ja koju više:) Po najgoroj mogućoj vrućini jezdili smo u Radojevo, a uveče se vraćali da pričamo ostaloj deci, na klupi, u mraku, strašne priče za strašljivu decu.

Prvog dana, pred ulazak na groblje u Radojevu, gde su navodno sahranjeni Miloš i njegove žrtve (barem smo mi tada tako misliili), pukla nam je guma, što smo shvatili kao loš predznak, ali nismo se dali mnogo omesti, te smo potražili čoveka u selu koji je bio zadužen za popravku istih, a kako se kasnije ispostavilo i za pričanje priča koje su nas interesovale. 
I tako, dok je lepio gumu na našem biciklu, pričao nam je kako je njegov pra-pra-predak bio sluga kod grofa Drakule u njegovom zamku u Transilvaniji u 16. veku (to je onaj isti dvorac koji sam nedavno posetila i koji i nema baš mnogo veze sa Drakulom, iako je po njemu dobio ime).

Kada sam pokušala da snimim priču, o kojoj je, kako sam kasnije saznala izveštavala i televizija, njegova žena se toliko naljutila (valjda joj je bilo dosta svega: i gostiju, i muža, i vampira), te je mlatnula onim mojim diktafonom o sto, zbog čega je on posle, dok smo se u predveče umorni i pomalo zastrašeni, vraćali kući, negde na krajnje neprometnom drumu između kukuruznih polja (asocijacija na Stivena Kinga je sasvim u redu), počeo tako da "zavija", da su nam se noge odsekle da uopšte ne znam kako smo uspeli da okrećemo pedale i vratimo se "čitavi" u Crnju.

Ali to nas nije zaustavilo, naprotiv. Sutradan smo natovareni rezervnim gumama uspeli da uđemo u groblje na čijim je nadgrobnim spomenicima mahom bilo uklesano jedno te isto prezime. 
Kako je sećanje selektivna stvar i kako moje sve više posustaje, više ne pamtim je li bilo Blagojević ili Poglojević, ali i Stefi i ja smo upamtili - Pozlojević, i pogledali se onim pogledom koji pita: je li ovde nešto krenulo po zlu?

Kasnije smo saznali poreklo istog prezimena, tj. da su se u neko doba, u Peterdi ili Klariji, kako vam volja, ljudi međusobno venčavali, jer je selo bilo nekako izolovano, sa svih strana opkoljeno močvarama, a da je jedini put bio ovaj kojim mi sada jezdimo, a nekada su njime putovali drumski razbojnici i krili se u dotičnom mestu. 

Odlazimo i treći, poslednji put. Sada već znamo da je groblje na kome smo prethodno bili relativno novo, da nije ono koje tražimo, tj. da je ono staro davno preorano i pretvoreno u oranice. Stefi i ja zalazimo u njive na samoj međi sa Rumunijom. On pokušava da se popne uz porušenu osmatračnicu dok se ja trzam na svaki šum. Vraćamo se u suton.

Uveče sanjam kako je zima i kako vukovi silaze sa Karpata i u potrazi za hranom navaljuju na naša vrata.

Danas, posle petnestak godina, dolazi moj, sada već odrasli sin, u školu, deca ga opkoljavaju i postavljaju pitanja o Milošu i našim doživljajima.

Priče o vampirima nikada "ne umiru", kao ni oni:)