Dž, kao džak pun para

Učili su me da pare nisu bitne. Ne možeš njima kupiti ljubav, steći naklonost prijatelja. A onda opet: nesta para, nesta prijatelja. Ili, kad imaš pare, svi te vole.
Šta je od toga istina?

Kada bi nasumice ljude na ulici pitali šta bi najviše želeli, kladim se da bi većina rekla - džak pun para. Ko nema, hteo bi da ima, normalno. Ko ima, hteo bi još, osladilo mu se. Opet, u toj trci za parama, kako velikim, tako i malim, treba voditi računa da ne izgubiš sebe.

Čitav moj dosadašnji svet se urušio kada sam progledala i shvatila da neki ljudi novcem ne kupuju samo hranu, odeću i obuću, već i diplomu, radno mesto, simpatije drugih, slobodno vreme, mogućnost da izaberu hoće li da ustanu ujutru, uđu u autobus i putuju do posla sat i po vremena, tri puta presedajući, ili će da provedu dan zavaljeni u fotelji gledajući svoj omiljeni program, ili u obližnjem kafiću uz kaficu i friške vesti, ili radeći šta vole, koliko vole i kad vole...
Iskreno, ja više ne znam šta da mislim. Može li se ili ne može džakom para kupiti sve?

Ova bakica sigurno ne može novcem, sve i da ga ima, smanjiti broj svećica na torti:(

Neki kažu da se novcem kupuje, pre svega,  sigurnost. Da li? Ako imam mnogo novca, možda ću biti finansijski osigurana u smislu bolje i kvalitetnije starosti, ali ću možda i biti isprepadana da mi ga ne ukardu, da ne nestane, da ga ne potrošim...znate ono dabogda imao, pa nemao...tako da, na koncu konca, i nije mi neka sigurica, mislim, život je nepredvidiv,  zar ne?

Drugi, opet da se novcem mogu kupiti samo jeftine stvari, tipa, kuća, ali ne i porodica, krevet, ali ne i san, lekar, ali ne i zdravlje i sl. Oni tvrde da se prave vrednosti, pri tome misleći na istinsku sreću, (šta god pod tim podrazumevali), pravu ljubav (ako nešto tako uopšte postoji), porodičnu harmoniju (koliko uopšte o tome može biti danas reći kad svi negde bezglavo jurimo i sve manje smo i u harmoniji sa samim sobom),  ne mogu izmeriti novcem i da je zato potrebno da se brižljivo čuvaju, tj. da se novcem mogu kupiti, ali ne i zadržati ljudi i stvari.

Okreni, obrni, ja tek sada ne znam šta da mislim. 

Č kao čovečica, izvedena od imenice čovek

Deca ne znaju ni za boje, ali ni za razlike među polovima.

Čovek je zajednička imenica muškog roda, ali pošto je danas 8.mart iliti Dan žena, govorićemo o čovečici, tj. postavićemo različite fotografije žena, jer će one reći više od bilo kakvih reči.

Srećan praznik našim bakama i prabakama. One se još jedino sećaju Klare Cetkin, borca za ženska prava.

I da ne zaboravimo, i danas se treba boriti za ista - za ravnopravnost polova vezanih za odabir poslova, adekvatnu plaćenost istih, za mogućnost raspolaganja slobodnim vremenom na slobodan način, a ne uprezanjem u još jedan posao i sl.

Srećan praznik našim mamama, ma gde da su. One su zaslužne što smo ugledali svetlost dana (ili neonki). O njima treba misliti uvek, a ne samo kada su bolesne, nemoćne i stare (tada se, valjda, podrazumeva).

Srećan praznik našim ćerkama, koje počinju da liče na nas, i zbog čega ih, kako je to mudro rekao Duško Radović, treba tući.

Srećan praznik svim drugaricama i prijateljicama, malim i velikim, starim i novim (Ko će kome ako neće svoj svome:)...mada je neobično što danas sve više žena čestita jedna drugoj, dok je sve manje muškaraca spremno da to učini).

Srećan 8.mart svim ženama gde god da su: u kancelariji, na odmoru, sa svojom ili tuđom decom, na razgovoru za posao, u šetnji sa psom...(nadam se da makar ovog dana nisu za daskom za peglanje).

I srećan ovaj dan, kao i svi naredni, i našim sinovima, braći, muževima, ljubavnicima, momcima, unucima...koji su tu za nas, ne samo danas, već svakog dana.

C, šta bi drugo - nego cipele

Zašto žene vole cipele? Nemam pojma, ali ja ih stvarno obožavam. Nije da odvajam neku enormnu sumu na njih, ali ih imam popriličan broj jer ih prosto-naprosto "jedem". 
Ako požive dve sezone, onda je to zato što sam hodala na rukama ili ih toliko volim, da iako su probušene, raširene, izgrebane i sl. nisam spremna da se od njih odvojim.

Dok muškarci, najčešće vole ženu na visokim potpeticama, žene vole sve vrste cipela: visoke, niske, ravne, salonke, baletanke, sportske, sa pačijim kljunom, špicaste, platforme...

Ja se, npr. štikli neću odreći iako sve teže u njima šećem od jednog do drugog učenika, iako me kolena bole, a čukljevi rastu, iako ne mogu više da nađem ono što mogu da obujem, a da mi se sviđa...Ne želim da siđem sa onih, meni sada, vrtoglavih 10, makar vrat slomila, makar me proglasili za slona...

I potpuno mi je jasno zašto je Pepeljugi važna ona staklena cipelica, pa čak i zašto je mačak bio u čizmama, jer jedino je tako mogao da prepešači 7 milja.

Cipele imaju veze sa hodanjem, ali ne samo konkretnim nabadanjem, gegutkanjem, lepršanjem, pocupkivanjem, lebdenjem, tabananjem, već i sa hodanjem kroz život. 

Kada imam novi par obuće kao da imam nova krila. Letim. Ako sam u crnim, visokim, jaka sam. Ako su ružičaste, ponesena sam, egzltirana. Zelene mi pružaju sigurnost. Ljubičaste udovoljavaju mom hedonizmu. Narandžaste čizme sa drvenom petom su samo za specijalne prilike. Srebrnoosive sa rupicama isto tako. U teget čizmicama sam svoja, u kratkim žućkastim sasvim svoja. Teget sa srednjom petom u koledž stilu krote mi misao kao kakvoj školarki. Drap na pertlanje me čine uniformisanom. Svaki par moje obuće čini da se osećam drugačije. 

A šta je sa vama? Kakvu vi obuću volite i šta za vas ona znači? Imate li specifičan odnos sa svojim cipelama?

H - higijena i autobusi

Ulazim u autobus. Raznorazni miomirisi me već guše. Pokušavam da se dokopam prozora. Najzad mi polazi za rukom, ali se dotični ne da. 

Najnoviji busevi su klimatizovani, ali povetarca niotkuda. Već okupana u licu znoja svoga, pitam se kad su ljudi prestali da se kupaju.

Još u antičko doba postojala su javna kupatila i terme, što imamo i danas, a za banjama koje nude natapanje u toplim vodama, Beograđani su skroz poludeli, što ne znači da su svi okupani i namirisani, dapače. 

Ako od kupanja želite da napravite feštu, dođite u Budimpeštu. (U Morahalomu i ostalim banjama već ste se izbanjali:))

U srednjem veku su se kupali 2 ili 3 puta godišnje, a za Luja XIV se misli da se toliko puta sveukupno okupao u životu jer su mu rekli da topla voda proširuje pore kroz koje prolaze bakterije. Zbog toga su srednjevekovni vladari između tapacirunga svoje odeće nosili kesice sa mirisima.

Pri samoj pomisli da moji saputnici nose iste pod pazuhom, oko vrata i među nogama, još mi je više muka. Sva sreća te silazim na sledećoj. 

I ulice oprhrvane otpacima, mirišu lepše.

Evo nekoliko mentalnih sličica asocijativno nadovezanih na temu termi, kupatila i banjanja:

F, kao film Na mlečnom putu

Sinoć sam u Domu sindikata, jednom od nekadašnjih kultnih mesta, a sada jednom od retkih gde "ne biju po ušima", kada su cene karata u pitanju, odgledala najnoviji film Emira Kusturice Na mlečnom putu. Film je 26.2.2017. otvorio ovogodišnji Fest, 45. po redu.

Moja generacija Kusturicu svakako pamti po filmovima Sećaš li se Doli Bel i Otac na službenom putu, dok su noviji naraštaji verovatno ispratili Andergraund ili Život je čudo. 

Najnoviji film našeg  tvorca Drvengrada i Kamengrada ima ljubavnu priču smeštenu u ratno vreme (a gde bi drugo na ovom našem podneblju). U poznatom Kustinom maniru (onog iz vremena Andergraunda i fimova koji su došli posle) ima tu i gusaka, koje ovog puta ne lete u nebo, već upadaju u kadu punu krvi... stada ovaca, koje krijući ljubavnike, rasprskavaju se u nebu, jer se kreću minskim poljem... mnogo magle i zamućene vode, u kojoj naši junaci pokušavaju da se sakriju od neprijatelja...ljubavi koja nije eksplicitno data, već je sva u pogledima, po kojim dodirima, i naravno, u vodenim i vazdušnim sferama...

Prvi deo filma, koji deluje kao cirkuska papazjanija, ima ritam, a odlična muzika, za koju je zaslužan njegov sin Stribor, tera te da pocupkuješ, Mićalovićka izvodi vratolomije, koje, ni da sam mnogo mlađa, ne bih umela da ponovim, dok je drugi deo priče na celuloidnoj traci mnogo  usporeniji, pa samim tim i razvučeniji. Za treći deo filma, kada Kusta, tj.naš mlekadžija, odnosno Don Kihot, koji jaše na svom magarcu i izbegava metke, postaje monah i trazi izlaz na onom svetu, već nisam imala strpljenje, po kojem sam poznata.

Kusta kao glumac nije loš, mada prilično neobičan, onako sveže obrijan. Za vratolomije, koje je Sloboda Mićalović izvela, treba imati herca, kao i umešnosti za prljavi ples iz Fleš densa. Monika je lepa, ali se pitam šta joj je sve to trebalo.

Na kraju me je film, koji je dobio Mladog zlatnog lava u Veneciji, ostavio u neizvesnosti da li Emir Kusturica ima još šta da kaže, ili je sve već viđeno u njegovim dosadašnjom kinematografskom stvaralaštvu. 

Da li film vredi pogledati? Da, ako vam se dopadaju Kustini filmovi posle Andergraunda i ako volite da vidite životinje u akciji (ovo se prvenstveno odnosi na priču o zmiji koja pokušava da spase naše junake).

Ć, kao Ćamil iz Proklete avlije i pojam identifikacije

Jedan od glavnih likova u Andrićevoj Prokletoj avliji je Ćamil, bogati efendija iz Smirne, koji strada jer se poistovetio sa Džem-sultanom, bratom Bajazita II, koga je brat u bici za presto pobedio, a koga su Bajazitovi protivnici koristili u borbi protiv njega kako bi ga ucenjivali. Nesrećni Ćamil, okrenut istoriji i nauci, poražen u ljubavi, traži izlaz u proučavanju prošlosti i poistovećivanju sa Džem-sultanom. Fra Petru, kome priča svoju tužnu priču, kaže da su on i Džem-sultan jedno te isto. U delu je opisan kao čovek kratka veka, zle sreće i pogrešnog prvog koraka. On podseća na čoveka koji se ne snalazi u ovom realnom svetu, te beži u svet priče nalazeći sličnosti sa nekim iz prošlosti sa kim se u potpunosti poistovećuje.

Koliko puta smo se i sami našli na sličnom putu nemoćni da se suočimo sa realnošću, nemajući istinskog kontakta sa ljudima oko sebe i tragajući za sopstvenom potvrdom izvan realnih okvira, u nekom drugom svetu, u svetu fikcije? Koliko puta nam se samo ovaj svet u kome živimo učinio tuđim i apsurdnim, a neki drugi, izmaštani, realniji od bilo čega? 
Obično se tada identifikujemo sa svojim uzorom i menjamo u skladu sa onim sa kim se poistovećujemo. Nekada to može biti poželjno, kada je poistovećivanje sa osobom koja ima kvalitete, a nekada može biti pogubno, kao na primer, kada se žrtva poistovećuje sa agresorom, kada mladi poprimaju negativne odrednice koje im servira društvo u kome vlada anarhija, u kome se vrednuju neke negativne odrednice kao što su moć, nasilje, zloupotreba srugih zarad ostvarivanja sopstvenih interesa i sl. Poistovećivanje sa nekim drugim može dovesti i do debilizacije kada gubimo vlastito biće i prestajemo biti svoji, ako smo to ikada i bili.

Po Frojdu identifikacija znači jačanje svoga ja, gde se u prvom redu identifikujemo sa roditeljima i njihovim ulogama. Poistovećujemo se i sa ostalim osobama iz svog okruženja, pre svega sa partnerom, za koga smo vezani jakim emotivnim vezama i sa kojim provodimo veliki deo vremena. 
Sa jačanjem medijske kulture, poistovećujemo se i sa glumcima, pevačima, piscima...Masovni mediji danas igraju veliku ulogu u tome, te bi trebalo razmisliti o Farmi, Parovima i sličnim rijaliti programima. Kakvu poruku ovakve emisije šalju današnjim mladim ljudima? Da li je važno ko je s kim bio, šta je polupismeni Ekrem izjavio i sl?

I tako dođosmo od Andrića do Velikog brata. Ima li sličnosti? Ima, ukoliko vidimo Ćamila kao današnjeg poniznog čoveka u rukama mas-medija koji se trude da od ljudi načine ovce koje će ponizno prihvatiti sve što im slika sa ekreana nudi. U svakom slučaju, u Prokletoj avliji, Andrić je kritikovao jedan svet u kome treba da smo poslušni i zastrašeni da bi opstali.

T - tetovaže

Tetovaže su nekada nosili prostitutke i mornari. Kasnije su ih upražnjavali momci u vojsci i oni koji bi završili na robiji. Danas njima pribegavaju ljudi različitog uzrasta i kalibra, a kako one izgledaju kada ostarimo, znaju oni koji ih imaju. Zato bi, verovatno, pre bilo kakvog tetoviranja tela, trebalo razmisliti.

Iza iscrtavanja tela se obično krije neka prošlost, neka priča: srećno ili bolno iskustvo, lik ili događaj koji bi trebalo zapamtiti, važno ime ili datum, nešto što će nas terati da ne zaboravimo gde i kad smo pogrešili ili šta nam je u životu bilo bitno.

Nekada su korišćene pre odlaska u boj, služile su kao neka vrsta štita od koplja, metka, zluradog pogleda...nekada su ih žene koristile da bi ukrasile svoja lica i tela, a nekada i da bi sebe učinile neprivlačnijim za pripadnike muškog pola i tako onemogućile otmice, zlostavljanja, nasilne udaje...Danas, na raznoraznim takmičenjima, muškarci i žene koji izlažu svoja tela pogledima drugih, svojim tetovažama privlače pažnju. Nekada je to na granici između lepog i bizarnog.

Nekada neprihvatljive, često izraz hrabrosti i originalnosti, tetovaže su danas izraz pomodarstva, o čemu često svedoči i izbor motiva.

Šta vi mislite o tetovažama?