Prva tačka Orašac, poslednja Oplenac

Bože mili, čuda velikoga.
Kad se ćaše po zemlji Srbiji,
po Srbiji zemlji da prevrne....
poznati su uvodni stihovi pesme Početak bune protiv dahija, koju je, u jeku Prvog srpskog ustanka spevao slepi guslar Filip Višnjić, koji je svojom pesmom bodrio ustanike u borbi protiv Turaka. Vodič u muzeju na Orašcu, gde je ustanak podignut pod vođstvom Karađorđa, nam je ispričao da je ustanak podignut kao vid borbe protiv zloglasnih dahija koje su došle na vlast i nametnule težak namet raji. Pobuna protiv dahija koje su ubile beogradskog pašu i uspostavila nasilje u pašaluku, prerastao je u ustanak koji je trajao od 1804. do 1813. godine.

Tu knezovi nisu radi kavzi,
Nit su radi Turci izjelice,
Al' јe rada sirotinja raja
Koja globa davati ne može,
Ni trpeti turskoga zuluma...

I teški nameti i loš položaj seljaka, kao i neposredni povod ustanka - seča knezova, ali i nebeske prilike, koje su se zgodile od 1801. do 1804., kao što su pomračenja Sunca i Meseca, pojava kometa i grmljavine, kad joј vreme nije, uticala su na podizanje ustanka u Orašcu. Vodič je naveo svadbu, koju su ustanici iskoristili i koja je organizovana u Marićevića jaruzi, da neometano od Turaka, čiji se han tu blizu nalazio i koga su neposredno po dogovoru zapalili, da izaberu jednoglasno Đorđa Petrovića, poznatijeg kao Crnog Đorđa ili Karađorđa za vođu i podignu ustanak. Po predanju, on im je tom prilikom rekao da nije za vođu jer je prek, ali mu je okupljeni narod odgovorio da mu baš takav vođa treba.

U Muzeju, koji se nalazi u kompleksu, mogu se videti zastave, oružja, slike i portreti tadašnjih znamenitih Srba izliveni u bronzi. Mogli smo videti lik Prote Mateje Nenadovića, jednog od vojvoda iz Prvog srpskog ustanka, predsednika Praviteljstvujuščeg sovjeta, diplomate i pisca Memoara, u kojima, je između ostalog opisao i pogibiju viđenijih ljudi toga vremena, kao što su njegov otac Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin i drugi, ali i nanizao divne rečenice o promenljivosti ljudske sudbine (Ja sam služio i gospodario, popovao i vojvodovao; putovao po narodnom poslu daleke putove i kod kuće mirno sedeo...s carevima govorio sam slobodno, a katkad zbunio me je govor prostog kmeta...iz te promenljivosti naučite: da se ne treba u sreći gorditi ni u nesreći očajavati.)

Narvano, fotkala sam se i pored omiljenog Dositeja Obradovića, prosvetitelja, pisca, poliglote, koji se kao mlad školovao za kaluđera i hteo svetac da postane, a posle, na nagovor hopovskog igumana Teodora Milutinovića, napustio manastir i otisnuo se put sveta da uči druge i sebe obrazuje. Dragi Dositej, koji se zalagao za narodni jezik, iako decenijama u svojoj zemlji nije bio i koji se u nju vratio kao najučeniji i najprosvećeniji Srbin toga doba da pomogne ustanike i postane prvi ministar prosvete, otvorio je Veliku školu u Beogradu, preteču svih potonjih univerziteta (današnji Vukov i Dositejev muzej).

Posle Orašca posetili smo Topolu: Hram Svetog Đorđa i mauzolej dinastije Karađorđevića, na samom vrhu Oplenca, koji je dobio naziv po krivim stablima jedne vrste hrasta koji su seljaci koristili za oplen, odnosno drvene delove na seljačkim kolima. Naišli smo na bistu kralja Petra I, koji se posvetio obnovi  hrama u kome će biti sahranjeni svi Karađorđevići.

Sa Oplenca se pruža prelep pogled na vinograde i celu Šumadiju.

Ovim je naš jednodnevni izlet u prošlost Srbije ovog puta završen.

Neprilagođeni

Neprilagođene dece ima sa obe strane, kako onih koji dolaze u konflikt sa sredinom, jer su nevaspitani, tako i onih koji su previše vaspitani.
Jednima se bavimo i previše, na svim roditeljskim sastancima, odeljenjskim i nastavničkim većima, dok se ovim drugima bavimo sporadično i iza zatvorenih vrata. Zašto je to tako? Zato što su prvi problematični, ali se nekako više uklapaju u naše primitivno društvo za koje su oni samo "malo življi", ponekad i frajeri, face. Ovi drugi, drugačije neprilagođeni, često se deklarišu kao mamine maze, nespretni, smotani.

Dok su prvi, takoreći "in", drugi su "out". Kada smo to pobrkali lončiće ili nikada nisu bili na svom mestu?
Ja sam, primerice, vaspitavala svoju decu, neki bi rekli prilično liberalno, ali su oni posedovali i znali za kvalitete kao što su dobrota, humanost, saosećanje, tolerancija spram različitosti itd. Tokom odrastanja, koliko sam mogla da ispratim, nisu imali većih problema, ali, sada ponekad čujem da nisu uvek bili prihvaćeni zbog svoje različitosti, ili da su ih prihvatali kao zabavljače, dvorske lude i sl. 

A onda mi na um pada film Stršljen i dijalog između Ljubiše Samardžića, koji glumi oca, koji ne zna gde mu je ćerka, te je došao u miliciju da zatraži pomoć, da bi tamo, od svog bivšeg đaka, dobio lekciju: Tako Vam je to, profesore, kad ste je vaspitali liberalno.

Teško je danas vaspitavati decu (a kad pa nije), ali je nekako teže jer ako ih vaspitavaš za sebe, u smislu pravih životnih vrednosti, doći će u koliziju sa društvom, koje te iste vrednosti negira. Ako ih vaspitavaš da se snalaze u ovim mutnim vremenima, opet ne valja, mogu da se osile i postanu bahati. Teško je pronaći pravu meru iz dva razloga; pre svega ni mi sami možda nismo ispravnog ponašanja i na pravim, realnim i moralnim "nogama", a sve i da je tako, društvo nas svojim stavovima koji su često neispravni, a često i loše prezentirani, ne podržava.

I još nešto, zašto ovi drugi neprilagođeni ne bi uzeli stvari u svoje ruke i naučili prve i onu masu koja im se priklanja, da je dobro biti dobar, uljudan, sa lepim manirima, biranim rečima...da je dobro, a ne loše biti marljiv, pošten i učen?

Uslovno rečeno - penzija

Neki među nama neće dočekati ono što mi, uslovno rečeno, danas zovemo penzijom. Neki će je dočekati, bila ona crkavica ili ne. 

Dočekaće one dane kojima su se nadali, ali možda neće dočekati ono čemu su se nadali.

Da li je to ono doba, za koje ste govorili kako jedva čekate da dođe da biste se ratosiljali dosadnog, napornog, nezanimljivog, malo plaćenog (dodajte sami) posla, da biste se onda vraćali na isti, onako, kao u prolazu, i shvatili da sve, njima tamo - koje ste ostavili, ide glatko i bez vas, da niste nezamenljivi, da su došli mlađi i da su na vas zaboravili, ili da vas se, nedajbože, niko više i ne seća? Da li je to onih poslednjih 10 godina koje ste obećali sebi da ćete raditi šta vam se ćefne i da nećete nikome polagati račune dok zadovoljavate svoje prohteve? Da li je to najzad ono vreme kada ćete štiklirati stavke na svojoj listi želja?

Ne, to je ono vreme kada ćete čuvati unučiće i pričati kako uživate u tome i kako ste sada mnogo bolji "roditelj" nego što ste bili pre 30 godina. Zavaravaćete i sebe i druge kako ste neophodni i kako, eto, ne bi imao ko toj vašoj bivšoj maloj deci da skuva ručak i ispegla veš, jer oni rade od jutra do sutra...i nema ko sa decom vaše dece da uči definicije i uvežbava padeže...kako je to zgodno za vežbane moždanih vijuga, nemate pojmaaa...
I sve ovo što sam nabrojala je manje-više odlično ukoliko vam vaša draga odrasla dečica ne uzmu i tu bednu crkavicu, koja se zove penzija...stan, koji se zove dom i ne smeste vas u dom za stare (ni to nije tako loša opcija, ponekad), ali najgore je ako obolite i onemoćate, pa, ne lezi vraže, vi njima padnete na teret...

No, no...
Postoje i divne priželjkivane varijante: nastavljate sa poslom ili hobijem koji volite, proširujete svoja interesovanja, kupujete kamper i tih deset godina putujete gde vam se hoće i može...izdate stan i šest meseci provedete tamo gde je toplo i gde vam se staračke kosti fino greju...ili se preselite bliže centru da vam pozorišta, kinoteke i galerije ne budu daleko...ili upišete kurs grnčarije...
Eh, ta penzija...Dabogda to bio kamper ili gliser, kućica na Adi ili svetionik na nekom udaljenom ostrvu.

Ne čekajte penziju, jer možda je i ne dočekate. Vodite život kakav hoćete i s kim hoćete...sada:)

Strah od straha

Bolesni umovi su svuda oko nas: destruktivni, mračni, manični, psihopate, sociopate...o njima slušamo na vestima, čitamo u novinama...čak su zaposeli i stranice u knjigama, koje, sa svim užasima koje opisuju, ubrzo postaju bestseleri...zlurado, ili naizgled bezazleno, smeše nam se sa celuloidne filmske trake...

Ali najveći strah je u našim glavama, strah od straha da će nam se neka bezizlazna situacija ponoviti...da ćemo osetiti bespomoćnost...da nećemo moći da kontrolišemo ništa, pa ni svoje postupke.

Kažu, živimo u stresnim vremenima - nije ni čudno što smo zabrinuti, anksiozni, depresivni...Svi se mi ponekad osećamo tako: nije nam ni do čega...brinemo oko posla, škole, zdravlja, para...ne ustaje nam se iz kreveta...I to je u redu, ali šta kad to naše osećanje straha, bespomoćnosti, nemoći i sl. počne da nas ometa u svakodnevnom životu, kada ne trpi samo kvantitet već i kvalitet, kad trpe naši najbliži jer smo neraspoloženi...kad trpi naš organizam jer ne može da se izbori sa našom psihom?


Juče kažem prijatelju da mi donese od svoje mame neki brom ili bensedin, mada na mene uopšte ne deluju, al' ko rekoh, 'ajde malo da se iskuliram, a ona će njemu: Sine, jesi li ti to počeo da se drogiraš?


Šalu na stranu, kada osetite da ne možete više da se nosite sa sobom i svojim problemima, obratite se prijateljima, porodici, okrenite se prirodi i druženjima, a ako treba i doktoru...zašto da ne? Važno je da povratite tlo pod nogama.


Znam da će neki među vama reći nešto u stilu "što te ne ubije, to te ojača" ili "najtamnije je pred svitanje", ali nismo svi od istog materijala skrojeni i ne treba se toga stideti.
A strah kao svaki strah, nestaće kad se sa njim suočimo, na ovaj ili onaj način:))

Jednog jutra, pre ili kasnije, i ja ću postati deo potrošačkog društva

Jednoga jutra sam se probudila i uplašila same sebe. Nije to ono, pogledala sam se u ogledalo i videla naboranu kožu i kese ispod očiju (toga sam se već nagledala). 

Uplašila sam se trivijalnosti: uobičajenih razgovora koji ne dopiru dalje od prvog sloja, reči - koje nemaju težinu, reči - koje nemaju dubinu...

Šta me briga što otvaraju Plazu, tu, negde ispod moje kuće, pa ću moći umesto po keju na Dunavu, koji je, uzgred budi rečeno, pretrpan parkiranim automobilima i kafićima po kojima sede oni koji ne gledaju zalazak sunca, već bulje u veliki ili mali ekran pred njima, da šetam po novom tržnom centru, gde ću moći da potrošim pare koje nemam i kupim sve ono što mi ne treba. 

Dobro, niko mene ne tera da idem u Plazu i budem deo potrošačkog društva jer ne mogu da se šetam pored reke. Kad pada kiša, mogu da idem u bioskop, ali opet moram u neki tržni centar, je l', ma majku mu, gde se denuše svi oni bioskopi? Jesu li i njih kupili isti oni koji se skoro poubijaše oko Venecije, u Pragu, čini mi se? I kad sam ja uopšte to počela da pratim? Kad sam i ja to postala trivijalna kad znam ko je Peconi ili je i to možda deo naobrazbe (moram znati ko danas pije, a ko vodu nosi)? 

Ccccc, o čemu ja to, pa ima pametnih ljudi koji ne razmenjuju samo informacije sa fejsbuka i drugih socijalnih mreža, koji ne slušaju samo da bi čuli kada ste vi završili (da mogu da zaposednu teritoriju i drže monolog), koji ne znaju o svemu pomalo da bi vas fascinirali već mnogo u onom svom malom, suštinskom, do čega su došli promišljanjem. 
Da, ima ih, ali ja ih ne pronalazim. Moj sagovornik i ne sačeka da ja završim svoju misao, on uvek na sve moje, ima nešto svoje...


Jesam li i sama takva? Verovatno jesam. Onda mi i ne treba ništa bolje od Plaze, Ušća ili Delte.

Gde su se denuli nekadašnji muškarci?

Gde su nestali nekadašnji  muškarci ili ih nikada nije na bilo, jeste pitanje koje me okupira ovih dana. Da li smo mi tzv.emancipacijom žena izgubili, a ne dobili? 

Iako mi je otac veći deo mog i svog života proveo u kolicima, rasla sam u ubeđenju da je muškarac taj koji doprinosi, brine o porodici i štiti je. Kad sam pošla na studije za psihoterapeuta, prvi put sam spoznala da žena i muškarac treba da budu ravnopravni. Avaj, reći ćete glupa sam, anahrona, šta god, tek, znala sam ja da su se žene borile za svoja prava i jednakost među polovima, ali, opet, mislila sam da je muškarac taj koji treba da pozove majstora kada vam curi kazanče u toaletu, reaguje kada vam "nezvani gosti" provale u stan ili uzme toljagu, zašto da ne, ako treba poći u potragu za hranom.

I šta sam dobila: da sama pomažem majstoru pridržaajući mu alat, sama plaćam kad pukne cev, koja nije u nadležnosti Infostana, zasučem rukave i odem u potragu za dodatnim parama za rashode. Pa šta, reći ćete, muškarci i žene su ravnopravni, treba jednako da rade i zarađuju, doprinose...Nemam ništa protiv, ali bih malo, za promenu i da se osećam kao žena, da budem zaštićena od vetrova i oluja koje brišu sve što im je na putu, da moj muškarac bude moj zaklon. 

Znam ja za Mionu koja je bila muž-žena, znam ja za mnoge Mione, ali pitam ja vas, je li muškarac-hranitelj, muškarac-branitelj, muškarac-zaštitnik, izašao iz mode? Jesmo li mi naše muškarce pretvorili u priveske? 
Znam, nije njima lako, uopšte nije, i sama imam sina, i mogu samo misliti šta mu se mota po glavi, od onoga, kako zadovoljiti današnju prezahtevnu ženu, ostati na nivou zadatka, a ne izneveriti sebe, biti muško, a opet biti nežan, pažljiv, i da ne nabrajam, do toga - zna li današnja žena uopšte šta hoće, ali ne mogu a da se ne pitam: zar nije primarna uloga muškarca da zaštiti i prehrani, jer to proizilazi iz ljubavi, a ne iz zadovoljenja nekih arhetipskih principa ili današnje žene, koja, s jedne strane hoće ravnopravnost, a sa druge -zaštitu?

Kreativno mišljenje i stvaralačka rešenja

Svima nama je dobro poznat grčki filozof Sokrat, koji je svoje učenike nizom pitanja mogao da dovede do pravih odgovora. Iako je možda najpoznatiji po maksimi Znam da ništa ne znam, što je već spoznaja hvale vredna, ostaće upamćen po svom pristupu rešavanju problema. 

Interesantna je činjenica da je on tako formulisao pitanja da učenik na njih ne može da odgovori ako se prethodne ne "podvrgne" procesu razmišjanja, što je i jedan od preduslova za kreativna rešanja.

Koraci u stvaralačkom mišljenju bi trebalo da idu od identifikacije problema, preko onoga izbroj do 1o (daj sebi vremena ili perioda inkubacije) do alternativnih rešenja (što ih je više, tim bolje).

Nekada davno, na početku svoje karijere, kad sam možda više bila prijemčiva za razmišljanja đaka, jedan od učenka me je, dok smo obrađivali Nemušti jezik), upitao kako je to čobanin razumeo govor zmije iz požara pre nego što je dobio od zmijskog cara nemušti jezik (jezik razumevanja životinja i prirode). Posle prvobitne zatečenosti nad logičnim pitanjem (koje, uzgred budi rečeno, niko, makar meni, ni pre ni posle njega, nije postavio), došli smo do mogućih  odgovora, o kojima razmišljam i dan-danas: Svi mi posedujemo jezik razumevanja svekolike prirode, ali ga ne koristimo...Ne znamo šta možemo i umemo dok se ne nađemo u nekoj delikatnoj situacii (nešto slično je izneo Andrić u "Aski i vuku")...Nemušti jezik je neka vrsta šestog čula, intuicije...

Do kreativnog rešenja se može doći i iznenada, kao što se po priči desilo antičkom matematičaru i fizičaru, koji je ušao u kadu, a onda došao do otkrića, koje mi danas poznajemo kao Arhimedov zakon, ili koje možda ponajpre pamtimo po anegdoti da je iskočio iz kade i trčao po Sirakuzi, uzvikujući Eureka, nesvestan da je potpuno nag. Pa ipak, možda do spoznaje da svako telo uronjeno u tečnost istisne onoliko tečnosti kolika je njegova zapremina, ne bi ni došao, da danima nije razmišljao o zadatku koji  mu je dao kralj (da otkrije da li su ga njegovi zlatari prevarili).

Neki ljudi su inteligentni, ali to ne znači da su svi inteligentni kreativni. Neki su kreativni, posebno kad se nađu u problemu, ili pred kakvim zadatkom koji trenutno prevazilazi njehove mogućnosti. Takvi su i učenici u školi kada se nađu u tzv. problemskim situacijama, koje se u prvi mah čine van njihovog domašaja i iskustva. Ali posle pravih pitanja nastavnika koji rukovodi časom, istraživačkih zadataka i raspolaganja određenim vremenom za promišljanje, učenik može doći do kreativnih rešenja.

Tako mi se "sokratovski metod" ili učenje kroz postavljanje adekvatnih pitanja, čini  kao jedan od boljih načina predavanja, usvajanja znanja, ili još bolje osvajanja znanja od strane učenika i iznalaženja novih kreativnih rešenja.