Crvena pilula istine

Kada smo živeli na drveću, rađali smo se i umirali goli. Kada smo prestali da se veremo po krošnjama, i dalje smo se rađali goli, ali su neki od nas u međuvremenu nabacili firmiranu odeću, dok su drugi i dalje bili u ritama. 

Zašto je to tako, tj.zašto postoje oni koji imaju i oni koji nemaju, otkuda nejednakost i među onima koji su imućni, šta znamo i šta ne znamo o ekonomiji i tržištu u prošlosti i danas, govori zanimljiva knjiga Janisa Varufakisa Ovaj svet može da bude bolji.

Za mene, totalnog duduka, koji ne ume da sačuva nijednu jedinu paricu, ova knjiga je bila pravo otkrovenje, jer me nije naučila samo tome šta je to višak i zašto Aboridžini nisu mogli da napadnu Engleze (upravo je bilo obrnuto), već i da ćeš lakše dobiti još koji evrić, ako imaš sto evra, elem, da onome ko ima, po biblijski, daće se još više. 

Po stilu, knjiga me je podsetila na jednu drugu, na roman o istoriji filozofije, kako stoji u podnaslovu Sofijinog sveta , koji je napisao Justejn Gorder, u kojoj autor, kroz pisma posvećena devojčici Sofiji, progovara o filozofiji i odgovara na mnogobrojna pitanja, ne samo o drevnim filozofima i filozofskim pravcima, već daje i neke od mogućih odgovora na večne dileme: Ko sam, Šta sam, Kuda idem?

Kad smo već kod tih pitanja, da vam ispričam jednu od brojnih anegdota iz mog profesorskog života:
Kako nam je plata bila mala oduvek, bila sam primorana da dajem časove, a onda sam, zarad tih istih para, umela da prekršim onaj zavet koji često dajemo sebi, ali ga se ne pridržavamo - da neću pisati učenicima sastave. 
Elem, prekršim ti ja Hipokratovu zakletvu i napišem sastav jednom svom privatnom đaku. Posle niza godina, dođe kod mene njegov brat, ali sad ne više o privatnom, već o državnom trošku; čita on sastav na času, a meni nešto mnogo poznat.
Kako i ne bi, mislim se, na hiljade sam ih čula.  
Ali, opet mi nešto ne da mira, posebno one uvodne rečenice: Ko sam ? Šta sam?
Pitam ja njega: 
More, Marko, zaora li ti u nečiju tuđu njivu? 
On me najpre ne konta, onda poče da se snebiva, kao snaša, i na kraju - bupnu: 
Prepisao sam od starijeg brata.
Ja tek tad shvatih da on zapravo čita moj sastav.

I da se vratim na knjigu (dok vas još drži pažnja:); i u ovoj priči o ekonomiji, Janis Varufakis vodi imaginarni razgovor sa ćerkom koja je u dalekoj Australiji, rečnikom koji tinejdžeri mogu da shvate (među njih spadam i ja), o zakonima tržišta.

E sad, da li zaista postoji šansa da postanemo bolji, odlučite posle čitanja romana, u kome imamo i Fausta, koji je prodao dušu Đavolu, i nešto od Alise, koja je propala kroz rupu i našla se u Zemlji čuda, i nešto od Matriksa i Nea, koji je između plave pilule obmane i crvene pilule istine, odlučio da proguta - cvenu.

Ja na Bloger Festu 2017.

Kada učenicima zadam temu na pismenom, oni obično "zakovrnu" očima i smoreno me pitaju: O čemu da pišem?
O čemu ja sad da pišem na zadatu temu, a da dobijem prelaznu ocenu?

Pre nekoliko meseci, tačnije tri, otvorila sam  blog Moj pogled. 
Na njemu pišem o onome što me interesuje, što volim, o ljudima i događajima koji me inspirišu.
Do sada sam objavila 33 posta (zanimljiva mi ova trojka koja se ponavlja...imam tri odrasla deteta, dva braka iza sebe, možda ovo tri upućuje na treći:))) Nemam 33 godine, već koju više, ali eto, neka mi bude trideset tri.
Trenutno sam Vesna Ždrnja, ali to je tek ime i prezime, koje se da promeniti, kao uostalom i sve.
Najviše mi se dopada post koji sam poslednji napisala Ovo je Holivud, neki snovi se ispune, neki ne, ali vi i dalje sanjate...možda zato što sam ga napisala u dahu, možda zato što je najličniji, možda zato što svi ostali kao da su bili potrebni da bih napisala ovaj o Andreinom osvajanju Amerike.

U prethodnim sam pisala o mestima u gradu, koja sam posetila ne bi li i druge zainteresovala da učine isto; u pitanju su posete Istorijskom muzeju i izložbi o Mihajlu Pupinu, Muzeju Nikole Tesle, Botaničkoj bašti Jevremovac i sl. Pisala sam i o nekim knjigama i o usputnim zapažanjima, o događajima, kao što je post My Way - o manifestaciji Belgrade Art Show, u organizaciji Pavla Kneževića, post koji je imao najviše pregleda.

Pišem zato što mi se to sviđa, zato što na taj način imam interakciju sa drugim ljudima, što, možda poneko od mojih đaka pročita nešto, pa se nakani da poseti Kraljevski dvor i Beli dvor ili pročita knjigu Dobra misao za svaki dan ili  Opet on ili neku drugu...

Zašto sam se prijavila da učestvujem na Bloger Festu? Jer sam znatiželjna, pre svega, jer sam u duši dete koje voli izazove i početke.

Post je možda lakše napisati nego, priču, ili knjigu, ali je podjednko uzbudljivo.

Ovo je Holivud, neki snovi se ispune, neki ne, ali vi i dalje sanjate...

Poslednji post - Da si mi živ, zdrav i ...srećan, podstakao me je na razmišljanje (jedno vodi drugome, zar ne?) ili bi bolje bilo reći, izneo je na svetlost dana ono o čemu sam razmišljala od trenutka kada je moje najstarije dete izjavilo : Ostajem (Ovo Ostajem ne odnosi se na one Šantićeve stihove: Ostajte ovde, sunce tuđeg neba neće vas grijat kao što ovo grije...već na njen ostanak u Americi). 

I odmah, da bude jasno svima koji ovo čitaju, ne želim da polemišem na temu: da li je bolje tamo - njima, ili nama - ovde, zašto odlaze, zašto ne ostaju, hoćemo li se svesti na one Tarabićeve šljive ispod jednog drveta i slično...pišem isključivo na osnovu jednog jedinog iskustva i na osnovu svog, nadam se zdravorazumskog, razmišljanja.

Moju ćerku, tamo, u San Francisku nije čekao niko, ako zanemarimo poslodavce, kod kojih je, zajedno sa još svoje dve drugarice, trebalo da tri puta nedeljno obavlja posao rentiranja bicikla. Nije čekao niko, ali je oduvek želela da ode tamo, iako tamo je imao ko da je dočeka: moj brat, čak četiri moje sestre (sve podvedeno pod rođaci, ali se mi još svojatamo sa onim brat od tetke, sestra od ujaka...), njeni prijatelji, moji bivši đaci i sl. 

Da, oduvek je želala da ode tamo...to tamo, uvek se odnosilo na Ameriku, ma gde to tamo bilo. Da postane pevačica, pa da se njen glas čuje, u smislu da utiče na mase ne bi li se smanjila potrošnje vode, struje (uvek nam je zavrtala slavine i gasila bojler), kesa, jer,  npr. za reciklažu jedne kese  potrebno je toliko i toliko godina i tako redom. 

Da postane predsednik države (tada još nije znala da neće moći ove noći, tj. u ovom životu, pošto nije rođena tamo i strašno, strašno se nervira što će to biti Tramp), sada zna i grdi me što nisam kao Lepa Brena otišla preko bare da se porodim, nego sam se porađala 24 sata u bolnici u kojoj je babici, te, ne tako davne 1992. , bilo važnije da ode po sledovanje svog džaka krompira, nego da se bakće sa mnom. 

Dobro, de, rodim ja nju, podignem je, kao i ono dvoje posle, završi prestižan fakultet ( prestižan u smislu da prima mali broj studenata, da se teško upisuje itd.) i položi ona poslednji ispit u ponedeljak, a u sredu otputova u sunčanu Kaliforniju.

Zašto baš u Kaliforniju? Nisam je nikada pitala. Možda zato što je sunčana i zato što je tamo uvek makar 25 stepeni, možda zato što je blizu okean, možda zato što je čitala Keruaka. Nemam pojma, tek ode ti ona. Ja joj rekoh: Pozdravi se sa babom, verovatno  je više nećeš videti (bila je smrtno bolesna), o sebi nisam ni mislila (u fazonu vratiće se ona za četiri meseca). 

Kako joj je bilo tamo, samo ona zna. Kako je bilo nama, samo mi znamo. Ali, kako to obično biva, svako brine svoju brigu. Ona je tamo plakala, i ja sam ovde plakala, jer otišlo mi prvenče, umrla mi mama, kojoj sam ja bila prvenče i jedino dete... 

Plače ona, plačem ja, ali svaka za sebe i o svom trošku.

Ali dok jednom ne smrkne, drugome ne osvane, tek, moja ćera mesec dana pred povratak objavi: Udajem se. 

Ha, sad će i oni koji znaju priču, i oni koji ne znaju, i oni bliski, i oni udaljeni da kažu - put do državljanstva. Ne znam. Znala sam da želi da ostane. Znala sam i  da je zaljubljive prirode i da kad je nešto ponese ne vidi dalje od nosa. Da, znala sam da sve što poželi, to i dobije. 

Da li je srećna? Pa, o sreći smo govorili u prošlom postu. Šta je uopšte sreća? 

Mislim da voli što je tamo, da je veoma, veoma uzbuđena kad ide na časove glume, da sanja o Holivudu ( da li i dalje o kesama i njihovoj reciklaži i o svom doprinosu ekologiji, ne znam, ali znam da i dalje sanja i to me raduje, istinski), da želi da njen brak, koji, evo, sada već "gazi" drugu godinu, uspe, da.... 

Da, mislim da je to sreća. Živi ono što želi. Imaju iznajmljen apartman i spava sa mužem  na jednom krevetu (što je dobro) i u frižideru nemaju mnogo toga, ali to je njen izbor. Ona živi svoje snove i svaka joj čast na tome. I sad sledi ono - ljubi je majka.

I tako  je ono  tamo (sunce tuđega neba) postalo i ovo ovde (sunce).

Da si mi živ, zdrav i... srećan...

Živimo u svetu u kome je biti srećan -imperativ. Uče nas da je jedino srećan čovek dovoljan sebi i drugima. 

Želimo da se zaljubimo, jer je samo zaljubljen čovek - srećan čovek.  
Hoćemo  da imamo mnogo para i da uspemo u životu, jer mislimo da će nam upravo to doneti zadovoljstvo i ispunjnenje - da ćemo biti srećni. 
Želimo da budemo zdravi, jer će nam nedostatak istog doneti brigu, tugu i bol, što je opozit sreći.
Žudimo za  dobrim poslom, jer bi nam  on mogao doneti beneficije, za koje, opet, smatramo da su nam neophodne - da bi bili...šta? srećni:)))

Ali šta je uopšte sreća i kako možemo znati da smo srećni ako ne iskusimo i drugu stranu medalje? 
I ne saznajemo li o tome šta nas čini srećnim, upravo kad to nešto izgubimo?
I je li sreća stanje duha, nešto što ima veze sa optimizmom, ili je to tek trenutak jedan, ili nešto poput blaženstva, ili opijenost, ili harmonija, nešto između???

Nema ko nije govorio o sreći. 

Po Aristotelu, kako je jednom prilikom rekao, sreća se nalazi u dokolici, te bi danas - oni bez posla, trebalo da budu srećni, što najčešće nije slučaj, mada je on verovatno mislio na drugu vrstu dokolice. 

U Blagu cara Radovana Jovan Dučić je, između ostalog, naveo da nema nijedne velike sreće bez jedne velike obmane, što bi se opet moglo dovesti u vezu sa nadom i optimizmom, koje uzimamo kao preduslov za sreću, i tako redom. 

Mnogobrojne su definicije sreće i onog što uz to naše poimanje sreće, ide. Navešću još samo Andrićevu rečenicu iz Ex ponta: Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni i još čudnije: kako često nam baš to malo nedostaje.

E sad, zašto ja razmišljam o sreći, i ne samo razmišljam, već se pravim pametna i pišem, kad najverovatnije o sreći razmišljaju samo nesrećni?

Zato što, kad pogledam oko sebe, svuda vidim naslove: U potrazi za srećom, Kako uživati u životu, Ostati srećan u nesrećnom svetu, Misliti pozitivno i sl., zato što svuda stavljam smajlije:), zato što mi drugarica na proslavi Dana škole kaže: Hoću li te videti kako se smeješ?

Dođe mi da joj kažem da ovo nije Holivud i da se neki snovi ispune, neki ne, ali da te ovde brzo nauče i da se ne isplati sanjati...Na času moram da obradim glasovne promene, naučim decu značenjima padeža i malo mi vremena ostane da pitam Pavla kako je, da pogladim Žađe po kosi, jer se toliko trudila na času, da sa njima pričam o onome što ih muči ili zanima. 

Negde sam pročitala da je neki nastavnik u Nemačkoj (mislim da je Nemčka u pitanju) najpre fakultativno uveo predmet koji se zove Sreća, a zatim  je taj "srećni "predmet i odobren. A onda vidim kako moje veselo (stvarno veselo) dete u Americi, na domak Holivuda, objavljuje video nekog tate koji sa svojom devojčicom ispred ogledala vežba rečenice tipa: Ja sam najbolja...Ja sam najpametnija...Ja sam srećna...

Nisam sigurna da nam je baš takav predmet potreban u školi i da na sve strane treba da nam iskrsavaju propagandni naslovi sa porukom: da ako nismo srećni - nismo poželjni, uspešni, itd...da ne treba osmeh da nam silazi sa lica, jer niko ne voli namrgođene....

Da, pored gramatike, koja im oštri vijuge i uči pismenosti, i književnosti, koja im proširuje vidike, treba da pričam i o životu i onome što on nosi, što i radim, s obostranom radošću, jer...najlepše je radosno, nasmejano lice zadovoljnog deteta u kome se krije sutrašnji veliki čovek:))) Da, ali...

 Za kraj ću navesti jednu misao engleskog filozofa Frensisa Bejkona da je sreća kao prodavnica (parafrzirm) i da samo ako budemo dovoljno strpljivi  i sačekamo, cena će joj pasti.

Da, mislim da previše pridajemo značaja sreći i da time na neki način umanjujemo sve ono što se pod njom podrazumeva.

Noćas nisam usnila san

Na postu Ko me noćas sanja Marije Janković
(https://maynalifestyle.wordpress.com/2016/10/25/ko-me-nocas-sanja/ ) 
sam pročitala: 
Legenda kaže da kada ne možete da zaspite, to znači da ste budni u nečijem snu. 
Dopalo mi se, mada me je pomalo i uplašilo. Ne spavam mnogo ili gotovo nikako. 
Da li to znači da sam stalno u nečijem snu? Teško, ali na um mi padaju oni stihovi iz kafane: 
Ko te nema, taj te sanja...
što može da godi mojoj sujeti, ali i da stvori konfuziju: 
Ko me to sanja:)))

Za Balzaka kažu da je spavao samo 5 sati, Nikola Tesla i manje. Balzak je napisao preko 50 romana, a Tesla je ostavio svetu više od 700 patenata. 

Nisam ni proslavljeni pisac, iako i sama pomalo pišem, a o velikom naučniku neću ni da govorim ( mada sam o njemu pisala u jednom starijem postu pod nazivom Nikola Tesla - poverujmo u ostvarenje snova).

Ja sam samo žena u izvesnim godinama, od skora u famoznoj menopauzi, o kojoj se ispredaju svakojake priče. Nemam baš valunge, ali znam da se skinem kada se to od mene najmanje očekuje:).

E sad, da li je uzrok novonastalih promena vezanih za spavanje, period u kome sam se našla, ne interesuje me mnogo. 
Gledam na to ovako - imam više vremena za neke druge stvari. 
Mogu, npr. da razmišljam ( deca su mi, hvala bogu, velika, te ne moram dok razmišljam da perem, peglam i kuvam, što je privilegija gore pomenutih godina:).

O čemu to mislim dok ne mogu da spavam? Noćas - o tome kako sve što nam se događa najpre stvorimo u svojoj glavi, kao paganski bog Baal (nešto kao bog Sunca) koji je napravio svet unutar sebe, zatim dunuo...i eto ti, svega:).
O tome, kako - ako mi sanjamo svoj svet i sve što se u njemu dešava - onda taj svet postaje realan, i sve u tom -sada stvarnom svetu, zavisi samo od nas (onda više ne možemo da okrivljujemo ni druge, niti sudbinu, niti zapis na dlanu). 
O tome, da je sve spolja slika onoga iznutra, i tako redom. 
Ako me ove misli ne uspavaju, onda ustanem i napišem post sličan ovome.

Slika ili reč, pitanje je sad?

Šta je ono što nam prvo privuče pažnju: slika ili reč? I šta je jače, bitnije, trajnije? Ono što se nudi kao izazov oku ili magija reči? I može li se uopšte o tome govoriti?
Teško je na to odgovoriti.

I u filmu Words and Pictures je mrtva trka. Profesor englesne književnosti i profesorka likovne kulture vode rat u koji su uključeni i njihovi studenti.
U ovoj bici nema pobednika - o čemu svedoči i kraj priče na celuloidnoj traci kada se akteri "smuvaju".

U pećinama Altamira  u Španiji i Lasko u Francuskoj sačuvane su slike praistorijskog čoveka, koje se uglavnom svode na prikaze životinja.
Slika ranjenog bizona magijskog je karaktera i ima ulogu da omogući bolji lov našem daljem pretku.

Koliko je današnja slika otišla od svog prvobitnog zadatka i krije li i dalje magiju u sebi?

A onda se setimo Biblije i čuvene rečenice : U početku beše Reč. i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč, i najstarijeg sačuvanog spomenika pisane reči u vidu 12 ploča koje čine sumersko -   vavilonski Ep o Gilgamešu, o istorijskom vladaru grada Uruka, koji je njime vladao oko 2700 g.p.n.e.

Ili možda misao dolazi pre reči, ili osećaj, ili slika, zvuk?

Možda je poenta u ravnoteži, u harmoniji slike i reči.
Tako je, Kosta Bunuševac, naš slikar, dao svojevrstan omaž svom životu, spojivši jedno i drugo u knjizi Slike od reči.

Evo sada nekoliko mojih fotografija iz perspektive nekoga kome je reč - alat, ali kome su slika i fotografija - hobi.

Sve je samo simbol što ti vidi oko, Vojislav Ilić

I na kraju da završimo Epitafom Branka Miljkovića Ubi me prejka reč, jer, za razliku od slike, reć može zaista da ubije, zar ne?

Kako jedna naša poslovica kaže Lepa reč gvozdena vrata otvara, ali i ona druga Reč poseče gore nego mač.
(Nisam čula da je slika lišila bilo koga života; jedino ako mu nije pala na glavu.)

Danas sam luda...znam šta hoću:)))

Želim da pišem o ženama koje su bile svoje, koje su znale šta hoće i kako to da pokažu, koje su išle ispred svog vremena dok je sredina upirala prst u njih; koje su, ma ne mogu da nabrojim šta sve nisu učinile: za sebe, za mene, za sve "drugačije".

Osamdesetih, kada je Seksi dama vladala scenom, bila sam tinejdžer (pravo vreme za slušanje muzike ). I dok su me pitali je li mi Oliver Mandić rođak, zbog prezimena, više sam volela da me povežu sa njom (makar po pank frizuri:)) - Aleksandrom Slađanom Milošević.

Ne znam da li su mi se tada više dopadale pesme Au, au, Amsterdam, Seksi dama, ili njene česte promene stajlinga, što je, u to vreme, iziskivalo izuzetnu hrabrost. 

Ne znam da li sam kasnije više cenila to što je pored klavira ovladala i jednim instrumentom, koji se uglavnom nalazio u rukama muškaraca - bas gitarom (iako više nisam pratila ono što svira), ili to što je i dalje bila posebna.

Ne znam da li mi se i sada više sviđa, što je još jednom, po dolasku iz Amerike, pokazala svoju različitost objavivši knjigu Civilizacija i žene, ili zbog toga što i dalje ne potpada pod kliše.

Po autentičnom izrazu izdvajam i onu, koja je u bivšoj Jugi palila sa pesmama Danas sam luda, Olujom ili Maglom - Josipu Lisac, sa jedinstvenim glasom koji boji svaki slog, sa stihovima poput onih iz pesme Hir hir hir: 

                 Sve što kažem, sve što činim, 

Sve je kažu hir, 

            Svaka reč i svaka kretnja, 

 Sve je samo hir...

Svoja, od stiha do frizure i odela, preko stvari koje voli i onih koje voli,

zaljubljana u Karla Metikoša na prvi pogled, i za sva vremena, i posle njegove smrti.

I na kraju, ali nikako ne i poslednja, još jedna od malobrojnih Velikih dama - slikarka Olja Ivanjicki,

čiji život jednako pleni  kao i njene slike, kao i besmrtna ljubav između nje i Leonida Šejke o čijoj kosmičkoj i ovozemaljskoj vezi govori njihova prepiska u Oljinoj knjizi Ogledalo ljubavi.

Sve tri su bile, jesu i ostaće one koje jedne nose i nadahnjuju, dok druge iritiraju, te za njih često umeju da  kažu da je sve samo njihov hir:

       

Kad me bilo što ponese

Kao divlji vir

Zao jezik spremno kaže

Opet njezin hir.

Na Fejsbuku smo - živećemo večno:)))

Prvo što uradimo kad se probudimo, jeste da pregledamo novosti na Fejsu: šta je ko kome lajkovao, šta je ko objavio i ko je kome komentarisao. 

Mark Zakerberg nam je zaista dobrano proširio krug "prijatelja" i učinio nas "besmrtnim".

Sve nekada objavljeno nam je ponovo pred očima kroz obnovljena sećanja na ono što smo nekada "postovali" i "šerovali". Prisetićemo se i onoga što hoćemo i onoga što bismo rado da zaboravimo (mi bismo možda i hteli, ali Veliki brat neće).

Na Fejsu se sve može: pućiš se - porastao ti broj lajkova, fotkaš se s lovom u rukama ili pored automobila, koji najverovatnije i nije tvoj, (a pitanje je da li je i lova) - eto ti pretrpan inboks; osvane tvoja pozadina iz pravog ugla potpomognuta foto-šopom i broj novih prijatelja (srazmerno veličini zadnjice) - porastao je. 
A tu je i ovakav oglas, zlu ne trebalo:)))

O vezama koje je Fejs omogućio ili onemogućio, neću ni da govorim, niti o onim profilima sa imenom tipa RadeMilicaJovanović (ne znam šta bi bilo kada bi on ili ona imali po  dva prezimena ili dodali ono ex Živadinović ili sl.)

I da ne zaboravim, i pred spavanje treba "optrčati" krug po Fejsu, da nam nešto ne promakne.
Džaba su faraoni zidali grobnice i urezivali svoja imena duboko u iste; onaj ko se jednom "upisao" na Fejs, teško da će da se ispiše.

Živimo u svojim bajkama - hoćemo li se jednom sresti?

Neki su ostrva sami za sebe, ili...

Na početku romana Za kim zvona zvone postoji citat koji svi znamo: 
Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celin; svaki je čovek deo kontinenta, deo Zemlje...

Neki ljudi su poput kopna, zgusnuti i ukorenjeni u svojim porodicama -malim ili velikim, u zajednicama - bračnim i vanbračnim...

Drugi su poput ostrva: neki sami, ali ne i usamljeni, drugi usamljeni u svojoj samoći. 

Neki su kao plutajuća ostrva; ponekad se sudare sa kopnom ili drugim ostrvom, očešu jedni o druge i nastave dalje da plove.

Neki žive u svojoj bajci. Imaju čuvara poput Čarobnjaka iz Oza, koji pita za znak raspoznavanja. Ako kažeš pravu reč ili pokažeš svoje plesne cipele, možda te pusti unutra.

Neki su poput Mačka u čizmama, koji na svom putu prevaljuje 7 milja ne bi li ispunio svoj životni zadatak. Drugi su poput Pepeljuge izgubili svoju cipelicu.

Većina želi da zameni svoju ulogu nekom drugom: Pepeljuga bi da bude Trnova Ružica, Crvenkapa - Zlatokosa...

Kada se nađu u tuđoj bajci, žele da se vrate u svoju, jer na kraju krajeva najbolje je kad si "sav svoj", bio ostrvo ili kontinent, ili poput plutajućeg ostrva ili Mobi Dika - koji se s vremena na vreme sudara sa kopnom ili mornarima.

Zagrlimo jedni druge; opustimo šake, raširimo ruke. Ako i zaboli, prođe, a ponekad je bol i jedini način da pronađemo sebe; jer - uvek idemo ka sebi, zar ne?

I da završimo citatom Džona Dona: 

Ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom.

Nije što nisu naše, nego što su se odomaćile

Ni manjeg naroda, ni više verovanja. 
Jedno od onih koje u poslednje vreme čujem sve češće je - da ako izbacim smrdibubu iz stana, da ću tako ostati i bez para, kojih  nikako ne želim da se rešim. 
Ukoliko želim da se novac odomaći u mom okruženju, treba jednostavno da sa ovim insektima iz roda stenica (zaista su dosadne kao stenice) živim u miru i slozi. 
To što se gnezde u grozdovima između mojih vrata na terasi, treba da primim sa radošću, jer ću tako "primiti" i novac.

Kako sam osetljiva na dotični, kao i većina stanovništva u osiromašnoj nam Srbiji, razmišljam. 
Dok tako opterećena razmišljanjem o bubama kojih nikako ne bih smela da se otarasim (a ako to i učinim, moram da vodim računa da ih ne uznemirim, jer će me u protivnom bombardovati nepodnošljivim mirisom), peglam. 
Kažu da se najbolje razmišlja dok šetaš ili voziš bicikl, ali kako je većini žena suđeno da se najviše druže sa usisivačem, varjačom ili peglom; tako i ja dumam dok nekom od ukućana peglam košulju.
I šta se dešva? Opeglam i smrdibubu, koja je nekim slučajem preživela u vešu. 
I tako se rešim para, a zaradim nepodnošljivu težinu i oporost mirisa bube, koja je u košulji samo tražila spas.

Kad počneš da tražiš, onda ni ne slutiš šta sve možeš da nađeš:))

Najzad sam otišla kod zubara. Ono što sam saznala o stanju svojih zuba, nije za priču, jer samo govori o mojoj nemarnosti, ali me je ceo poduhvat "kopanja u rudniku" naterao da se zamislim i shvatim - da kad počneš da kopaš, ne znaš šta ćeš sve da iskopaš.

Istorija našeg grada bukvalno leži pod našim nogama, a da toga često nismo ni svesni. Ono što vidimo na njegovoj površini samo je neznatni deo onoga što krije njegova unutrašnjost. Ispod najstarije zgrade u Beogradu, u Ulici cara Dušana 10, kriju se tajni prolazi kuda su vodili tuneli Eugena Savojskog. koji je opsedao Beograd 1717. godine. O tome i mnogo čemu drugome govori knjiga Beograd ispod Beograda Zorana Lj. Nikolića i dr Vidoja D. Golubovića, koja mi je trenutno u rukama i koja svedoči o Beogradu kao gradu sa mnogo bogatijom istorijom nego što je zvanični istorijski udžbenici pamte.

To me je ponukalo da razmišljam o tome koliko znamo o sebi i svojim precima. Kada sam pitala  đake da li znaju imena svojih predaka, počeli su da zamuckuju. Nisu otišli dalje od svojih najbližih srodnika. Nisam ni ja bolja, mada, zahvaljujući stricu, znam da potičemo od Mande Tomić, tj. od njenog sina Pantelije, koji je po majci uzeo prezime Mandić, i koji je rodom iz Hercegovine.

Moj otac, Dušan, rođen je na Dorćolu, o čijim kućama, podrumima i lagumima, govori gore pomenuta knjiga, ali je kuća, nažalost, sravnjena u bombardovanju Beograda 1941. godine. 

Pokojni deda je ženu, decu i knjige (šta bi drugo) sakrio u podrum, dok je on sa svojom mezimicom, ostao u vratima kuće da, ukoliko se zdanje obruši i zatrpa podrum, pruži pomoć svojim najbližima.

Baba i deca su preživeli, deda i tetka nisu. Danas, više niko od njih sa ove fotografije nije živ, ali su ostale knjige, požutele i trošne od vlage i starine - da svedoče o nekom prošlom životu i dedinim interesovanjima.

Da kad kopaš, nešto i iskopaš, govori i činjenica da je sestra od strica Maja Mandić Marković, kada je počela da se bavi Poretkom ljubavi, došla do dedinih dnevnika i započetog i nedovršenog romana, ili bi možda bolje bilo reći - prošlost je pronašla put do nje. 

Ako mi ne pružimo ruku prošlosti, posegnuće ona za nama.

Elem, zagrebite po fasadi sopstvene istorije; možda iskopate kakve dragocenosti. (O tajnama i kosturima iz plakara neću ni da govorim) i krenite na turu Beograd ispod zemlje u razgledanje podzemnog grada, čije će vam tajne otkriti autori knjige. 

Ja ću sigurno poći u novi susret sa sobom i svojom prošlošću. Ko zna šta mi još donese, a da nije mučna popravka zuba sa početka priče.

Još jedna cigla u zidu, a nije Pink Floyd

Pre neki dan, jedno od moje dece (da ne bude zabune, moje - lične, kojih je troje), objavi na Fejsu status tipa: 
Izvučeš ciglu, sruši se zdanje; počneš da gradiš, gradi se samo od sebe... i to me navede na razmišljanje o učenju.

Učenje, što je ujedno i rad na sebi, aktivan je proces i nešto što traje čitav život. 

Prema tome, stihovi poznate grupe Pink Floyd (We don t need no education) iz još poznatije pesme Another Brick In The Wall,  ne piju vodu. 

Da, nama je potrebno obrazovanje, ali takvo u kome ćemo učiti da razumemo i usvojeno primenimo. 

Elem, tog istog dana, od školskog deteta dobijem poruku: 

Svaka budala može da zna, poenta je da razumete. 

Sad, na koga se ili na šta odnosilo, u ovom konteskstu nije bitno:)))

Poenta je da napravimo razliku između posedovanja znanja i razumevanja istog.

I da se vratim na početak, neće se srušti zgrada ako izvučeš jednu ciglu, možda će postati malčice trošnija, ali je istina da je cigla po cigla palača.

I na kraju, a nije vic. 
Na času na kome je nastavnik polagao za licencu, kandidat pita učenike:
Za koji roman je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu? ( Da se razumemo nagrada se dodeljuje za celokupan opus, a ne za određeno delo), učenik odgovara: 
Za Marš na Drinu! 
Ja bih da dodam: 
Marš neznanju!