To što držim oklagiju u ruci uopšte ne mora da znači da će biti pite

Rekao je: Nije tvoje, Jelena, da brineš o tome što se neće više nikada ponoviti.

Koliko puta sam čula nešto slično upućeno meni ili nekom drugom?!

Koliko puta: Neću kasniti, a onda čekaš i čekaš i pre nego što ukapiraš...15 akademskih minuta pretvorilo se u ceo sat...

Ili: Neću više nikada reagovati burno...neću te izneveriti...uplašiti...ostaviti...

Ili: Promeniću se...postati odgovorniji, ambiciozniji...

Nije važno ko je obećao: ćerka, muž, žena, brat...vi sami...obećanje je obećanje (ako zanemarimo onu narodnu da je obećanje ludom radovanje).

Šta je dotična Jelena uopšte odgovorila? Je li poverovala da se neće ponoviti šta god da je obećano...ili se dohvatila oklagije?

Koliko puta smo spremni da oprostimo i pređemo preko nečega? Koliko puta smo nesvesno obmanuli sebe ili druge? 
Koliko puta smo se uljuljkali u iluziji  da to nije ništa,  ili da je to ništa - sve?

P.S. 
Treba razmisliti...sa koje god strane oklagije se nađete.