Zašto (ne) volim školu

Sinoć dobijem poruku od  koleginice, kojoj je druga koleginica poslala poruku, koju je opet ova dobila od treće, a ona od nekog iz iz uprave sa nalogom da istu prosledi svima čije brojeve telefona ima...a ovi iz uprave od onih iz ministarstva...kako kojeg?...kako treba da proverimo i utvrdimo brojno stanje učenika za sredu, 11.1.2017. 

Nikako da prestanem da se čudim i pitam: otkuda meni brojevi učenika (tako mi i treba kad samu sebe izbacujem iz viber grupa u koje me stavljaju, što učenici, što roditelji), neću valjda da se oglašavam preko fejsa (u ovakvim slučajevima poslodavci su na strani ove društvene mreže)...kako neko u nedelju uveče može znati hoće li biti bolestan u sredu, da li se to neko sprda sa mnom...možda se koleginici ne ide u školu, jer je još uvek boli grlo ili bi uprava još malo da produži novogodišnje čarolije ili se ministarstvo raspištoljilo na nekoj od planina...ili....
Ma, što ne pitaju domove zdravlja kakvo je stanje u zavejanoj nam i gripoznoj, ali i lenjoj Srbiji?

(ovo je sličica napravljena ovih dana u pošti: red se sa ove strane otegao, dok iza šaltera, ama baš nikoga nema)

Zašto više ne volimo da idemo u školu ili možda nikada nismo ni voleli? Zašto ne volimo da radimo i učimo? Zašto je lakše biti lenj i inertan? 

Jedno je odmoriti se od teškog i napornog posla, a drugo je lenstvovati, a mi smo postali talentovani da se odmorimo i pre nego što se umorimo.

Lenjost se smatra jednim od smrtnih grehova (za sve verujuće, a i druge, da se podsete).

Neki je nazivaju bolešću kojoj nema leka, drugi je smatraju igrankom bez prestanka.

Juče, na privatnom času, jedna pametna devojčica pita i zaključuje u isti mah: Zašto na času ne slušamo čak i one profesore koji umeju da održe red i disciplinu i da stvore kakvu-takvu atmosferu, pa onda kod kuće uzimamo privatne nastavnike da nam objasne ono što smo na času propustili i tako, umesto da izađemo napolje, opet gubimo vreme? 

Zato što smo glupi...ne, zato što nas mrzi...sve nas mrzi...osim da gluvarimo. 

U moje vreme, deca su bila blejači, a odrasli smarači...sad mi se čini da smo svi postali ovce....čast izuzecima.