Šta je popularno, a šta nije - ove sezone

Da je pušenje veoma štetno po zdravlje znamo svi, ali zar ne mislite da su pušači sad prilično satanizovani? Prognani su odasvud, pa čak i iz svojih vlastitih domova (ukoliko ne žive sami). Proterani  su na terase i u budžake. 

Dok ranije niste mogli da odgledate neki film, a da se u njemu glavni junaci ne "puše" u oblaku dima, u filmovima današnjice, ako neko i puši, to su mahom negativni likovi. 

Danas je pušenje ostavljeno siromašnima i onima koji su intelektualno "nejaki", a koliko juče niste mogli zamisliti nekog pisca bez smotanog duvana među prstima. 

Kiš, iako je umro od posledica pušenja, jednom prilikom je rekao da je to jedina stvar koja se isplati, šta god je pod tim mislio. U Savetima mladom piscu je, pored ostalog, napisao da je pisac poput mašine, a da mašina mora da se puši. 
Čak je i fini, uglađeni Andrić izjavio da dim omogućava čoveku da pusti suzu bez plača.

Da se razumemo, ne zagovaram ja pušenje, niti bilo koju vrstu zavisnosti, samo mislim da se ljudima ne ostavlja sloboda izbora, da smo raznim propagandama saterani u ćoškove. 

Danas je popularno biti zdrav, veoma zdrav, što znači džogirati svako jutro, ići u teretanu bar pet puta nedeljno, raditi na svojoj muskulaturi, ako ništa drugo, a ono makar brzom šetnjom ili plivanjem (o popularnosti biciklizma neću ni da govorim).

Jeste li skoro pogledali neki američki film u kome ljudi (u sportskoj opremi i sa obaveznom flašicom u rukama) ne špartaju Central parkom? Nije li sve to pomalo zamorno? Hoće li današnji čovek prestati da boluje kada popapa sve svoje kašice od ovog ili onog zdravog zrnevlja, izdegustira sve moguće i nemoguće sokiće od ceđenog voća i počne redovno da vežba?

(Ne kažem da je cigareta u ustima dok seckam luk, privlačna, ali ne daje li ipak malo slobode da uradim šta hoću?)

Što ne uvedu zabranu korišćenja mobilnih telefona na javnim mestima? Zar i oni nisu pogubni za zdravlje? Ne izazivaju li oni zavisnost i poremećaj u ljudskoj komunikaciji "oči u oči"? Hoću li prestati da budem društveno marginizovana ako nabavim najnoviji model ajfona ili se pretplatim na trenutno aktuelna mesta za izlaske?

Zar baš svi moramo da uskočimo u sveopšte trendove? 
Npr. da postanemo hipsteri (nekad su to bili mahom belci koji su slušali džez, dok se danas ovaj termin odnosi na ljude koji su u trendu, ali svojim ponašanjem, načinom oblačenja i sl. žele da pokažu kako se razlikuju od uniformisane mase - nešto kao spontani nemar, nonšalantnost, a sve u cilju da se pokaže različitost) i odlazimo na ekskluzivna i skupa mesta? 

Neko veče su me sin i ćerka poveli u jedan takav izlazak i objasnili mi kako je to sada kul. Ono što sam videla izgledalo mi je potpuno isto kao i na bilo kom drugom mestu u gradu, samo što su ovde mahom mladi ljudi bili obučeni u bohemija ili  retro stilu. Iako su na prvi pogled izgledali opušteno i ležerno, podjednako su prštali selfiji na sve strane i drugarica je slikala drugaricu u najrazličitijim pozama (doduše zavaljene u tabureima na podu, a ne u stolicama kao u nekom drugom restoranu u kojima nije tako "ležeća" i "opuštena" atmosfera)... Podjednako pućenje, podjednako foliranje, podjednako isti ukus u ustima. 

Slobodan i moćan čovek je onaj koji ne robuje ničemu, pa ni novim trendovima koji mu se propagiraju.

Odoh da zapalim cigaretu u inat zdravlju:(

Muškarac ne bi trebalo da teži da se dopadne

Danas su se izgubili neki od atributa koji diferenciraju muški i ženski pol. 

Pri tome ne mislim samo na fizički izgled i na pozno doba kada manje-više svi ličimo jedni na druge:) kao na početku životne priče.

Ne smeta mi ni uniseks garderoba, koja, kao i bilo koja univerzalna stvar, ne može da reši sve probleme, ali zna da donese kojekakve dileme. 

Ni to što muškarci farbaju kosu, depiliraju se uzduž i popreko, kite se minđušama i šminkom - ne smeta mi uopšte - i paun je u svetu pernatih glava raskošniji od paunice.

Zašto mi onda smeta kad muškarac želi da se dopadne, kad želi da ga vide, da mu aplaudiraju, kad uđe u kafić da se više okreću za njim nego za njom?

Zato što je to nekako ženska osobina. 

Možda je Džej Gejtsbi, izmišljeni junak Ficdžeraldovog romana, jedan od najpoželjnijih junaka svih vremena, ali je pitanje da li bi u stvarnom svetu, realna žena volela da bude pored muškarca koji želi da se svi u njegovom društvu osećaju prijatno, koji ume da laska, a samim tim i obmane.

Ili Hemingvej, veliki književnik i ljubitelj žena, koji je umeo da kaže da bi vodio ljubav sa ženom da mora u nju i da bude zaljubljen, a zatim se udvara mnogima i hvalisa se svojim ljubavnim avanturama.

Meni bi se ipak više svideo Neo iz Matriksa, koji je upoznavši Triniti u njoj pronašao ženu svog života i sa njom pošao u veliku avanturu. 

San svake žene - možda? (Feministkinje će verovatno reći da je san o muškarcu na belom konju - spasitelju i zaštitniku, pluskvamperfekat i da sve žena može sama - da iako ranjiva, svojom majušnom i krhkom rukom može držati ceo svet u šaci, ali meni je ipak bliža priča o muškarcu-zaštitniku.) Tačno je da naš, ženski svet, ne treba da se okreće oko njihovog - muškog, i da oni ne treba da nam budu jedina preokupacija, ali meni se dopada ideja da pored mene kroz život korača neko poput Nea, pod uslovom da sam ja njegova Triniti.

Po mom mišljenju, muškarac ne treba da teži da se svidi. 

On treba da bude muško (u svakom značenju te reči) da bi se žena pored njega osećala kao žensko.

P.S. 

Nadam se da mi muškarci neće zameriti i pogrešno shvatiti da treba da budu zarozani i aljkavi. Ova moja konstatacija se manje odnosi na spoljašnje, a više na unutrašnje atribute:)

Čudesna žena

Čovek je čudesno biće. U svetu fikcije njemu su data i neka natprirodna svojstva; tako Marko Kraljević u pesmi živi 300 godina dok Supermen i Betmen mogu i da lete. 
Ženi, kao pripadniku nežnijeg dela ljudske vrste nisu data takva svojstva, ali ponekad i ona "ume" da zablista. 
U akcionom naučnofantastičnom filmu Čudesna žena, snimljenom po stripu, ona je jedna od junakinja iz roda Amazonki, koja spasava svet od raznoraznih pošasti.

Aktuelni film, koji se trenutno prikazuje u našim bioskopima, i koji sam odgledala (ali me nije preterano oduševio), ponukao me je da razmišljam o ženi i o njenoj ulozi kroz mitove, knjige i istoriju. 
U grčkoj mitologiji (koja je posužila kao uzor ostalima), ona je žena ratnica (Atena), ona je boginja lova (Artemida), ona je mudra i pravedna Atena, ona je zaštitnica braka (Hera) itd. Zbog njene lepote se vodi rat (najpoznatija je Helena zbog koje je izbio Trojanski rat). 
Ali ona u ratu i učestvuje, čak ga i predvodi (kao Jovanka Orleanka koju su Englezi, protiv kojih je vodila francuske trupe u Stogodišnejm ratu, spalili na lomači). 
Mnogo godina kasnije, u vreme Prvog srpskog ustanka, uz rame velikog Veljka Petrovića, koji je bio spreman i da pogine, ali ne i da preda Krajinu, stoji rastom malena, ali srcem i podvigom velika Čučuk Stana.

U našem narodu je odomaćena izreka da iza svakog uspešnog muškarca stoji žena, ali žene poput Kleopatre ili Indire Gandi, carice Teodore ili kraljice Viktorije, nisu bile samo vrat svojim muževima, ljubavnicima i prijateljima, već i sama glava koja ume da misli, donosi i sprovodi odluke. 
Madam de Pompadur, iako nije bila plave krvi, dospela je do Versaja i izvršila ogroman uticaj na kralja Luja 14., bila zaštitnica umetnosti, posebno književnosti. 
O njoj je francuski pisac Žil Gonkur napisao knjigu.

Neke od gore pomenutih žena nisu bile ratnice, spremne da ubiju, odbrane i osvoje teritoriju, ali su i te kako znale da povuku prave poteze. 
U filmu Čudesna žena, Dajana, pre nego što je postala borac u savremenom svetu, bila je princeza Amazonki, odrasla u prilično zaštićenom ženskom svetu. Kada upozna spoljni svet (pod uticajem priče američkog vojnika o velikom ratu), ona u borbi protiv muškaraca otkriva svoje moći. 

Nekada je heroina moje generacije bila Modesti Blejz iz  istoimenog stripa, hrabra, lepa i autentična devojka, koja zajedno sa svojim prijateljem Vilom, upada u niz avantura (što samo svedoči o ženi kojoj nije samo dodeljena uloga da rađa i stvara, da bude oslonac i pratilac, već i da vojuje neke svoje i tuđe bitke); za današnje devojčice možda je to Dajana iz Čudesne žene, kao još jedn od junakinja koja se iz stripa preselila na veliko platno.

I zato nemojte reći da žena ne može biti ratnica, šampion, genije, niti heroj u ovom, pre svega, muškom svetu.

Muzej knjige i putovanja

Kao što je smisao knjige da se čita i to više puta, po mogućstvu i od strane više čitalalaca, tako  i smisao putovanja nije odredište ka kome smo se uputili, već samo putovanje. 

Da je to istina, uverila sam se prilikom posete Muzeju knjiga i putovanja, Muzeju srpske književnosti i Biblioteci Lazić - "tri u jednom", a sve na Banjici, u Josipa Slavenskog 19a.

Tamo sam imala priliku da upoznam Viktora Lazića, čiju knjigu Velika avantura upravo čitam. To je drugi putopis i treća knjiga ovog entuzijaste, poliglote, književnika, prevodioca, advokata i doktoranta kineskog prava, knjiga koja govori o putešestviju na koje je krenuo svojom ladom nivom na čijem zadnjem sedištu mu je društvo pravila lutka Mileva. 

Ali ovaj post koji pišem nije podstaknut ni ovom zanimljivom knjigom, u kojoj su opisana putovanja po Finskoj, Rusiji, Vijetnamu ili Australiji, niti knjigama u obliku molitvene lepeze ili jestivim knjigama od pirinča, koje sam u muzeju videla, već jednom pričom koju sam prilikom posete muzeju čula.

Naime, knjige koje se sada nalaze u posedu Viktora Lazića počeo je da sakuplja njegov predak Mihailo Lazić početkom 18.veka. Biblioteka, čiju brojku nisam zapamtila, ali znam da je impozntna, tokom burne srpske istorije delila je sudbinu naše države i naroda, te je često bila uništavana, paljena, napuštana i ponovo obnavljana, ali ono što me je zaista "ponelo" jeste priča o Viktorovoj baki - Danici Lazić (koja je knjige ostavila u amanet unuku) u čijem posedu su se knjige dugo nalazile i koja se knjigama "bavila" i sa njima "baratala"  tokom burnog perioda Drugog svetskog rata, a koja nije umela da čita. Isto tako, na razmišljanje me je podstakla i priča o njenom svekru Luki Laziću, koji je stranice, koje su nemarom čitalaca i korisnika njegove porodične biblioteke pokidane i iskorišćene za uvijanje cigareta ili čak i kao toalet-papir, ručno prepisivao i "docrtavao". Fascinirala me je ta okupiranost knjigom i potreba da se sve sačuva od zaborava, pa makar i mi sami bili neumešni u čitanju, kao što je to bila Viktorova baka, koju je unuk tek u dubokoj starosti naučio srpskoj azbuci.

I danas su te retke knjige dostupne čitaocima i posetiocima muzeja, te smo mogli videti budističke molitvenike, knjigu od slonovog izmeta na čijoj korici se nalazi crtež slona koji je svojom surlom naslikala slonica, knjige iz 16., 17., i 18. veka, štampane i rukopisne, prvi prevod na kineski Andrićeve knjige Na drini Ćuprija, knjige Desanke Maksimović , Milorada Pavića, Meše Selimovića sa posvetom, rukopisne pesme Tina Ujevića, knjige, kao i testament Pavla Vujisića.

U Muzeju se nalazi i orman kraljice Natalije Obrenović, stari koncertni klavir, gusle iz Prvog svetskog rata, napravljene od vojničkih konzervi, pisaće mašine Bore Ćosića, Gvida Tartalje, Milovana Danojlića, autogrami značajnih pisaca, spomen-soba Miodraga Pavlovića, slike poznatih autora, čuvari hramova iz Pendžaba, glava pirane i raznorazni predmeti koje je Viktor doneo sa svojih putovanja.

Nisam mogla sve da upamtim i nisu bitne same činjenice, koliko utisci koje sam sa ovog putovanja kroz vreme, prostor i knjige - ponela.

Kažu - budi iskren

Kažu -budi iskren.
I iskrena sam, ali se često pitam u kojoj meri.

Iskrenost je teško postići.

Biti iskren prema sebi, šta to znači? 

Kad se od srca nasmejem, popusti mi bešika. Treba li da kažem - Vesna, izdaje te krštenica!? Ali kako da u jeku sveprisutnih propagirajućih misli, koje te uče svim mogućim afirmacijama, kažem sebi - koliko već sutra biće ti neophodne pelene.

Ili iskrenost spram drugih... Kada me neko pita kako izgleda, kažem mu šta mislim. Kada me ne pita, a ne sviđa mi se, mahom prećutim. 

Jesam li neiskrena ako zarad dobrih komšijskih odnosa, nasmešim se i onda kada mi nije do toga?

Pored toga što je teško biti iskren, nekada ne umem ni da napravim razliku između iskrenosti i neiskrenosti.
Retki su trenuci kada mi se koža naježi, kada znam da je to što vi govorite meni ili ja vama iskreno do gole kože i pošteno.
Ako i pogodim iskren trenutak, emociju, čin, što je, kad malo bolje razmislim teško, mogu, pored lepote da osetim i izvesnu isfrustriranost: Da li je to baš tako? Da li mi prija što sam videla? Čula? 

Čovek je na Fejsu objavio sliku svog deteta koje drži jednom šakom za okovratnik bluze nad 15 spratova dugim ambisom da bi dobio što više lajkova? Šta je tu iskreno? Da je bolesnik koji na najužasniji način želi da skrene pažnju na sebe? Da živi nekim tuđim životom? 

Šta smo sve spremni da uradimo da ostavimo utisak? Ili, možda treba da to sagledam njegovim očima? Kojim: bolesnika, psihopate, "šaljivdžije" sa uvrnitim smislom za humor, monstruma, kome je bitniji broj lajkova nego sigurnost i život svog deteta? 

Istina ume, ne samo da boli, već i da prenerazi.

Dobijanje vize i udaja

Da sam znala da će zaposlenog Amera iza šaltera u ambasadi više interesovati zašto sam se prezivala Mandić, pa Nestorović, pa opet Mandić, te Ždrnja, nego šta ću ja u Americi i koliko tamo nameravam da ostanem, gde i kod koga ću boraviti, ne bih menjala svoje devojačko prezime - ikada.

Valjda bi im tako bila manje sumnjiva da ga neću tamo, u rodnoj im zemlji, ponovo promeniti.

Pripremali su me za raznorazna pitanja, tipa: Što idem samo ja, a ne idemo svi?( kao da ne znamo šta ćemo jadni od para), Šta ću tamo da radim? (pa, valjda da vidim dete...ne, to nikako...treba da kažem da se spremam u šoping). Šta mi rade preostala deca - zavise li još od mene? (ono mleko ne sisaju, ali krvi će mi se napiti kad-tad) i sl.

Elem, sva ta pitanja i uvežbani odgovori padoše u vodu. Oni su se interesovali samo za moja prezimena, tj.moje brakove.

Valjda je trebalo da se nikad ne udam. Ne znam kad je to udaja izašla iz mode, ali izgleda da jeste, a i kad se sada udaš ili oženiš, to mu nekako nije to.

Momak do mene, sveže je oženjen (umalo ne napisah obojen).

Elem, netom oženjeni fini momak iz Jagodine, a budući američki postidoplomac, u Ameriku putuje bez žene, jer eto, ona se sada predomislila, neće da ostavi mamu i tatu. 

Nemam pojma što se i udavala, a verovatno ne zna ni ona:(

Nekada se znalo gde je ženi mesto - u kući, uz muža i decu. 

Danas smo othranili neke nove "sorte" žena - ne daju se ni "voditi", ni "goniti". 

Krivi li su vodiči i goniči, koji su sve samo ne hrabri i odrešiti, ili mi, njihovi roditelji, što smo ih tetošili, e, to već ne znam, tek Princeza na zrnu graška je vrlo aktuelna poslednjih godina u našoj zemlji Nedođiji.

Ne znam kako je Jagodinac prošao na šalterskom "ispitu", je li dobio roze papir kao i ja, i da li će se njegova žena u međuvremenu predomisliti, ali ja svakako više neću menjati prezime.

Bojim se da me sledećeg puta zbog onog Mandić-Nestorović-Mandić-Ždrnja ne ostave na popravnom.

Zavisnost ili sloboda

Pijem kafu od kako znam za sebe; pušenje je već druga stvar, sa tim sam malčice okasnila, ali kako pesma kaže: nikad nije kasno da se ljubi strasno:( pogotovo kad sad svi žele da se oslobode ove štetne, ružne i otrovne navike, kada je pušenje postalo prosto i demode - treba se "razlikovati").

U frižideru držim hranu, ali kako sam počela da se prejedam, bojim se da će uskoro morati da radi u prazno. 
Flaše pića za sada ne moram da skrivam, ali ko zna - lako se jedna zavisnost zameni drugom.

Meditacija, bilo nekad, ali i to je vrsta zavisnosti, koja te vezuje za neki zdravi, duhovniji svet (kud pomenuh zdraviji, jer postoji i zavisnost od zdravlja - pola mojih ukućana - od kojih sam ja druga, nezdrava polovina...rodbine i prijatelja...hrani se i živi zdravo: kuva izjutra, u podne i uveče zeleni čaj, brsti listove nane, guli i renda đumbir, maže se i iznutra i spolja medom, kokosovim uljem i limunom (sve one čia semenke i ostalu sitnež ne mogu da popamtim)). 

Pa onda, zavisnost od partnera; bez njega, nje, njih - nema nema nam života, još ako malo mrdnu repom ili ako neće da se menjaju, ako teraju po svome, ako nas ostave, zaborave, kud ćeš veće ovisnosti o telefonu, koji nikako da zazvoni, o sms-u, koju nikad nećemo dobiti (brrr, kud pomenutih sms i mobilni, to je stvarčica od koje se ne razdvajam, koju držim na rukohvat za nedajbože, pa onda društvene mreže i svi ti lajkići, smajlići i šerovanja...mozak da te zaboli od tolike interakcije - imam na hiljade poznanika - na Fejsu se mazimo i pazimo, a u stvarnosti, biće dobro ako se i prepoznamo).

Ako nam drugi čovek predstavlja zamenu za ceo svet, to znači da mi ni nemamo taj svet...pitanje je da li posedujemo  i sebe. 

A pornografija, na to sam potpuno zaboravila - ono kad ti "ono" obogaćuje seksualni život za koji misliš da mu je potreban "osveživač", ili ti je mašta zaribala, ili kad učiš "zanat", ili kad ti je dosadno...
Ili so, znate li i da so izaziva zavisnost, da potpomaže rastu i onako visokog pritiska?
Još je Rika Zarai (Moja prirodna medicina) propagirala da je samo crno zdravo (Black is beautiful). 
Da li je mislila i na crnce u filmovima za odrasle:), to već ne znam.

Tako ispada da je jedina normalna vrsta  jzavisnosti kad si sasvim mali, pa zavisiš od roditelja, ali i to se dovodi pod sumnju kad imaš trideset i kusur godina, te se još držiš mami za skut, ili si na njihovoj grbači, ali to se onda zove bezobrazluk.

Sad se pitam zašto mi posle škole idemo u restoran Kod mame, je li to zato što je najbliži ili iz nekog drugog, manje pragmatičnog razloga?

O zavisnosti od marihuane, tableta i ostalih narkotika, neću ni da govorim, to već prevazilazi moj predumišljaj da iskažem jednu jedinu misao da je svaka vrsta zavisnosti štetna po zdravlje, da slabi i onako oslabljen karakter i stavlja te u robovlasnički položaj.

Ostajanje u bilo kom robovlasničkom položaju iliti zavisnosti je stvar vlastitog izbora.

Halo, Beograd

Moja komšinica ne voli Amerikance. Kaže, bombardovali su nas više puta. Zbog toga ne gleda ni američke filmove ni serije.

Pri tom mislim da je zaboravila kako smo se igrali kauboja i Indijanaca i kako smo redom hteli da baš mi budemo kauboji. I kako smo, evo i sada, budno pratili vesti vezane za izbore za aktuelnog predsednika.

Ne voli ni kada na Fejsu šerujemo statuse na engleskom. Zar nije lepše to na srpskom, kaže.
Ne voli ni Mek i njeni unučići tamo ne idu, ako ih ja ne povedem, što mi obavezno zameri. Kaže, zar moraš uvek posle posete muzeju da vodiš đake na pomfit i čizburgere kao da je Mekdonalds neko kultno mesto.

Nervira se što se ovde sve što je američko brže primi nego bilo gde.
Zaboravila je da je svojevremeno i sama išla u Trst da nabavi original Leviske.

Ali ništa joj nije gore nego kada naša deca idu u beli svet. Kaže, odliv mozgova. Šta će tamo naša Andrea sa svojm lepotom, pameću i energijom? 

Ne znam šta da joj odgovorim. Zovem je da gledamo neki evropski umetnički film i popijemo kafu. Nadam se da me neće kritikovati što se spremam na put u sunčanu i trusnu Kaliforniju. 

Obećavam joj da ću tamo i dalje prati zube Kaladontom (u bivšoj Jugi svaka pasta za zube se zvala tako, bez obzira da li je bilo reč o istoimenoj pasti koja je proizvodila Saponia Osijek ili neka druga firma) i da se neću kupati u okeanu, jer je, za razliku od nekad našeg Jadranskog mora, jednoličan. 

Neću našeg šarana zameniti jastozima i krabama, pogotovo ne kitovim mesom. Umesto Leonarda Koena i Alena Ginzberga, recitovaću im Jovana Dučića i Milana Rakića. (Možda je Šantićevo Ostajte ovdje, sunce tuđega neba, neće vas grijat kao što nas ovo grije, previše za njih). 

Naučiću ih najlepše reči srpskog jezika. Pričaću im o srpskoj porodici i o rodbinskim vezama. Neka moj zet Amerikanac nauči ko je to sestričina, a ko bratanac i da nisu svi van najuže porodice, tek rođaci. 
Pokušaću da mu dočaram zemlju u kojoj živim. Možda poželi da svrati. 
Kupiću im Pisma iz Srbije Bojana Ljubenovića ili Kaporov roman Halo, Beograd. 
Neka Dastin na vreme počne da čezne za gradom odakle je Andrea.