Pismo Dositeju

Dragi naš veliki učitelju,

Primenih Tvoju maksimu "knjige, a ne zvona i praporce" i juče povedoh decu tebi u "pohode".
Počesmo s kraja - od tvoje nadgrobne ploče ispred Saborne crkve. Bilo nas je u zavidnom broju - trideset troje. Deca kao deca - malo slušaju, malo gledaju mladence, koji su došli da svoj brak u crkvi krunišu. Zapamtiše valjda ponešto: da Ti je pravo ime Dimitrije, da si rano ostao bez roditelja, čitao žitija i pod uticajem priča o životu svetaca i sam pošao put manastira Hopovo, odakle si, gonjen željom za učenjem, pošao put sveta.

Posle smo čoporativno otišli na Kalemegdan, ispod čijih zidina si se i iskrcao, kada Te je Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka, pozvao. Ali, tamo ih je, više od priče o ljubavi prema zemlji i jeziku, privukao Rimski bunar, nad koji su se nadvijali i jedne druge plašili, pričajući strašne priče o mučenju. Pomislih, pa dobro, makar znaju kako su se tadašnje, a i neke potonje vlasti, rešavale svojih neistomišljenika.

Već je bilo vreme za zakazanu posetu Muzeju - nekadašnjem Liceju, koji si 1801. osnovao. Do tamo smo pričali otkuda Kuli Nebojša (ne boji se) ime Nebojšina kula (koje nije najispravnije), je li zaista "uzletela" sa tvrđave i "ateritala" podno nje, gde se nalazi Kapija despota Stefana Lazarevića sa kulom i opservatorijom. Malo pomenusmo i Svetlanu Velmar Janković, a onda nam pažnju odvuče fešta na Zvezdinom košarkaškom, gde su neke mišićave devojke u ritmu muzike podizale tegove. Tu na kratko izgubismo Aleksu, koji je uvek na začelju i u nekim svojim mislima.

Već moreni i glađu i žeđu, stigosmo pred Tvoju Veliku školu. Nisu nas baš toplo primili, možda zato što smo kasnili malko više od akademskih 15, što nam nije svojstveno, ali avaj - biva, ili zato što nas je bilo mnogo za ovo, u naše vreme, po gabaritu malecno zdanje za današnju visoku i krupnu decu, tek, jedva i mi i oni dočekasmo da ga napustimo. Žao mi je, dragi Dositeju, ali o Tebi i Vuku neko mora da priča entuzijastično, a ne samo da prepričava fakta, uglavnom nam već poznata. 

Dragi moj veliki učitelju, ne zameri, kroz Studentski park, gde je Tvoj spomenik, samo prođosmo, a u Mek svratismo. Tamo su deca, posle obroka koji smo kušali u tišini, jer smo bili mrtvi-umorni i mrtvi-gladni, najednom vrisnula: Kika!
Ja sam, u najmanju ruku, pomislila da su duha iz Rimskog bunara ugledala, kada ono - živi mladi stvor od jedno 16-ak godina. 

U to vreme si Ti bio među knjigama, a ona, kako saznadoh, među igricama. Naime, Kika je poznata Jutjuberka, koju deca prate kako igra igrice.
Kasnije, na privatnom času, od jedne devojčice saznadoh i da je sa Karaburme, i da je u moju osnovnu išla, i da nije bila neki đak.
E, moj Dositeju, biće ono - igrice, a ne knjige u šake.
Šta je posle bilo, neka dopiše ko šta hoće. Ja se nadam da će ipak ovaj izlet upamtiti po Tebi.

Sa poštovanjem, 

još jedan putujući učitelj,
Vesna Ždrnja