Da li rastemo svi

Imali smo 5, 10, 20 godina...završili smo fakultete, zaposlili se, neki su se venčali, dobili decu, kreditne i ostale kartice, ali nismo svi porasli. 

Neki su samo ostarili, kupili kuće i garaže, obezbedili grobna mesta, ispoštovali šta se ispoštovati može.

Kada sam ispisala, čini mi se, poslednju Borhesovu pesmu - Trenuci, na vratima plakara, moj sin, koji je tada tek naučio da čita, zaplakao je i rekao: Mama, nemoj da umreš.
Borhesove stihove su kasnije mnogi prepisivali i dopisivali. Evo samo nekih:

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim

pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
Ne bih se trudio da budem tako savršen,

opustio bih se više.

Umreću kao i svi ostali u svojoj nesavršenosti, ali verujući da sam rasla sa svakom srećom i svakim bolom, da sam bila takva kakva jesam, ni manje ni više, ali da sam se trudila da rastem, ne u horizontalu (debljina se ne računa), već u vertikalu, koliko sam umela i znala. 

Kreditne i ostale debilne kartice će se ugrašiti, novac, ukoliko ga i ostane, potrošiti, stvari će pojesti moljci ili će se naći na ulici...

Ali ono što će jedino ostati, ako smo rasli, a ne samo odrasli i ostarili, jeste trag koji smo ostavili kada smo nekoga odista dotakli.

Neko će se možda pitati šta to znači: nije to samo sećanje na nekoga, ovaj ili onaj radosni trenutak, to je onaj osećaj kada zatvorimo oči i prizovemo tu osobu ili događaj u sećanje, i onda nam bude milo oko srca, i onda nam se oči ovlaže, i onda poželimo da poletimo.

Živeli smo samo ako smo u tom životu rasli. I onda nema smrti, jer i tada nastavljamo da rastemo kroz nečije oči, nečije srce - večno dečije.

Evo još malo Borhesa za kraj: 

Ali kada bih mogao nazad da se vratim,

težio bih samo dobrim trenucima.

Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen.

od trenutaka samo; nemoj ih propuštati sada.