Gde god da se okreneš, dupe ti je otpozadi

Spremam se preko bare u posetu ćerki. Da mogu jedrilicom (i da smem) išla bih, da putovanje što duže potraje. 

Verovatno se pitate zašto. Zato što isto toliko koliko silno želim da ćeru zagrlim, isto tako se plašim šta ću tamo zateči i kakva ću se odatle vratiti.

Eh, da, plašim se i da ne prolajem (pogotovo ne pred novopečenim zetom) kad ne treba, jer sam poznata po netaktičnosti.

Strahujem i od sebe same, jer znam i da i raj i pakao nosim u sebi, i da me ni okolnosti neće mnogo promeniti. I da vidim Holivud i zvezde sa Beveli Hilsa, i da se okupam u Tihom okeanu, sve sa ajkulama, dupe (ukoliko ga dotične ne pogrickaju) uvek će mi biti otpozadi.

Neće me izmeniti ni okolnosti, ni promena mesta, izmeniće me onaj vuk koga u sebi hranim, po uzoru na priču Čiroki Indijanaca da se u duši svakog čoveka vodi bitka između dva vuka (jedan je dobar i predstavlja ljubav, dobrotu, poniznost itd., dok je drugi loš i označava bes zavist, ljubomoru...Pobediće onaj koga hraniš).

Lepo je Ošo rekao da unutar sebe sve nosimo: i uzroke sreće i nesreće (parafraziram) i da šta god da nam se dešava to je zbog nas samih.

Stoga, hajde da se radujemo i ne plašimo izazova.

Uzroci su iznutra, spolja su samo izgovori.