Gde god da se okreneš, dupe ti je otpozadi

Spremam se preko bare u posetu ćerki. Da mogu jedrilicom (i da smem) išla bih, da putovanje što duže potraje. 

Verovatno se pitate zašto. Zato što isto toliko koliko silno želim da ćeru zagrlim, isto tako se plašim šta ću tamo zateči i kakva ću se odatle vratiti.

Eh, da, plašim se i da ne prolajem (pogotovo ne pred novopečenim zetom) kad ne treba, jer sam poznata po netaktičnosti.

Strahujem i od sebe same, jer znam i da i raj i pakao nosim u sebi, i da me ni okolnosti neće mnogo promeniti. I da vidim Holivud i zvezde sa Beveli Hilsa, i da se okupam u Tihom okeanu, sve sa ajkulama, dupe (ukoliko ga dotične ne pogrickaju) uvek će mi biti otpozadi.

Neće me izmeniti ni okolnosti, ni promena mesta, izmeniće me onaj vuk koga u sebi hranim, po uzoru na priču Čiroki Indijanaca da se u duši svakog čoveka vodi bitka između dva vuka (jedan je dobar i predstavlja ljubav, dobrotu, poniznost itd., dok je drugi loš i označava bes zavist, ljubomoru...Pobediće onaj koga hraniš).

Lepo je Ošo rekao da unutar sebe sve nosimo: i uzroke sreće i nesreće (parafraziram) i da šta god da nam se dešava to je zbog nas samih.

Stoga, hajde da se radujemo i ne plašimo izazova.

Uzroci su iznutra, spolja su samo izgovori.

Negativna emocija

U vezi ste. Sve je naizgled divno, krasno. Pronašli ste srodnu dušu, rastete. Lepo je čak i ono što nije. Odbijate negativno da vidite. Ne želite još jedno razočaranje, bol.

A onda stvari počinju da se menjaju i neke da vam smetaju. Ako vam je stalo da raščistite što se raščistiti da (ako ništa drugo ono zbog feng šui-a), ne ćutite i  ne stavljate stvari  pod tepih. Pričate o problemima sa partnerom, konstruktivno, želite da se neke stvari promene. (Ovde ne mislim na mudrace koji strpljivo čekaju da se sve vrati na svoje mesto, da se žena izludi, muškarac odraste i sl. Ovde mislim na obične ljude, slične meni ili vama, koji ćute i trpe ili prasnu, pa kud puklo da puklo.)

E sad, poznavaoci ljudske duše kažu da su i te negativne stvari deo nas samih i da nije tako, ne bismo mogli ni da ih primetimo:( 

Na primer: vaš partner je lenj, a vi ste vredni, puni energije, poletni. Nervira vas što ustaje kasno, što spava poslepodne, što ne radi dovoljno i sl. Pogledajmo to ovako: možda ste vi vredni na poslu i kod kuće, ali ste apatični povodom nekih drugih stvari (ne volite da se družite s prijateljima, lenji ste povodom fizičkih aktivnosti, sticanja novih umeća...)

Ili, partner je nemaran, nedovoljno brižan prema vama, dok ste vi prilježni, uvek spremni za saradnju i kompromisna rešenja, ali ste možda nemarni povodom sebe i svojih osećanja:( i sebe uvek stavljate u drugi plan....

Ako vas partner laže, ako manipuliše, ako je neveran, razmislite u kojim oblastima ste vi sami takvi.

Kažu da najviše učimo upravo iz onoga što nas iritira i da su naši neprijatelji, naši najbolji učitelji.

Ne znam da li je partner naše ogledalo, ali sa sigurnošću tvrdim jedno - čovek treba da bude spreman da i iz patnje i radosti uči i kad mu se nešto loše desi na emotivnom planu da zna da je to zbog nečega dobro, da su se određene stvari desile u pravom trenutku da bi nas osvestile.

Prestanite na trenutak sa čitanjem i osmotrite gde ste sa svojim emocijama. 

Jesu li zaista sve tako loše kao što izgleda? Hoće li  za 5, 10 godina izgledati isto? Šta te emocije trenutno govore o vama, a ne o partneru? Jesmo li lakoverni ili šta god (dodajte vi sami) i da li je vreme da to izmenimo...

Negativne emocije treba podeliti sa partnerom i reći šta vam smeta. Ako partner samo slegne ramenima, znači da je nezainteresovan da bilo šta promeni. Ako i promeni, pa onda nastavi po starom i kaže - ja sam takav, onda možete samo da se s tim pomirite i pokušate da se ne osećate loše povodom toga ili da izađete iz te veze.

Svako se razvija na svoj način i brzinom koja mu je primerena. Neko je spreman da uči i da se menja, drugi nije. Nije vaše da menjate drugog. Ne možete ga promeniti. I ne treba, to je njegova sudbina.

Uzmite negativnu energiju, doživite je, odvagajte sa svih strana i preradite. Posle kiše obično zasija sunce. 

Negativna emocija je tu da vam pomogne da nešto što ste odbijali da shvatite i prihvatite, sada usvojite. 

Niste hteli da shvatite na lep način, molim lepo, sada ćete na bolniji.

P.S.
I dodam jedan komentar Anje Aran: I još se postavlja pitanje - ako se partner promeni u skladu sa našim željama, zašto smo uopšte sa tom osobom - da li volimo nju samu ili to što je glina od koje ćemo praviti ono što želimo.

Da li se ljudi menjaju

Ljudi se ne menjaju ili su te promene neznatne.
Pod starost postaju džangrizaviji, emotivnili ili ogorčeniji, u zavisnosti kakve su osobine "negovali" u mladosti.

Iluzija je da nekog možeš da promeniš. To posebno važi za zaljubljene žene, koje, kao po pravilu, misle da će u vezi ili braku, smekšati svoje muškarce ili ih odvići od pića, kocke, flertovanja sa drugim ženama, ili tome slično.

Neće se promeniti ni kada sami pomisle da hoće ili mogu, jer čovek ne menja lako udobne cipele niti stare navike.

Čoveka menjaju (ako ga menjaju) okolnosti i iskustva, i to samo ako hoće da uči.

Ukoliko se milje koji nas okružuje izmeni, postoje mogućnosti da se promenimo, ali pazite, kažem mogućnosti, a ne i da će zaista doći do  konkretne promene. Npr.izgubite posao: možete da sedite kod kuće i jadikujete, a možete i da krenete da tražite posao. Ne ide vam određeni fakultet, možete da provedete godine na njemu, pa čak i da ga završite, ali da posle nikako ne želite time da se bavite, a možete i da ga promenite nekim drugim, trećim, petim. Tada menjate okolnosti, ali i svoj stav. 

Ne sviđa vam se nešto kod druge osobe, možete da to prihvatite, možete čak i da uživate u razlikama, ali ako vam to toliko smeta i to kažete toj osobi, ona će možda i pokušati da se promeni ako joj je stalo do vas, ali to najverovatnije neće dugo trajati. 

Do promene može doći samo ako se osoba podvrgne strogoj samodisciplini ili ako se okolnosti izmene. Opet, nećete je promeniti vi, to je iluzija, samoobmana kojoj osobe najćešće pristupaju u vezi.

S druge strane, ako se ljudi u biti ne menjaju, zašto stalno čitamo i učimo da je sve promena?
Ne znam.
Možda je to samo jedna od zen-misli prepuna kontradiktornosti:)

Učenje za ceo žiovot

Negde na svom životnim putu zaboravimo da učimo ili smetnemo sa uma šta učenjem dobijamo.
Kada smo mali, želimo da savladamo osnovna znanja, radoznali smo i mnogo toga nas zanima.

Nešto učimo lako i uz igru, nešto teže, ali mahom u tom periodu ne odustajemo od sticamja znanja. Kako rastemo, kao da nam učenje predstavlja sve više poteškoća, jer sve češće prestaje da bude igra, a sve više postaje obaveza, pogotovo kad su u pitanju školske obaveze. Zašto je to tako?

Učenje sada biva vrednovano, a mi rangirani, što u nekome budi žeđ za znanjem i postignućima, a za nekoga postaje kontraproduktivno, jer često ne umemo da se borimo sa poteškoćama i neuspehom.
Postajemo lenji i spremni da odustanemo. Ne želimo da menjamo navike i izađemo iz komfora poznatog.
Postajemo "multitasking" i obavljajući više poslova u isto vreme, koncentracija nam opada. Umesto da sa godinama postajemo strpljiviji i pažljiviji, dešava se upravo suprotno. Umesto da maksima što više znam, sve više shvatam koliko ne znam, postane stimulativna, sve više na tom putu odustajemo.

Šta treba da uradimo:

Da shvatimo da je učenje dugotrajan proces i da bukvalno traje ceo život;
Da rezultati često ne mogu da se vide odmah;
Da je potrebno menjati način učenja i njegov pravac, da je najbolje napajati se na samom izvoru, da ne možemo sve sami i da nam je često potrebno potražiti pomoć drugih, da kad naiđemo na problem koji ne možemo odmak da rešimo,  da ga treba pojednostaviti ili rascepkati na delove i sl.

Bilo kako bilo, od učenja ne treba odustajati nikad i ne tražiti izgovore za neučenje, već upravo podsticaje za učenje.

Evo nekoliko saveta za roditelje:

Dete odmalena treba motivisati na učenje tako što ćete najpre pronaći ono što voli i što ga interesuje i učenje mu predstaviti kroz igru. Neka učenje bude zabava. Kako raste, nauči ćete ga da treba da se pojede i patišpanj 8obično to ne vole ni odrasli), i to ovim redom: kora-patišpanj, srednji deo, na kraju šlag, po principu, najpre progutati "žabu".

Motivacija ne sme biti samo spoljašnja: pohvala, ocena, nagrada i sl. (iako je i ovo poželjno da ne izostane), već unutrašnja (sama želja za učenjem, sticanjem novih znanja, želja za samopotvrđivanjem i sl.

Učenje bi trebalo sprovoditi svakodnevno i u isto vreme, poželjno i u istoj prostoriji. Za stolom, pričajte o hrani, u prirodi, o tome kako mili mrav:), u muzeju: o slikama, istoriji, keksponatima...Zadajte mu logičke zadatke koje će da rešava.

Treba angažovati sva čula, levu i desnu hemisferu. Pravite različite stvari sa svojom decom, vodite ih na svoj posao, neka vidi kako to stvarno izgleda, pričajte mu o tome šta i kako radite...

Uvedite u svoj život muziku, boje, različite predmete. Neka vaš dom bude ispunjen dečijim i vašim radovima. Pokažite mu na vlastitom primeru kako se uči svakodnevno tako što ćete i sami ići na razne seminare, radionice, predavanja.

Dozvolite mu da eksperimentiše: uvedite ga u kuhinju, pa šta, ako sve isprlje, ili nešto pokvari. Pospremajte kuću zajedno.

Dajte mu da dovrši nešto što ste sami započeli, i tako redom, smislićete već nešto sami.

Idite u bisokop, pozorište, na uzložbe.

Tako će malo dete, vremenom, kada postane odraslo, naučiti da uči čitav život.

Večnost neprolaznih - Olja Ivanjicki, drugi put

Mozak nikada nije ljubomoran na drugi mozak. 

Pravi, pametni mozak raduje se kada drugi mozak nešto dobro smisli, kao da je on sam smislio. Uopšte mu nije važno da baš on nešto zamisli, važnije mu je da to nešto bude smišljeno. 

Olja, februar 2000.

Ponovo sam na izložbi Olje Ivanjcicki, ovog puta sam sa decom uz stručno vođenje. Sada sam ushićena (gotovo jednako kao prvi put u Dalijevom muzeju), simboli protumačeni, neki pojmovi iz prošlosti prizvani u sećanje.

Deca su divna: postavljaju pitanja, daju odgovore, do kojih mi odrasli ne bismo došli ni posle mnogobrojnih sati promišljanja, žele sve da vide, dotaknu...znatiželjna su, njihova energija je podsticajna...

Draga Olja, bila bi srećna kako opisuju i tumače tvoje simbole: kosmos, putovanje kroz istoriju i umetnost, piramide, likove koje si oslikala, situacije i atmosferu.
Neko od učenika priča o nadaleko čuvenom Solomonu, čiji si lik utkala u sliku, o njegovoj mudrosti kada je trebalo da presudi u sporu dve žene oko deteta.

Prolazimo pored modela muškog i ženskog Tesle - oni se prisećaju šta smo sve nedavno videli u Teslinom muzeju ili šta su naučili o njemu na časovima fizike. 

Prepoznaju Leonardov uticaj, te im sintagma Leonardova kći, kako si samu sebe prozvala, biva bliska. Vide tvoj lik u Srpskoj Monalizi. Za Lazu Kostića iz tvoje biblioteke kažu da je Laza Lazarević, ali ko mari. 

Prepoznaju tvoj osećaj za novo doba.

.

Znam, a posle toga i sami kažu, da bi većinu časova zamenili za posete muzejima. Ja sam ispunjena srećom. Znam da si i ti, negde tamo, izvan vremena i prostora, zajedno sa Teslom, Leonardom, Mikelanđelom. 

Volimo te.

Da li rastemo svi

Imali smo 5, 10, 20 godina...završili smo fakultete, zaposlili se, neki su se venčali, dobili decu, kreditne i ostale kartice, ali nismo svi porasli. 

Neki su samo ostarili, kupili kuće i garaže, obezbedili grobna mesta, ispoštovali šta se ispoštovati može.

Kada sam ispisala, čini mi se, poslednju Borhesovu pesmu - Trenuci, na vratima plakara, moj sin, koji je tada tek naučio da čita, zaplakao je i rekao: Mama, nemoj da umreš.
Borhesove stihove su kasnije mnogi prepisivali i dopisivali. Evo samo nekih:

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim

pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
Ne bih se trudio da budem tako savršen,

opustio bih se više.

Umreću kao i svi ostali u svojoj nesavršenosti, ali verujući da sam rasla sa svakom srećom i svakim bolom, da sam bila takva kakva jesam, ni manje ni više, ali da sam se trudila da rastem, ne u horizontalu (debljina se ne računa), već u vertikalu, koliko sam umela i znala. 

Kreditne i ostale debilne kartice će se ugrašiti, novac, ukoliko ga i ostane, potrošiti, stvari će pojesti moljci ili će se naći na ulici...

Ali ono što će jedino ostati, ako smo rasli, a ne samo odrasli i ostarili, jeste trag koji smo ostavili kada smo nekoga odista dotakli.

Neko će se možda pitati šta to znači: nije to samo sećanje na nekoga, ovaj ili onaj radosni trenutak, to je onaj osećaj kada zatvorimo oči i prizovemo tu osobu ili događaj u sećanje, i onda nam bude milo oko srca, i onda nam se oči ovlaže, i onda poželimo da poletimo.

Živeli smo samo ako smo u tom životu rasli. I onda nema smrti, jer i tada nastavljamo da rastemo kroz nečije oči, nečije srce - večno dečije.

Evo još malo Borhesa za kraj: 

Ali kada bih mogao nazad da se vratim,

težio bih samo dobrim trenucima.

Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen.

od trenutaka samo; nemoj ih propuštati sada.

Zaustavite planetu, voleo bih da siđem

Ovo je samo jedan stih iz Oblaka u pantalonama Vladimira Majakovskog, koji se može primeniti gotovo na sve poete i umetnike 20.veka (Jesenjina, Hemingveja, Miljkovića, Ćopića...), koji su samovoljno odlučili da je vreme za njihov odlazak sa o ovog sveta.

Da li je neostvarena veza sa Ljiljom Brik podstakla Majakovskog da oduzme sebi život, može samo da se nagađa, ali ga je svakako inspirisala da napiše poemu, čiji se stihovi i danas navode i tumače:

Mene više niko prepoznati.
Ja sam samo zgrčena gomila žila.

Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila...

Zašto je čovek, koji je prethodno odgovorio Jesenjinu stihovima:
U ovom životu nije novo mreti,

izgraditi život kudikamo je teže
i sam posegao za ovim rešenjem? Zašto je i Ljilja Brik u starosti sama sebi okončala život?

Te noći kada je Jesenjin izvršio samoubistvo (postoje špekulacije o ubistvu), napisao je  da u ovom životu nije mnogo mreti, ali da ni živeti nije najnovije, kao i neku vrstu svog oproštajnog pisma i labudove pesme Doviđenja, druže moj doviđenja. 

Je li i njega, kao i Majakovskog obeležio samo buran život, ili i nesrećne ljubavi (Setimo se samo veze i kratkog braka sa Isidorom Dankan, koja je isto nesrećno završila kada joj se dugačak šal, obmotan oko vrata, zaglavio u točku automobila, koji je vozila) ili je u pitanju bilo i nešto drugo, teško je reći.

Svakako da su način života u kome se živi, što bi mi danas rekli, do koske, nesklad između suptilnih pesničlih duša i surovog sveta, kao i nesređen emotivni život, uticali na ovakav kraj poznatih stvaralaca. 

Ali šta reći za Hemingveja, grdosiju od čoveka, koji je na najbrutalniji način oduzeo sebi život? Mogu da zamislim bolesnog Frojda, kome Ana, njegova kći,  i doktori ubrizgavaju velike količine morfijuma od kojih se neće probuditi, ali zamislite tvorca dela Za kim zvona zvone ili kreatora Santjaga iz Starca i more, koji puca sebi u glavu....kao da je time rekao - glavo luda, nećeš ti više misliti...(Kod velikog američkog pisca ne treba smetnuti sa uma i određene genetske predispozicije, kao što je suicid njegovog oca, ali svakako ga ne možemo zamisliti kao onemoćalog starca koji sedi u svojoj kolibi nemoćan da piše, ide iz avanture u avanturu zato što je oboleo od alchajmera ili nečeg sličnog.)

Branka Miljkovića su pronašli obešenog o drvo u Ksaverskoj šumi u Zagrebu (neki opet tvrde da je ubijen) dok je beživotno telo njegovog imenjaka Ćopića pronađeno pod Savskim mostom.

Teško je reći jesu li bili depresivni i da li su se nosili sa nekom drugom bolešću, da li ih je obeležilo poreklo ili život koji su vodili, ili su, poput pesnika - vizionara budućnosti i tananih emocija dublje sagledavali ovaj svet ne mireći se sa svim onim što su u njemu videli. Ili je to bilo prouzrokovano onim što je tako bolno opisao nas "ukleti pesnik" V. Petković Dis u pesmi Tamnica:
To je onaj život gde sam pao i ja sa nevinih daljina, sa očima zvezda...

Samoubistvo ili ne, tek ovi pomenuti umetnici reči ostavili su za sobom neprolazna dela i večnu upitanost nad tesnom vezom između života i smrti.