Od Viminacijuma do mamuta ili od mamuta do Viminacijuma

Mamuti su stariji, ali su kasnije pronađeni:). 
Sirota mamutica, kako su je deca prozvala - Vika, nije mogla da se izvuče iz mulja, u kome je zauvek ostala, te sad imamo priliku za susret sa očuvanim skeletom mamuta, starim 5 miliona godina.

(Na ovo nalazište dolazim po ko zna koji put, ali kao što to obično biva, kad pokušam da se setim bilo čega sa brojnih ekskurzija, setim se samo dečijih nestašluka i nespavanja. )

Ova poseta mi ipak ostaje u pamćenju po grupi Indijaca ( koje je, moja snaja Amerikanka, koja nedovoljno poznaje srpski, ali ga govori bolje nego ja engleski, prozvala Indijancima) iz ambasade u Beogradu.

Je li to znak da će se moj, toliko priželjkivani i odlagani put u Indiju, najzad obistiniti? 

Trčim da se fotografišem sa njima... oni me u prvi mah gledaju u neverici , a onda, posle mog neizmernog entuzijazma, i pored tarzanskog engleskog, obećavaju "vezu" za vizu:))

(I onda mamutica Vika i ostaci Viminacijuma ponovo "padaju u vodu".)

Pažnju mi ipak privlače Rimske terme i zamišljam kako su se u nekadašnjim "spa-centrima" smišljale spletke: ko će koga na koji način da smakne...

Već sam umorna, jer je mnogo toga u jednom danu. 

I Milena Pavlović Barili, i Narodni muzej, i mamuti, i gladijatorske igre, i rimska provincija Gornja Mezija...

Možda da se pojavi kakav zgodan Rimljanin u togi ili tunici i počasti me vinom i grožđem:) 

Umesto Rimljana, dočekuje me Sloba. Da li da se prekrstim ili izdeklamujem: Smrt fašizmu, sloboda narodu...ostajem u nedoumici.

PRAISTORIJA I MRTVI ISTOČNE SRBIJE

Da se odmah razumemo, nemam pojma o istoriji, ali me uzbuđuju otkrića onoga o čemu ne znam...ona magija kada skidam paučinu sa svog neznanja.
Igrom slučaja, ako u životu bilo šta može biti slučajno, posle posete Spomen-kuće Milene Pavlović Barili, evo nas u Narodnom muzeju u Požarevcu. 
Mislila sam, biće dosadno: kameno doba, metalno doba, Viminacijum, Rim, legionari...ko će sve to zapamtiti i svrstati u određene fioke, ali....
Zanimljive priče nižu se jedna za drugom (NAJZANIMLJIVIJA  JE NA KRAJU, NE ODUSTAJTE ODMAH).

Znate li šta je ovo? Moja školska deca bi se verovatno dosetila, jer smo nedavno čitali "Čudesnu spravu" Branka Ćopića i tekst o klepsidri - napravi za merenje vremena na osnovu proticanja vode iz jednog suda u drugi...
Da, to je vodeni sat. Zgodno, zar ne? Neverovatno je šta sve ljudski um može da napravi, čega da se doseti.

Ovo je strigil ili strugil, koji je služio za odstranjivanje dlaka, kako kod muškarca, tako i kod žena. Tek toliko da depilacija nije izmišljena u novije vreme, niti da se muškarci nisu ranije hvatali u koštac sa svojom maljavošću.

A ovo? Kamen iznad ognjišta koji je zadržavao toplotu i pošto bi ognjište bilo ugašeno. Za mene neverovatno otkriće. Odmah se setim mladog Mihajla Pupina, koji, na brodu do Amerike, grli dimnjak da bi se zagrejao...

Nekada mi se čini da se ja ni u čemu ne bih snašla, npr. da se sada nađem u kamenom dobu i da treba da napravim vatru ili oružje, skuvam jelo...

A onda Kličevački idol i posuda u koju su pohranjivali ostatke pokojnika. 

Pitaju me da li sam videla na grbu grada Požarevca žensku figuru. Nisam videla ništa. Bio je lep sunčan dan. Gledala sam u kuće pored kojih smo prolazili, u dvorišta...a sad mi kažu da ako ovde kupim parče zemlje, mogu da iskopam možda bliznakinu ove bronzane paganske figure... Sad se tek osećam kao Alisa u zemlji magije.

Slušam priče o paganskim običajima i ne želim da idem u Viminacijum i razgledam podzemni grad, rimske terme i pronalazim mamute. Čarolija ove ženske figure koja daruje plodnost me je skroz omađijala. 

A onda "JEZIVE PRIČE" : možda su mojim "saborcima" na ovom putu otkrivanja Požarevca, pomalo dosadne ili ih ometaju u spontanom razgledanju eksponata, ali ja bih ostala ovde ceo dan, zaključana sa ovom ženom, koja mi priča o tome kako su pohranjivali pepeo mrtvih u bele urne sa slikom leptirice (asocijacija na najstrašniji i najfascinantniji film mog detinjstva Leptiricu" je neminovna), kako su ih sahranjivali sa slomljenom posudom ili zakrivljenim mačem, jer su verovali da će se na onom svetu sve ispraviti....

I za kraj  priča o Danu mrtvih, kada se igra kolo u susednom selu ( "i onda se mlate, mlate i padaju u transove i onda se ne gleda ni rod, ni pomoz bog, već dohvati ko koga stigne"). 

Mrtvi istočne Srbije očigledno ne treba da brinu za život na onom svetu, a i živi mogu da se zabave na ovom.

AUTOPORTRET SA MILENOM

Evo nas u Požarevcu, gradu poznatom po: Požarevačkom miru, Ljubičevskim konjičkim igrama, Bambiju, Slobodanu Miloševiću i nadasve velikoj slikarki sa početka dvadesetog veka - Mileni Pavlović Barili.

Ne znam da li sam prvo zavolela njene slike, koje su me magično odnosile u neko drugo vreme, u plavičaste snove i magiju simbola,

ili sam pre nekih dvadestak godina, pošto sam pročitala knjigu Mirjane Mitrović (pukim slučajem? isto Požarevljanke) "Autoportret sa Milenom", upoznala se sa Mileninim životom i delom; tek, evo me sada i u Mileninoj rodnoj kući, koju je njena majka Danica pretvorila u muzej.

Iako je zabranjeno fotografisanje, ne mogu da odolim i krišom pravim ove sličice, slažući u mozaik parčiće Mileninog života: portret njenog oca Bruna Barilija, njene lične stvari (bojice, sandale, prve cipelice, knjige iz biblioteke...), bronzani posmrtni odlivak njenih ruku...

Ponesena sam i potresena u isti mah. 

Razmišljam zašto volim Milenu Pavlović Barili i Fridu Kalu. 

Najednom uočavam sličnost: dve velike, jake žene.., vreme u kome žive... mesto za koje su se izborile... težak, mukotrpan život... njihove slike, koje liče na njih dve, koje podsećaju na život satkan od snova i surove realnosti...drugačije...nekonvencionalne...ispred svog vremena... bezvremene...

Napuštam galeriju razmišljajući o silini nadahnuća koje je potrebno imati da se prave, iskrene misli i emocije pretoče u reči i slike, da se život prelije u stvaranje i stvaralaštvo u život, kakav su one imale.

My way

Ako želite spoj muzike, plesa, stihova, pozorišne magije, slika itd. (bojim se da će vam se zavrteti u glavi ako sve budem nabrajala) na jednom mestu, možete doći u bar Sinatra, gde se u okviru manifestacije pod nazivom Belgrade Art Show, u organizaciji Pavla Kneževića (Pavleta, kako ga je jednom oslovio jedan od aktera - tretiraćemo iz milošte) , organizuju ovi svojevrsni performansi.

(Kako Pavle voli da se fotka, ja sam ga udvostručila:))

Ono što daje specifičnu notu ovoj klupskoj atmosferi, jeste što su izvođači mahom mladi i još nedovoljno afirmisani (mada ima i onih koje smo imali priliku i pre da čujemo i vidimo), ali dovoljno entuzijastični da se što bolje i lepše prikažu svetu, koji ih tek čeka. 

Tako možete čuti stihove na engleskom (što je sada, da se primetiti, u modi), ali i na maternjem nam jeziku (drugi jezici su ovoga puta izostali), čitane iz lirskih knjižica, koje su tek ugledale svetlost dana, ili sa mobilnih telefona u rukama izvođača... Ovog puta prednost dajem autoru romantičnih rimovanih stihova, ne toliko zbog njihove dubine ili milozvučnosti, koliko zbog toga što ih je izgovarao "naizust".

Predstavila se i Izdavačka kuća Urban Art sa svojim novim romanom, čiji je potparol Tamara Kučan, bila elokvetntna i samouverena.

A tematika knjige Svici u tegli - sazrevanje, uvek je aktuelna.

Već nekoliko puta viđen i slušan  bend, bio je standardno dobar, mada im, po mom mišljenju totalnog analfabete za muziku,  nedostaje malo pokreta, tj. živosti na sceni.

Ali zato  je momak sa autentičnom frizurom i izvođenjem (imena su mi "teža" strana), učinio da mi srce zaigra (a i publiku je osokolio makar na pomeranje gornjih delova ekstremiteta).

Meni se ipak najviše dopao novi dramski pokret satkan od priče akzuelizovane tu odmah ispred nas, bez prethodne pripreme.

Vredno pomena je i ono što je izvela vlasnica studija plesa sa svojom pozadinom (nešto što ja ni u snu ne bih mogla da oponašam, i što je pretpostavljam, pobudilo interesovanje muškog dela publike, dok su dame komentarisale kako bi to mogle i one, ako se potrude, i kako su žene sa ovog podneblja prosto rođene za takvu vrstu akrobacije:))

Ipak, verujem, da je većina nas ostala bez teksta kada smo se upoznali sa butoh plesom (barem je za mene do tada to bila potpuna nepoznanica - nešto kao moderan japanski ples povezan sa glumom; o finesama na Googlu:).

Scenski izgled aktera je na momente ličio na izgled zombija ( što se meni kao ljubitelju horor filmova neobično dopalo:))

I za kraj, i publika je bila interesantna i očigledno spremna za ovakav performans. Pomenuću samo jednu damu sa velom, koja je "kibicovala" sa galerije

i drugu, koja je sedela do mene i beležila utiske (barem ja tako mislim) u svoj notebook, što će sutra, verujem, ako ne i danas, osvanuti u nekim novinama, ili na blogu sličnom mom.

Organizatoru svakako treba odati poštovanje što okuplja mlade, talentovane ljude dajući im tako prostor da iskorače iz svakodnevnice.

A sada, ako ste raspoloženi, malo Sinatre:) https://youtu.be/pilFHOxP-BM

I zidovi imaju oči

Da pored ušiju, zidovi imaju oči, dokazuju i mnogi grafiti po, ne tako više, belom nam gradu Beogradu.

Neki sadrže ljubavne poruke (i oni su mi najdraži), neki su navijački nastrojeni, neki prosti i bez ikakvog smisla za humor, drugi politički obojeni...ili poučni:

Neki osvanu na zidu škole i daju smernice za dalje...

Neki su šaljivi:))) Evo samo nekih iz knjige " Graffiti internacional" Dragoslava Andrića:

                          -Možda nisam savršen, ali su neki moji delovi bez greške.
                          -Smanjimo pogibije na ulicama, vozimo po trotoarima.
                          -Vrati se kući, Edipe..sve ti je oprošteno! 
                                                        Voli te mama
                           -Samo preko mene  mrtvog!
                                                          Tata

Da li predstavljaju umetnost ili je u pitanju nešto drugo, procenite sami.

REKLAME NA SVE STRANE

                                                            

Ne znam šta vi mislite o reklamama, ali i ako znam da su često neumitne i korisne, sve češće mi se čine da će da me "prožderu", jer me "pronalaze" svuda.

Juče sam tako imala pravu "sačekušu" u toaletu Tržnog centra "Ušće". Tim takozvanih, kako sada vole da kažu "mladih preduzetnika", osmislio je ogledalo ispred koga u isto vreme možete popravljati šminku ili frizuru, ili prati ruke, i gledati reklamne i druge video-spotove. 

Mogu samo da zamislim kako će u skorijoj budućnosti izgledati oni, i te kako poznati selfiji iz toaleta, sa pozadinom od "aktivnih ogledala":))) 

Bojim se da ćemo i sami postati "žive reklame", a da će SF-filmovi postati arhetipski proizvodi.

                                    

Kakvu li će tek reakciju proizvesti reklama na toalet papiru kada ideja braće Silvermen iz Amerike, koji su napravili rolne namenjene brisanju cenjene nam pozadine, zaživi i kod nas.

Hladna i druga oružja u Beogradu

Da li primećujete hladno oružje na ovoj slici? Tačno. U pitanju su makaze. Kada bi se one nalazile pokraj šivaće mašine ili na nekoj radnoj površini, verovatno ih ne bismo ni primetili, ali u rukama žene u autobusu, svakako "bodu" oči.

Odmah sam se pomerila - kako ne bi probole mene.

Evo još jednog, doduše - drvenog primerka, na istoj relaciji, u istom prevoznom sredstvu. Liči na nevešto izrezbaren mač. Kratak je za oslanjanje, te ne može da zameni štap. Ne znam čemu služi, mada mi svašta pada na pamet, kao na primer da se ukloni onaj u redu ispred tebe pri pokušaju izlaska-ulaska na Zelenjaku.

I poslednja slika iz šesnaestice (ostalo prepuštam vašoj mašti) ranac na leđima, pored torbice, tašne ili kese, koji može da posluži za držanje protivnika u prenatrpanom autobusu na koliko-toliko primerenom odstojanju.

U nastavku puta, u tramvaju, ova slika toliko retka, i što se tiče brojnosti putnika, i što se tiče "oružja"( ili se ovo drugo, bar trenutno, drži u tajnosti), zaista relaksira.

P.S. I na kraju, da sve ne bude tako mračno u belom nam gradu u jutarnjim satima, evo nekoliko rečenica Duška Radovića, koji je moju generaciju svakog dana u 7.15. budio sa "Beograde, dobro jutro":

"Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu."

Mogao je samo da ostane bez života u gradskom prevozu:)))

O LJUDIMA, ŽIVOTINJAMA I JOŠ O NEČEMU...

Mislim da nema ničeg goreg po uho od piskavog ženskog glasa u prenatrpanom autobusu, koji se prepire sa nekim do sebe ili neprekidno priča preko mobilnog telefona.

Razmišljam o tome kako bi bilo lepo da ponekad, za promenu, komuniciramo ušima, nogama, rukama (izuzimam slučajeve kad njima mlataramo ili šutiramo) ili nečim drugim:)



Elem, setim se ja tako dobrog doktora Dulitla, koji se bolje slagao sa životinjama, nego sa ljudima.

On je, zbog životinja, ne bi li im pomogao, naučio njihov jezik, i lečivši ih, izgubio gotovo sve druge pacijente, ali i naučio vredne životne lekcije, više i bolje, nego da je to vreme proveo u ljudskom čoporu.

A kad je čopor vukova u pitanju, evo jednog zanimljivog podatka: Znate li kako izgleda njihov poredak i gde se u jednoj koloni vukova nalazi vođa?

Dok u našem svetu, vođa jaše na čelu kolone, ili ga kao u Domanovićevom "Vođi" slepo i bez pitanja prate "jaganjci", u vučijem svetu, na kraju se nalazi onaj koji sve nadzire. Na samom čelu su najstariji, nemoćni, i to iz dva razloga: oni diktiraju tempo i zato, da bi, ukoliko naiđe opasnost, prvi bili izloženi neumitnom stradanju ... zatim idu najjači vukovi, te vučice, koje otpozadi čuvaju mladi vukovi, a zatim on - najmoćniji i najpametniji.
Zamišljam "našu kolonu vukova":)))

Da između ljudi i žvotinja postoje razlike, ali da se ponekad one i potiru, govori alegorična i satirična Orvelova "Životinjska farma". Iako se u njoj opisuje stanje totalitarizma, knjiga govori i o tome kako pogledi životinja, predvođeni Napoleonom, klizaju od svinja do ljudi i ponovo od ljudi do svinja, da se na momente ne zna ko je ko i gde je kome mesto.

Na kraju zamišljam kako u prenatrpanom gradskom autobusu njaču magarci, grokću svinje i muču krave i zaboravljam na piskavi glas žene.