PRAISTORIJA I MRTVI ISTOČNE SRBIJE

Da se odmah razumemo, nemam pojma o istoriji, ali me uzbuđuju otkrića onoga o čemu ne znam...ona magija kada skidam paučinu sa svog neznanja.
Igrom slučaja, ako u životu bilo šta može biti slučajno, posle posete Spomen-kuće Milene Pavlović Barili, evo nas u Narodnom muzeju u Požarevcu. 
Mislila sam, biće dosadno: kameno doba, metalno doba, Viminacijum, Rim, legionari...ko će sve to zapamtiti i svrstati u određene fioke, ali....
Zanimljive priče nižu se jedna za drugom (NAJZANIMLJIVIJA  JE NA KRAJU, NE ODUSTAJTE ODMAH).

Znate li šta je ovo? Moja školska deca bi se verovatno dosetila, jer smo nedavno čitali "Čudesnu spravu" Branka Ćopića i tekst o klepsidri - napravi za merenje vremena na osnovu proticanja vode iz jednog suda u drugi...
Da, to je vodeni sat. Zgodno, zar ne? Neverovatno je šta sve ljudski um može da napravi, čega da se doseti.

Ovo je strigil ili strugil, koji je služio za odstranjivanje dlaka, kako kod muškarca, tako i kod žena. Tek toliko da depilacija nije izmišljena u novije vreme, niti da se muškarci nisu ranije hvatali u koštac sa svojom maljavošću.

A ovo? Kamen iznad ognjišta koji je zadržavao toplotu i pošto bi ognjište bilo ugašeno. Za mene neverovatno otkriće. Odmah se setim mladog Mihajla Pupina, koji, na brodu do Amerike, grli dimnjak da bi se zagrejao...

Nekada mi se čini da se ja ni u čemu ne bih snašla, npr. da se sada nađem u kamenom dobu i da treba da napravim vatru ili oružje, skuvam jelo...

A onda Kličevački idol i posuda u koju su pohranjivali ostatke pokojnika. 

Pitaju me da li sam videla na grbu grada Požarevca žensku figuru. Nisam videla ništa. Bio je lep sunčan dan. Gledala sam u kuće pored kojih smo prolazili, u dvorišta...a sad mi kažu da ako ovde kupim parče zemlje, mogu da iskopam možda bliznakinu ove bronzane paganske figure... Sad se tek osećam kao Alisa u zemlji magije.

Slušam priče o paganskim običajima i ne želim da idem u Viminacijum i razgledam podzemni grad, rimske terme i pronalazim mamute. Čarolija ove ženske figure koja daruje plodnost me je skroz omađijala. 

A onda "JEZIVE PRIČE" : možda su mojim "saborcima" na ovom putu otkrivanja Požarevca, pomalo dosadne ili ih ometaju u spontanom razgledanju eksponata, ali ja bih ostala ovde ceo dan, zaključana sa ovom ženom, koja mi priča o tome kako su pohranjivali pepeo mrtvih u bele urne sa slikom leptirice (asocijacija na najstrašniji i najfascinantniji film mog detinjstva Leptiricu" je neminovna), kako su ih sahranjivali sa slomljenom posudom ili zakrivljenim mačem, jer su verovali da će se na onom svetu sve ispraviti....

I za kraj  priča o Danu mrtvih, kada se igra kolo u susednom selu ( "i onda se mlate, mlate i padaju u transove i onda se ne gleda ni rod, ni pomoz bog, već dohvati ko koga stigne"). 

Mrtvi istočne Srbije očigledno ne treba da brinu za život na onom svetu, a i živi mogu da se zabave na ovom.