Mislim da nema ničeg goreg po uho od piskavog ženskog glasa u prenatrpanom autobusu, koji se prepire sa nekim do sebe ili neprekidno priča preko mobilnog telefona.
Razmišljam o tome kako bi bilo lepo da ponekad, za promenu, komuniciramo ušima, nogama, rukama (izuzimam slučajeve kad njima mlataramo ili šutiramo) ili nečim drugim:)
Elem, setim se ja tako dobrog doktora Dulitla, koji se bolje slagao sa životinjama, nego sa ljudima.
On je, zbog životinja, ne bi li im pomogao, naučio njihov jezik, i lečivši ih, izgubio gotovo sve druge pacijente, ali i naučio vredne životne lekcije, više i bolje, nego da je to vreme proveo u ljudskom čoporu.
A kad je čopor vukova u pitanju, evo jednog zanimljivog podatka: Znate li kako izgleda njihov poredak i gde se u jednoj koloni vukova nalazi vođa?
Dok u našem svetu, vođa jaše na čelu kolone, ili ga kao u Domanovićevom "Vođi" slepo i bez pitanja prate "jaganjci", u vučijem svetu, na kraju se nalazi onaj koji sve nadzire. Na samom čelu su najstariji, nemoćni, i to iz dva razloga: oni diktiraju tempo i zato, da bi, ukoliko naiđe opasnost, prvi bili izloženi neumitnom stradanju ... zatim idu najjači vukovi, te vučice, koje otpozadi čuvaju mladi vukovi, a zatim on - najmoćniji i najpametniji.
Zamišljam "našu kolonu vukova":)))
Da između ljudi i žvotinja postoje razlike, ali da se ponekad one i potiru, govori alegorična i satirična Orvelova "Životinjska farma". Iako se u njoj opisuje stanje totalitarizma, knjiga govori i o tome kako pogledi životinja, predvođeni Napoleonom, klizaju od svinja do ljudi i ponovo od ljudi do svinja, da se na momente ne zna ko je ko i gde je kome mesto.
Na kraju zamišljam kako u prenatrpanom gradskom autobusu njaču magarci, grokću svinje i muču krave i zaboravljam na piskavi glas žene.
Нема коментара:
Постави коментар