Evo nas u Požarevcu, gradu poznatom po: Požarevačkom miru, Ljubičevskim konjičkim igrama, Bambiju, Slobodanu Miloševiću i nadasve velikoj slikarki sa početka dvadesetog veka - Mileni Pavlović Barili.
Ne znam da li sam prvo zavolela njene slike, koje su me magično odnosile u neko drugo vreme, u plavičaste snove i magiju simbola,
ili sam pre nekih dvadestak godina, pošto sam pročitala knjigu Mirjane Mitrović (pukim slučajem? isto Požarevljanke) "Autoportret sa Milenom", upoznala se sa Mileninim životom i delom; tek, evo me sada i u Mileninoj rodnoj kući, koju je njena majka Danica pretvorila u muzej.
Iako je zabranjeno fotografisanje, ne mogu da odolim i krišom pravim ove sličice, slažući u mozaik parčiće Mileninog života: portret njenog oca Bruna Barilija, njene lične stvari (bojice, sandale, prve cipelice, knjige iz biblioteke...), bronzani posmrtni odlivak njenih ruku...
Ponesena sam i potresena u isti mah.
Razmišljam zašto volim Milenu Pavlović Barili i Fridu Kalu.
Najednom uočavam sličnost: dve velike, jake žene.., vreme u kome žive... mesto za koje su se izborile... težak, mukotrpan život... njihove slike, koje liče na njih dve, koje podsećaju na život satkan od snova i surove realnosti...drugačije...nekonvencionalne...ispred svog vremena... bezvremene...
Napuštam galeriju razmišljajući o silini nadahnuća koje je potrebno imati da se prave, iskrene misli i emocije pretoče u reči i slike, da se život prelije u stvaranje i stvaralaštvo u život, kakav su one imale.
Sjajno!
ОдговориИзбришиSjajno!
ОдговориИзбриши