Ponekad neko ili nešto može da spoji nespojivo: jednog jedanaestogodišnjaka i staricu od 104 godine, rastavljene supružnike koji su pričali tek "zlu ne trebalo", vremešnu staricu i sina koga je dala na usvajanje kada joj je bilo 14 godina...
Taman kad sam počela da razmišljam o tome kako bi bilo lepo da u školama postoje vannastavne aktivnosti koje bi negovale odnos mladih prema starima ili da pokrenem neku akciju koja bi se zvala npr. Mladost i starost - ruku pod ruku (deca odlaze kod starijih: čitaju im knjige, odlaze u kratke nabavke, razgovaraju, pomažu u spremanju stana i sl.) kad je do mene, igrom slučaja, ako tako nešto postoji, dospela knjiga Jedan u milion Monike Vud.
Dirljiva, nadahnuta, životna. Mladi izviđač dolazi kod starice da joj pomogne u sređivanju dvorišta. Ništa spektakularno, a opet veliko, i na ovim našim urbanim prostorima - gotovo nezamislivo. Počinje priča o jednom neobičnom prijateljstvu, o Ginisovoj knjizi rekorda, o otkrivanju reči jednog davno zaboravljenog jezika...
A onda se jednog dana dečak neće pojaviti... i prava priča će tek tada početi.
Knjiga će vas razgaliti (reč koja se u romanu često pominje i koja prikazuje pravi osećaj za nešto što smo pomalo zaboravili), "otkraviti" srce za bližnje, za komšije, za druge... podsetiti nas da budemo ono što jesmo, naučiti da se prepustimo i podelimo svoju priču sa nekim drugim...da zaista slušamo, gledamo i osećamo.
Knjiga će vas i iznenaditi. Neću reći čime.
