Po čemu nekoga pamtimo

Nekoga pamtimo po izražajnom pogledu, atraktivnim nogama, gospodstvenom držanju, drugoga po velikom srcu, širokom zagrljaju, dobronamarnim rečima, trećega po valjanim postupcima, pomoći u nevolji, razumevanju i podršci. 

Ali sve pamtimo po njihovom kraju.

Zvezda se uzdigne, zablista ili zgasne, ali kad vidimo zvezdu padalicu, pomislimo želju. 

Upoznamo nekog na običan ili neobičan način, često nas neko očara na prvi pogled, ali ono što ćemo najčešće pamtiti jeste način na koji smo se rastali i osećanja koja smo tada imali.

Pre nekoliko dana, hiperbolisano bi bilo da kažem da sam bila zatečena, možda bolje da nisam bila pripravna za vest koja je jednoj mojoj koleginici saopštena, a odnosi se na to da od sutra odlazi u penziju. Iako je znala da je dan pre ispunila uslov za istu, danas za sutra, nateralo joj je suze u oči. I učenici, kojima je do tada bila razredna, nisu se osećali bolje. Bez obzira na sve, dva meseca pred kraj godine, ostati bez razrednog, koji ih je vodio kroz peti, šesti i sedmi razred, nije svejedno.

Već sledeće nedelje i sam direktor je dobio slično obaveštenje. Primopredaja dužnosti, kojoj nisam prisustvovala, na osnovu onoga koliko sam čula, izvršila se u jednoj rečenici uz stisak ruke. 

Toliko o odlasku jednih i dolasku drugih.

Želim svako dobro i jednima i drugiama, i ne ulazim u razmatranje ničijih zasluga i propusta. Govorim o odlasku koji treba da se pamti po lepim rečima, po dostojanstvenom pozdravu i onih koji odlaze i onih koji ostaju.

Sa nekim kolegama provedeš pola veka, podeliš ili ne podeliš  i nešto više od zajedničkog vremena na poslu. Bude tu svega, i nesuglasica, i zanemarivanja, pa čak i manje-više teških reči, ali, na kraju krajeva, i to je život.

Neću reći ni ovaj ili onaj je bio dobar čovek, jer je to postala fraza koju prečesto upotrebljavamo. Neću reći, ni promenio se, poljuljao, posustao, jer i to je u ljudskoj prirodi. Neću ništa takvo reći, ni pozitivno, ni negativno, jer ko sam ja da o bilo kome donosim zaključke, a još manje sudim. 

Ono što želim da kažem, jeste da volim početke, da me oni inspirišu i čine ushićenom, ali da završetak delo krasi i da svi generalno treba da razmislimo o tome.

Nomofobija

Nova vremena, nova moda, nove fobije.
Svi znate za agorafobiju (strah od otvorenog prostora), klaustrofobiju (strah od zatvorenog prostora), akrofobiju (strah od visine) i tako redom. Ali da li znate šta je to nomofibija ili no mobile phone phobia?

Možda baš i niste čuli za ovaj naziv, ali ste se svakako bar jednom uplašili za svoj najnoviji telefon, bilo zato što ste mislili da ste ga izgubili u prevozu ili da nećete moći da ga koristite jer vam je baterija iscurila ili je iz nekog razloga zabagovao.

Svi imate makar jednog prijatelja koji se non-stop pipka po džepovima tragajući za ovom spravicom bez koje mu je život postao nezamisliv.
Isto tako, mi koji radimo u prosveti, gotovo svakodnevno se susrećemo sa prestravljenim učenicima koji su ostavili svoj pametni telefon u vašoj učionici, a onda ga je tetkica sa sprata predala drugoj na spratu niže, a ova dežurnom policajcu i tako nižite sami opcije u beskonačno dok vam adrenalin raste. Nervoza, napetost, strah, panika, birajte sami.

Pored straha od gubitka voljene igračke, kod određenih konzumenata istih, postoji i strah kada u određenim situacijama treba uređaj staviti na off. Gotovo dožive paniku kada u bioskopu čuju: Molimo vas da isključite svoje mobilne telefone.
Da ne govorim o panici učenika kada im oduzmem iste ili ih pohranim u svoju tašnu zbog korišćenja na času.

Mislim da će uskoro sve ostale fobije ustuknuti pred nomofobijom.
Ne znam da li da se smejem ili plačem.

Kad svi budemo bili jednaki

Kad izbacimo sve one visoke kao planina i satremo sve one što šume pod nama, nećemo više zazirati od onih koje bismo gledali iz nizina, niti se osećati važnim u odnosu na one koje bismo posmatrali s visina. Postali bismo svi jednaki.

U školi i dan-danas postoje đaci koji vredno uče i rade, nebitno čime su motivisani (iz neke svoje unutrašnje potrebe, iz gladi za znanjem ili postignućem, zarad slave, ocena, blagonaklonog stava roditelja ili nastavnika). Te iste đake, neretko, na časovima ili na odmorima, ili posle škole, maltretiraju zajedljivim komentarima, ili čak i fizički, ostali - drugi, koji su postali slični u toj svojoj zluradosti i prikrivanju vlastitih mana u gomili.

Šta, ne sećate se takvih koji su čitali i ono što niko nije čitao (uzmimo samo lektiru, koju ste vi, prepričanu, skidali sa interneta) , koji su znali i ono sa margina, kome mame, tate i ostala rodbina, a sada i sami nastavnici, pa eto, i ja, nisu pisali pismene zadatke?
Ko još danas strpljivo čita knjige, a da nije u pretrpanom autobusu dok oko njega odzvanjaju glasovi, koji govore o nesporazumu na poslu, o tome ko je šta jeo, kupio, uradio?

Šta, u kući nemate više od jednog televizora u dnevnoj sobi? Nemate onaj "prozor u svet" u spavaćoj, nemate "pilule za Lilule" koje će vam doneti srećan put u snove?

Kako ćete voditi razgovor sa nekim ako niste pokupili sve informacije, nećete valjda pričati o zalasku sunca koje večeras izgleda drugačije?
Kad ste uopšte posmatrali zalazak sunca, tako nešto preskočite i dok vrtite kanale na svojim velikim (što veći, to bolje) plazma televizorima?

Juče ste bili u Veneciji za 39 evra, gde sam ja bila prekjuče, a gde će neko drugi biti prekosutra? Šta, još niste posetili Dubaji ili Kubu? Sve je postalo veoma pristupačno, treba samo da se pokrenete (mada i ne morate, sve to, a možda i lepše i bolje, možete videti na ekranu).

Ekran je postao vaša prošlost, sadašnjost i budućnost, vaša zamena za roditelje, rodbinu i prijatelje. Kad odete kod nekoga u posetu, slobodno gledajte prenos utakmice na mobilnom, ako i ostali ne gledaju, ili surfujte po netu, ako vam je dosadno, niko vam neće zameriti.

I znate onog sa početka priče koji se razlikovao, onog koji je koristio još nešto osim palčeva, onoga koji nije učio samo kako se tipka, pa i taj je morao da se prilagodi. I on je počeo da čita skraćene verzije klasika, i on je počeo da gleda samo slike, a ne žive prizore, jer morao je da se ukalupi.

Treba svi da budemo jednaki među jednakima, nikakva odstupanja, nikakva brda i doline (o planinama da ne govorimo), reke ponornice i sl. Nikakav vertikalan rast, samo horizontalan.
A ako vas neko pita jeste li srećni, a vi odgovorite: Nego šta, sad smo svi isti.