Šta se najdalje čuje? Grom i laž.

Svima nam je dobro poznata bajka Karla Kolodija Pinokio o drvenom lutku koga je stari stolar poslao u školu. Putujući od kuće do škole, u koju nikada nije stigao, on je nekoliko puta slagao i svaki put kada bi to uradio, nos bi mu još malo porastao.

Za razliku od njega, mi smo stigli u školu i tamo je bilo živo (a kad i nije?). I nos nam nije porastao.
Na jednom času  smo obradu lekcije započeli igrom gluvih telefona.

Počeli smo rečju istina, a šta smo na kraju dobili, neću vam reći:) 

To me je podstaklo na razmišljanje: Da li razlikujemo istinu od poluistine ili laži, ima li istina više lica (setimo se samo priče o slepcu i slonu), dolazimo li od istine do laži, i obrnuto, i da li prenoseći reči "s kolena na koleno",  pričamo samo ono što se zaista zbilo ili dodajemo po nešto?

Na um mi pada knjiga Skota Peka Ljudi laži.

Neke ljude istina može da povredi, jer joj nisu dorasli. Neko istinu može da zloupotrebi. Drugi, opet, da pričajući o istinama, koristi se i nekim lažima. Neki mogu da, govoreći jezikom laži, ipak dođu do kakve-takve istine ili da makar i ne hoteći, druge upravo na nju usmere.

Nekada, opet, da bismo izbegli bol i patnju, umesto istine, prizovemo neistinu. Ili nam je lakše da progutamo fino upakovanu laž u vidu komplimenta (koji to zapravo nije), ili da manjkavi osmeh protumačimo kao osmeh dobrodošlice. 
Različiti su razlozi zbog čega ponekad obmanjujemo i sebe i druge.

Koleginica me na odmoru pita nešto u stilu - znaš li šta se događa na tvom času? Ja se mislim, pa na času sam, valjda znam. Izgovaram: Misliš li, znaš li šta se priča o mom času ili posle mog časa?

Padaju mi na pamet svakojake ideje od onih kako učim decu kroz igru, kako crtajući i praveći makete mostova spajamo desnu i levu hemisferu, kako se smejemo i zahvaljujemo jedni drugima na lepo provedenom danu, do - kako sam drugačija, kako se samo igramo i sl. Mislim se, nemam pojma.

Zvoni za početak časa i ja ostajem bez odgovora. 

A onda na sledećem času dobijam od jedne učenice mogući odgovor u vidu odštampane poruke Alberta Ajnštajna:

Priči i pričanjima nikad kraja. I dobro je što je tako. Šeherezada je produžila svoj život upravo zahvaljujući tome:)

Završavam radni dan sa poslovicom: Bolje je verovati svojim očima nego tuđim rečima, ali i onom drugom da hiljadu puta ponovljena laž može postati istina .

Šta vi mislite o istini i laži?

Nešto se uvek desi

Ako dobro otvorimo oči i prepustimo se, videćemo da je sve povezano. 
Najpre sam napisala prethodni post o Poretku ljubavi i o energetskim spregama između prošlih i sadašnjih naraštaja, a onda sam "naletela" na film Celestinsko proročanstvo.

Pre mnogo godina pročitala sam knjigu Džejmsa Redfilda, po kojoj je snimljen pomenuti film, koja me je podstakla na mnogobrojna razmišljanja. 
Knjigu je istovremeno čitao i tata, te smo mogli o svemu da prodiskutujemo, što je bilo dobro i zarad naših dobrosusedskih odnosa, kao  i jačanja komunikacijskih sposobnosti:)

(Sad sam htela da je nađem i ponovo prelistam, ali avaj, "nestala" je iz moje biblioteke, kao i Deseti uvid mnogo godina ranije.)

(Ova fotka skinuta je sa neta, kao i prethodne i ostale koje slede:( )

Film mi se nije toliko dopao kao knjiga (bavi se uglavnom formom, pričom, malo tu ima od "uvida"), ali me je podstakao da ponovo razmišljam o osmom delu knjige, koji, čini mi se, govori o energijama.

Ono što mi se u filmu dopalo jeste misao koja je uspela za mene da se "zakači", a to je:
da ako dajemo nekome energiju i taj nam neko istu uzvraća, energija se samo uvećava.

E, sad o toj energiji bih mogla štošta da napišem, jer sam imala prilike da je iskusim, ali mi se ne da.

Znate li onu narodnu priču Nemušti jezik, kada je čobanin dobio na dar nemušti jezik, ili mogućnost razumevanja jezika životinja (što zapravo predstavlja komunikaciju sa svim živim bićima)?
Da li je to bila prednost (došao je do blaga, stekao kuću, imanje, porodicu, lagodno živeo...) ili mana (nije smeo nikome da kaže za svoj dar, bojao se da ga ne izgubi, zbog čega je i pretukao svoju trudnu ženu...), možemo da prosudimo tek nakon malo dublje analize, ne samo priče, već i razmišljanja o tome na koji način dolazimo do određenih sposobnosti (čobanin je spasao zmiju iz požara, bio je požrtvovan, pošten, želeo je da pronađeno blago podeli sa gazdom...), ali i da li nešto što primimo kao posebnu nagradu, moramo čuvati u tajnosti. 

E, pa ja nisam umela da ćutim i sad mogu samo da plačem i očajavam što više "energije" nema.

S jedne strane, dala mi je nemerljive trenutke sreće, osećaj lakoće i "posebnosti", ali i osećaj strepnje da će nestati (što se i dogodilo), da se ne da kontrolisati (barem ja nisam imala skoro nikakav uvid u to kad i kako će se pojaviti) i da nemam odgovor na to šta je zapravo u pitanju.

Kako nisam pronašla knjigu i ne mogu da utvrdim pričam li  koješta o osmom uvidu, sadržaj posta može demantovati naslov, ili ga možda upravo potvrditi, te se moja, nadajmo se, samo uspavana energija, može ponovo probuditi.

P.S.
Posle uzaludna dva sata pokušavanja da zaspim, iznenada sam ustala i knjiga je "nekim čudom" ugledala "svetlost" noći, te je i osmi uvid i priča o energijama, dobila potvrdu.

All You Need Is Love...Love Is Only

Pre nekoliko godina sprovela sam anketu među mlađim učenicima osnovne škole - koje su za njih lepe reči, a koje ružne. Među ružnima se našla tek poneka, kao b(r)ezobrazan ili idi(j)ot, dok su lepe bile brojnije i među njima su  preovlađivale: hvala, molim te, izvini, ljubav, dobrota...
Reč  ljubav  bila je među najbrojnijima.

Šta je to Poredak ljubavi? 
To je poredak u kome postoje preci i njihovi naslednici; u kome se zna ko je stariji, a ko mlađi; u kome postoji muško i žensko; u kome svako zauzima određeno mesto, a ono koje ostane prazno, biva popunjeno.
To je porodični raspored koji nam omogućava da pružimo ruku prošlosti, jer ako makar ne steknemo kakav-takav uvid u ono što je nekada bilo, nećemo znati ni šta nam valja činiti, ni šta može biti. 

(fotografija sa časa)

Neću vam pričati o Bertu Helindžeru, porodičnom terapeutu, zaslužnom za razrešavanje ili makar za upoznavanje složenih porodičnih odnosa, u kojima se svi nalazimo, niti o nekom drugom terapeutu, koji se ovim poretkom kod nas bavi (Marta Mratinković, Vlado Ilić...)

(Ovo su samo neke od njihovih knjiga koje nije zgoreg pročitati :)

Pomenuću vam samo Helindžerovu knjigu "Priznati ono što jeste"  i navesti nekoliko rečenica Vlade Ilića iz srpskog predgovora ovom izdanju: 
Mi nismo samonikli. Naši preci su na svojevrstan način zasejali ono što mi danas žanjemo: i dobro i loše...Ponekad se blokade iz prošlosti prenose s kolena na koleno i utiču na ponašanje potomaka...

Kako sam sklona digresiji, to me odmah asocira na narodne poslovice i Jerotićevo tumačenje istih, tj. narodne mudrosti kao što je ova: da Kad dedovi jedu kiselo grožđe, unucima trnu zubi, što znači da će potomci  iskusiti nešto što nisu završili njhovi preci: babe, dede, prababe...

To je neka vrsta prinudnog ponavljanja neophodna da se stvari poravnaju, čemu, između ostalog, i teži Poredak ljubavi.

Elem, neću više ukazivati na teoriju, niti na spoznaju "iz druge ruke", već ću pokušati da progovorim o svojim ličnim iskustvima klijenta.

Mislim da se moj prvi Order "odigrao" kod moje sestre Maje Mandić Marković, sistemskog porodičnog terapeuta, koja se, između ostalog, bavi i Porodičnim konstelacijama iliti Orderom, ili Poretkom ljubavi, što mu dođe na isto. 
Tada je još sve bilo u začetku: Ja sam bila uzbuđena, trebalo je da "postavim" svoju primarnu porodicu, zatim svoje pretke sa tatine strane - tu se i Maja malo "uzbunila", te smo na njenog oca, a mog strica, potpuno zaboravile:)
Sem uzbuđenja, pamtim kako je bio dirljiv "susret" sa dedom sa očeve strane, koji je nastradao u šestoaprilskom bombardovanju Beograda; kako su lile suze sa  obe strane, i sa moje - suze zahvalnosti i poštovanja, i suze razumevanja i saosećanja - sa lica momka, koji se ovoga puta "našao" na mestu mog pretka. 

(Tatina porodica)

(Deda po očevoj liniji)

Neposredno posle toga je dedin dnevnik i započet roman "dospeo" u moje ruke i ja sam ostala duboko zamišljena nad dedinim rečenicama koje su gotovo identično odslikavale tadašnju moju situaciju i želju da sve promenim i napustim zarad nekog drugačijeg života: 

Osećam da sam pomalo Žan-Žak Ruso i želim da putujem, da vidim svet, da tako gledajući svet, učim o njemu...Želim da kratkoročan život pretvorim u večnost, da ništavilo obesmrtim. Osećam praznininu, pa se borim čime da je popunim...Ja patim od svog srca, koje upravo nije moje.. (Prenosim samo mali deo zbog ličnog tona autora.)

Slično stanje duha mog pretka (borbu sa samim sobom i potrebu da sve napusti i ode " negde u svet") često  prepoznajem i u sebi, i pitam se jesu li naše sudbine determisnisane pređašnjim, jesmo li predodređeni genetikom i postoji li slobodna volja? 

Prenosi li se "glad za životom" poput "vampirskog ugriza" sa jedne generacije na drugu?

Završavamo li mi to "neke tuđe puteve"?

Postoji li "nezavisan" susret partnera, muškarca i žene, van onih ponavljanja određenih roditeljskih, dobrih ili loših osobina? Nalazi li uvek "vreća zakrpu" i "lonac poklopac" ili se kadgod mogu sresti i komplentni "primerci" muškog i ženskog roda i tako stvoriti obostrano zadovoljavajući skladan odnos?

(Nedavno snimljena fotografija iz prevoza)

Sa kasnijim susretima sa Poretkom ljubavi  na osnovnim studijama Geštalta kod Lidije Pecotić , ostalo mi je u sećanju kako "biram" (i pored većeg broja žena u prostoriji) muškarca da"igra" mene i kako postoji neki nesklad između ženskog i muškog principa u meni samoj. 

Shvatam  kako je dobar deo mamine životne energije, sticajem okolnosti, bio okrenut ka meni, a ne u  pravcu u kojem je trebalo da stremi. Najednom mi se pred očima razotkriva slika gordijevog čvora, u koji sam, ne toliko svojom voljom, koliko opterećena osećajem krivice i nerazrešenim roditeljskim odnosom, bila upleten, i da se sve to, isto ili slično, prenelo i na porodicu koju sam sama stvorila, te su se i moja deca našla "umešana" u sfere kojima nisu dorasla ili u nešto "što nije njihovo".

Opet ono prinudno ponavljanje, neophodno da se stvari dovedu u red ili ponavljanje za nedovoljno životno bistre učenike, kao što sam ja:)

A na konto ponavljanja, sećam se kako sam jednom ušla u razred, davno je to bilo, i rekla nešto svojim đacima (više je to bio monolog) u smislu da stalno pravim iste greške, na šta je jedna moja učenica, a bila je tek 6.razred, osetila se prozvanom i rekla: 

To je zato što niste savladali lekciju kad je trebalo:)

Poredak ljubavi nas možda ne sprečava u  ponavljanju istih greška, ali nam svakako ukazuje na mesta - čvorišta, oko kojih se splela energija i ne ide dalje, gde treba da zastanemo i da razmislimo.

P.S.

Uopšte ne dajem prednost nijednom vidu psihoterapije ili rada "na sebi", ili kako već hoćete: niti Orderu, niti Geštaltu, Porodičnoj terapiji, ili bilo čemu sličnom, što sam na ovaj ili onaj način makar delimično spoznala; govorim samo o svojim utiscima i o tome da je svako polje - delo jednog kruga i da ću svoje krugove truditi se da zaokružim, makar oči izgubila, sama u plavom (parafraza poslednjeg stiha pesme Nebo Vaska Pope).

I da, na početku ne beše reč, kao što reče Biblija, već i  na kraju i na početku stoji Ljubav, makar ona bila samo u snovima. 

Fotografije - više od reči

Ovo će biti jedan foto-blog. Predstaviću vam svoje srednje dete.

(Ovo je jedna od prvih slika iz Milana; ona je krajnje desno)

A Milanu, Indiji, Istanbulu i Kini prethodilo je ovo:

(Školica manekenstva u osnovnoj školi:))

Slike sa Miladinom:

Fotke za test šuting:

A onda Indija:

Turska:

KIna:

I na kraju, evo još malo Milana:

Naši mostovi

O mostovima je pisao Andrić. Setimo se samo poetsko-meditativnog zapisa Mostovi, pripovetke Most na Žepi, ili romana Na Drini ćuprija.

Mogu biti: drveni, metalni, železni, mali, veliki, ali kakvi god bili, svi su značajni, jer spajaju dve obale, dva mesta, i čoveka sa čovekom; jer zadovoljavaju veliki broj ljudskih potreba, jer su smisleni i pokazuju prepreku pred kojom čovek nije zastao (parafraza reči našeg nobelovca).

Samo Beograd ima deset mostova, a za jedan dan u našem odeljenju ih je bilo isto toliko.
Evo fotografija samo nekih od njih:

(Dunjin i Dinin most od kartona i bombona)

(Markov od čačkalica i kineskih štapića)

(Mia drži Vanjin most od lego kockica)

(Lazarev od stiropora)

(Janin od plastelina, kanapa i čačkalica)

(Ovo je most osmeha)

(A ovo most od knjiga)

(Ovaj je sladak i od džema)

Zar svi ovi dečiji mostovi nisu važniji i od Brankovog, i od Gazele, i od Novog mosta na Adi ili bilo kog drugog?

Minjon - morem plovi jedna barka, a u barci kralja Petra majka

Ne povezuje Rumuniju i Srbiju samo hidrocentrala Đerdap, već i Marija Karađorđević, u narodu poznatija kao Minjon, jugoslovenska kraljica koja je živela od 1900. do 1961. godine.

O njoj sam prvi put nešto saznala (o, pusto neznanje) kada smo pre neki mesec posetili Kraljevski kompleks i našli se u Kraljevskom dvoru, koji je izgradio kralj Aleksandar I Karađorđević Ujedinitelj, za koga se Marija, ćerka rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna i rumunske kraljice Marije, udala 1922. i sa njim izrodila troje dece: Petra II, Tomislava i Andreja Karađorđevića ( imena su data u skladu sa idejom jugoslovenstva).

.

Posle Kraljevskog kompleksa smo se ponovo "srele" u Rumuniji, tačnije u Sinaji, u dvorcu Pelišor (mali Peleš), jer je u jeku naše posete Peleš, jedan od najlepših zamaka Evrope, bio zatvoren zbog renoviranja.

U njemu je detinjstvo provodila mlada Marioara, kako je kraljici Mariji Karađorđević, zapravo pravo ime. Ferdinand, njen otac, bio je bratanac kralja Karola I, koji je sagradio ovaj bajkovit dvorac.
Zavirimo u unutrašnjost letnje rezidencije rumunske kraljevske porodice: 

Marija Karađorđević je bila izuzetno cenjena i poštovana, kako kod Rumuna, tako i kod nas.
Za vreme I svetskog rata, radila je po bolnicama, gde je, zajedno sa majkom, kraljicom Rumunije, negovala ranjenike.
Posle rata udala se za kralja Aleksandra I Karađorđevića i bila požrtvovana supruga i majka. 

Pogibiju svoga muža u Marselju teško je podnela. Događaj nije bio samo tragičan za porodicu, o čemu svedoči i sahrana kralja, koga je na večni počinak ispratio, pre svega, narod bivše Jugoslavije. Po nekima je događaj, po svojoj iskrenosti i spontanosti,  prevazišao i Titov ispraćaj. 

Tokom II svetskog rata nastavila je sa humanitarnim radom anonimno šaljući na hiljade paketa sa hranom našim ratnim zarobljenicima širom okupirane Evrope.

Danas se njeni posmrtni ostaci nalaze u crkvi na Oplencu.

Oplenac i Orašac će možda biti tema nekog narednog posta.