Pre nekoliko godina sprovela sam anketu među mlađim učenicima osnovne škole - koje su za njih lepe reči, a koje ružne. Među ružnima se našla tek poneka, kao b(r)ezobrazan ili idi(j)ot, dok su lepe bile brojnije i među njima su preovlađivale: hvala, molim te, izvini, ljubav, dobrota...
Reč ljubav bila je među najbrojnijima.
Šta je to Poredak ljubavi?
To je poredak u kome postoje preci i njihovi naslednici; u kome se zna ko je stariji, a ko mlađi; u kome postoji muško i žensko; u kome svako zauzima određeno mesto, a ono koje ostane prazno, biva popunjeno.
To je porodični raspored koji nam omogućava da pružimo ruku prošlosti, jer ako makar ne steknemo kakav-takav uvid u ono što je nekada bilo, nećemo znati ni šta nam valja činiti, ni šta može biti.
(fotografija sa časa)
Neću vam pričati o Bertu Helindžeru, porodičnom terapeutu, zaslužnom za razrešavanje ili makar za upoznavanje složenih porodičnih odnosa, u kojima se svi nalazimo, niti o nekom drugom terapeutu, koji se ovim poretkom kod nas bavi (Marta Mratinković, Vlado Ilić...)
(Ovo su samo neke od njihovih knjiga koje nije zgoreg pročitati :)
Pomenuću vam samo Helindžerovu knjigu "Priznati ono što jeste" i navesti nekoliko rečenica Vlade Ilića iz srpskog predgovora ovom izdanju:
Mi nismo samonikli. Naši preci su na svojevrstan način zasejali ono što mi danas žanjemo: i dobro i loše...Ponekad se blokade iz prošlosti prenose s kolena na koleno i utiču na ponašanje potomaka...
Kako sam sklona digresiji, to me odmah asocira na narodne poslovice i Jerotićevo tumačenje istih, tj. narodne mudrosti kao što je ova: da Kad dedovi jedu kiselo grožđe, unucima trnu zubi, što znači da će potomci iskusiti nešto što nisu završili njhovi preci: babe, dede, prababe...
To je neka vrsta prinudnog ponavljanja neophodna da se stvari poravnaju, čemu, između ostalog, i teži Poredak ljubavi.
Mislim da se moj prvi Order "odigrao" kod moje sestre Maje Mandić Marković, sistemskog porodičnog terapeuta, koja se, između ostalog, bavi i Porodičnim konstelacijama iliti Orderom, ili Poretkom ljubavi, što mu dođe na isto.
Tada je još sve bilo u začetku: Ja sam bila uzbuđena, trebalo je da "postavim" svoju primarnu porodicu, zatim svoje pretke sa tatine strane - tu se i Maja malo "uzbunila", te smo na njenog oca, a mog strica, potpuno zaboravile:)
Sem uzbuđenja, pamtim kako je bio dirljiv "susret" sa dedom sa očeve strane, koji je nastradao u šestoaprilskom bombardovanju Beograda; kako su lile suze sa obe strane, i sa moje - suze zahvalnosti i poštovanja, i suze razumevanja i saosećanja - sa lica momka, koji se ovoga puta "našao" na mestu mog pretka.
(Tatina porodica)
(Deda po očevoj liniji)
Neposredno posle toga je dedin dnevnik i započet roman "dospeo" u moje ruke i ja sam ostala duboko zamišljena nad dedinim rečenicama koje su gotovo identično odslikavale tadašnju moju situaciju i želju da sve promenim i napustim zarad nekog drugačijeg života:
Osećam da sam pomalo Žan-Žak Ruso i želim da putujem, da vidim svet, da tako gledajući svet, učim o njemu...Želim da kratkoročan život pretvorim u večnost, da ništavilo obesmrtim. Osećam praznininu, pa se borim čime da je popunim...Ja patim od svog srca, koje upravo nije moje.. (Prenosim samo mali deo zbog ličnog tona autora.)
Slično stanje duha mog pretka (borbu sa samim sobom i potrebu da sve napusti i ode " negde u svet") često prepoznajem i u sebi, i pitam se jesu li naše sudbine determisnisane pređašnjim, jesmo li predodređeni genetikom i postoji li slobodna volja?
Prenosi li se "glad za životom" poput "vampirskog ugriza" sa jedne generacije na drugu?
Završavamo li mi to "neke tuđe puteve"?
Postoji li "nezavisan" susret partnera, muškarca i žene, van onih ponavljanja određenih roditeljskih, dobrih ili loših osobina? Nalazi li uvek "vreća zakrpu" i "lonac poklopac" ili se kadgod mogu sresti i komplentni "primerci" muškog i ženskog roda i tako stvoriti obostrano zadovoljavajući skladan odnos?
(Nedavno snimljena fotografija iz prevoza)
Sa kasnijim susretima sa Poretkom ljubavi na osnovnim studijama Geštalta kod Lidije Pecotić , ostalo mi je u sećanju kako "biram" (i pored većeg broja žena u prostoriji) muškarca da"igra" mene i kako postoji neki nesklad između ženskog i muškog principa u meni samoj.
Shvatam kako je dobar deo mamine životne energije, sticajem okolnosti, bio okrenut ka meni, a ne u pravcu u kojem je trebalo da stremi. Najednom mi se pred očima razotkriva slika gordijevog čvora, u koji sam, ne toliko svojom voljom, koliko opterećena osećajem krivice i nerazrešenim roditeljskim odnosom, bila upleten, i da se sve to, isto ili slično, prenelo i na porodicu koju sam sama stvorila, te su se i moja deca našla "umešana" u sfere kojima nisu dorasla ili u nešto "što nije njihovo".
Opet ono prinudno ponavljanje, neophodno da se stvari dovedu u red ili ponavljanje za nedovoljno životno bistre učenike, kao što sam ja:)
A na konto ponavljanja, sećam se kako sam jednom ušla u razred, davno je to bilo, i rekla nešto svojim đacima (više je to bio monolog) u smislu da stalno pravim iste greške, na šta je jedna moja učenica, a bila je tek 6.razred, osetila se prozvanom i rekla:
To je zato što niste savladali lekciju kad je trebalo:)
Poredak ljubavi nas možda ne sprečava u ponavljanju istih greška, ali nam svakako ukazuje na mesta - čvorišta, oko kojih se splela energija i ne ide dalje, gde treba da zastanemo i da razmislimo.
P.S.
Uopšte ne dajem prednost nijednom vidu psihoterapije ili rada "na sebi", ili kako već hoćete: niti Orderu, niti Geštaltu, Porodičnoj terapiji, ili bilo čemu sličnom, što sam na ovaj ili onaj način makar delimično spoznala; govorim samo o svojim utiscima i o tome da je svako polje - delo jednog kruga i da ću svoje krugove truditi se da zaokružim, makar oči izgubila, sama u plavom (parafraza poslednjeg stiha pesme Nebo Vaska Pope).
I da, na početku ne beše reč, kao što reče Biblija, već i na kraju i na početku stoji Ljubav, makar ona bila samo u snovima.
Нема коментара:
Постави коментар