Umemo li da postavimo granice

Danas sam posle nekoliko decenija iza sebe ostavila za sobom "trag" : nisam oprala sve sudove, pokupila veš, pospremila stvari... Pitate se kakve to veze ima sa postavljanjem granica? Ima. Moj osećaj odgovornosti često me je terao da od sebe pravim žrtvu: na sve treba da odgovorim, svemu da kažem "da" , (jer to se od žene-zmaja očekuje), posle čega sam se često osećala frustrirano (ako nešto nešto nisam stigla da uradim), a neretko sam imala i grižu savesti (mada su se mnoge stvari ticale drugih, a ne samo mene) .

Postoje zdrave granice - to su one polupropustljive granice koje postavljamo da bismo zaštitili sebe od sebe i sebe od drugih, koje dozvoljavaju protok određenih informacija i emocija, a ne remete našu intimu, niti zadiru u intimu drugih. Postavljanje zdravih granica uči se u detinjstvu, kada u porodici učimo poštovanje svojih i tuđih prava, kada usvajamo određene obaveze i snosimo odgovornost za iste. Ali, to najčešće nije lako. Ono što je dobro, jeste što tokom života, sa iskustvom i osvešćivanjem, možemo naučiti da te granice ne moraju biti rigidne niti skroz propustljive.

Ja sam, na primer rasla sa jednim roditeljem koji je bio autoritaran, pazite, ne autoritativan, i koji je striktno određivao  šta se sme i šta se ne sme. Učinio me je odgovornom, savesnom i donekle pokornom (što nije dobro jer se pokornost javlja iz straha). S druge strane imala sam popuštajućeg roditelja, koji je verovatno želeo da ublaži zahteve prvog. Sa njim sam uspostavila blizak, empatičan odnos pun ljubavi i poverenja, ali pred kojim nisam naučila da sačuvam svoju intimu. Tako sam izrasla u ovo što sam, ali sam vremenom, kroz život, profesionalnu i psihološku edukaciju naučila da često ne umem da postavim granice: ili su zatvorene, ili pak previše otvorene. Ni jedno ni drugo nije dobro, te sam odlučila da se menjam: hoće se - može se:=) 

Koliko često sebe urušavamo misleći da samo mi možemo nešto da obavimo i da samo tako može? Nije mi ni do čega, slaba sam, ali moram dete da izvedem napolje. Moram u školu iako me boli grlo i ne mogu da pričam. Tada probijamo sopstvene granice. Ili, dozvoljavamo drugima da prečesto probijaju naše tako što nam na leđa tovare i svoj posao, što nije naša odgovornost. Koliko često od pasivno-agresivnih osoba čujete: Kako ti to lepo radiš; ti ćeš to najbolje...

Imala sam jednu koleginicu na poslu koja je striktno određivala dokle učenik sme da joj se približi - metar do katedre i to je to. Koliko nije dobro da probijamo svoje granice, niti da probijamo granice drugih, nije dobro ni postavljati striktne granice.

Najbolje je da naše granice budu polupropustljive - i ne brinite, bez obzira sa kojima trenutno "raspolažete" i to se da naučiti.

Do juče sam bila savršen roditelj - ne znam šta mi je danas

Mislimo kako ćemo biti savršeni roditelji. Pročitali smo sve knjige o roditeljstvu, o bebama, odrastanju...saslušali sve savete, usvojili ono što nam se učinilo poželjnim, a onda smo zaista postali roditelji, i shvatili da smo daleko od savršenstva.

Niko nije savršen. I ne može da bude. Ali može da se trudi i voli svoje dete. Neko ne zavoli svoje dete odmah (nije to uvek a pri ori, kako se često misli), neko ga ne zavoli nikad (o tome se retko priča, a i pretpostavljam da je takvih slučajeva mnogo manje), ali ono od čega svaki roditelj treba da pođe - jeste da najpre (ukoliko već nije) zavoli samog sebe. To nije samo zbog one već toliko puta ponovljene rečenice - da ukoliko ne volimo sebe, ne možemo voleti ni druge (što je verovatno tačno), već zato što ukoliko svu ljubav (koju treba da osećamo prema sebi, prema partneru, prema drugim ljudima) prenesemo na dete i ne uspostavimo granice (neka, pusti, ja ću, moja ćerka i ja smo prijateljice...) - dete se može osećati kao da se ceo svet oko njega okreće i da su mama i tata tu samo da zadovolje njegove potrebe, a kao što znamo, svet tako ne funkcioniše. Doduše, kad je dete malo, njegovi roditelji i jesu čitav svet, i tada je poželjno pružiti mu svu ljubav i podršku, jer najgore je biti zanemarujući roditelj (nemoj sad, nemam vremena, ne zanima me... ). U svemu treba imati mere, a kako dete raste, dobro je uspostaviti dobre i prave granice.

U srećnu osobu izrašće ono dete kome je u detinjstvu omogućeno da bude deo integrisane celine, u kojoj svaki član ima svoje mesto, svoj zadatak, u kojoj se zna "ko pije, a ko vodu nosi", uz dužno poštovanje jednih prema drugima. Ali to najčešće nije lako.

Ponekad mi se čini da sam bila popuštajući roditelj, koji je prelazio preko nekih stvari zbog mira u kući, ili koji je obavljao nešto umesto dece, jer je tako bilo brže i jednostavnije. Ponekad mi se čini da sam bila impulsivna poput pretis-lonca, koji je u sebi kuvao, kuvao, pa eksplodirao, ponekad preterano stroga, čak i agresivna, neretko nedosledna (izgleda da sam jedino bila dosledna u svojoj nedoslednosti) i da se u nekim situacijama nije znalo ko je roditelj, ko dete. Fala bogu odrasli su i šteta je već počinjena:=(

U zdravoj porodici treba da postoji zajedništvo između roditelja, isti ili slični stavovi povodom podizanja dece, konkretna komunikacija uz međusobno uvažavanje.

Sve je to pametno i lepo, ali u praksi najčešće nije tako, već se stvori koalicija između jednog roditelja i deteta, a najčešće protiv drugog roditelja. I sama sam često, rekla bih, nesvesno, upadala u zamku sličnog, bilo kad sam sama bila dete, kada sam se priklanjala mami, ili kad sam postala roditelj, i privlačila neko dete sebi. To nikako nije dobro, ali šta je tu je, opet - bilo je, ali nije prošlo, moja deca tek treba da postanu roditelji, te molim boga da ne počine iste ili slične greške.

Pre nego što postanemo roditelji valjalo bi da upoznamo sebe, da znamo kakve su nam želje, a kakve mogućnosti, da volimo sebe i svog partnera i na toj ljubavi radimo bez prestanka, da uspostavimo prave polupropustljive granice sa svojom decom, i da, da volimo svoju decu. 

Nedelja

David Albahari je napisao jedan divan tekst o nedelji koja se negde izgubila... A ne tako davno, kako piše ovaj, meni dragi hroničar svoje porodice, Zemuna i Beograda, nedelju smo provodili nasukani kao kitovi, lenjo se protežući po krevetima...

Nedelja je, dan kao i svaki drugi. Provodi se, mahom, radno.
Zaboravili smo na pileće i goveđe supice,  koje se polako kuvaju za nedeljni ručak.
Jedemo na brzinu, u hodu, leteći s jednog posla na drugi. 
Retko idemo na Frušku goru, Trešnju ili Avalu. Spomenik neznanom junaku prepustili smo strancima. Svoje goste vodimo u restorane u blizini stana. Ko će još danas kuva...
Staro društvo iz srednje, da se nije našlo u Sansetu, verovatno ne bi ni videlo Adu.
Deca igraju igrice, ali to rade i kad idu u školu. Više se ne druže, ne igraju žmurke ili šugice. Nedeljom ih roditelji razvoze na utakmice, časove i ostale popularne aktivnosti.
Da neki od nas nemaju stariju decu na Zvezdari, koja još imaju decu, a oni unučiće - još uvek orne za jurcanje, verovatno da bi i ova šuma bila potpuno prazna.
Kod starih roditelja se stiže ako se baš mora, tj. ako je situacija alarmantna.
Rođaci se viđaju na sahranama, slavama i venčanjima. Zato se neki i ne prepoznaju kad se slučajno sretnu na ulici.

Da ne radimo nedeljom verovatno ne bismo imali kinte za mnogo toga preko nedelje, ali zar to nije svejedno kad većina nas samo radi i ne stiže ništa više posle toga. Dani se vrte kao na ringišpilu, a mi nikako da sa tog vrtuljka siđemo i vratimo nedelju.

Žene imaju izraženu socijalnu inteligenciju

Žene imaju izraženiju socijalnu inteligenciju, reče moja učenica Rajna. Retko kada ćete čuti muškarca da spletkari, dok se to, kad su žene u pitanju, podrazumeva, nastavi ona.

Ne znam kako uoošte stigosmo do ovakvih zaključaka... Dedukcijom, induktivnom ili analognom metodom, tek na času izbi revolucija. Doduše, raspravljali smo o ustaničkim pesmama, ali nismo mnogo pominjali borbu na Čokešini ili oko Užica:=( Više smo se bavili odsustvom ženskih likova.
(Naime, poznato je da ovaj ciklus pesama o oslobođenju Srbije i Crne Gore, nije baš najomiljeniji među učenicima, jer se više bavi istorijom, a manje poetskim slikama, jer se pesme mahom svode na nabrajanje onih što izginuše - mada ima izuzetaka, što Početak bune protiv dahija, potvrđuje, ali se ovakvim odstupanjima od teme nisam nadala - mada su me prijatno iznenadila).

Elem, sa Kulinove kade, koja samo oplakuje mnogu silnu vojsku i svog muža Kulin-kapetana, koji se iz boja nije vratio, i onih vernih ljuba, majki i setara, koje su ostale iza pogibije Liješa od Pipera i Selaka Vasojevića, drugih ženskih likova nema😂. Neko se nadoveza na Rajninu opasku i reče, verovatno neki  đetić, da ženskim likovima ovde i nema mesta🤣.

I tako moje, na raspravu vazda spremne, učenice osmog jedan, uglas ciknuše kako to nije fer, kako se žena prikazuje uvek u senci muža, kako pati i strada, podiže porodicu i sl., a kako je zapravo njena uloga mnogo radikalnija: zbog nje su se ratovi vodili, otimala carstva... zbog nje je, eto, čovek i iz raja prognan.

I tako, valjda, dođosmo do socijalne iliti društvene inteligencije. 

(Džaba je bilo što sam ja pokušavala vatru da stišam idejom da bi možda Adam i sam kušao zabranjeno voće ili da Vuk pominje Čučuk Stanu, koja je uz Hajduk Veljka branila Negotin. Njičevo.) 

A, ne, ne.. nije tek tako Adam probao jabuku. Ne ide to tako iz prvog puta. Eva je morala da bude mnogo, mnogo lukava, i da mu se umili, e, e, e... I otuda, ženina nadmoćna inteligencija.

Kako god, mi obradismo lektiru i sačuvasmo ženi obraz. 

Čije su cipele

Ponekad, kada ne znaš kako da se izboriš sa nečim, odeš u krevet i zaspiš. Sanjaš kako će jutro promeniti sve.

Svako od nas se makar jednom našao u situaciji da nije znao kako da se nosi s nekim životnim poteškoćama, kome nešto da kaže i da li da kaže, kako da se izbori sa sećanjima ili aktuelnim događajima. Tada najčešće poželimo da na sve zaboravimo, pa i na sebe: neko - tako što će se zavući u neki kutak i tu odbolovati, neko - tako što će tulumariti do zore i tako redom. 

Pamtite li kako smo se pravili, kad smo bili mali, da smo bolesni pred kontrolni iz matematike ili kako smo hteli da jedemo živ krompir i dobijemo temperaturu samo da ne bismo otišli negde gde nismo želeli?
Ili, kako bi, kada bi nam stvarno bilo loše, mama uvek ostajala taj dan kod kuće? 

Ali mi više nismo mali i ne možemo nedeljom da budemo bolesni zato što nam se u ponedeljak ne ide u školu, tj. na posao.

Danas sam htela da ostanem u krevetu i sve misli, i sva sećanja, i sve, sve, sačuvam samo za sebe. Nisam htela ni sa kim da ih podelim - te svoje male vulkane oko ušiju, koji su pretili da izbace lavu. Znala sam da ne bi pomogli ni antibiotici, ni rendgenski snimci, koji bi pokazali šta mi je u glavi, ni prijatelji...ma ništa...

Htela sam samo da spavam, spavam i probudim se ujutru drugačija, a onda sam ipak otišla na Dunav i na kolač od čokolade, i na toplu kafu sa mlekom, jer - kako da objasnim velikoj sebi da se ponašam kao razmažena devojčica koja gura stvari pod tepih.

A onda, kada sam se vratila iz šetnje, zatekla sam nove cipele ispred vrata. Pogledala sam okolo: da ih neko nije zaboravio - glupost...ostavio, te ušao izuven - to se nekad radilo...da nisu pale sa sprata - da jesu ne bi bile tako uredno složene... 

Zatvorila sam oči i ponovo ih otvorila. I dalje su bile tu kao da žele da kažu maloj Vesni da ih uzme, unese u stan i o njima brine. 

Nisam mogla da se pretvaram da ih ne vidim. Bile su na mom pragu, moj broj, za mene, kao kada vam je loše, a mama ili tata dođu da vas pokriju i donesu vam topao čaj.

Prišunjaju se tako nekada neki dani kada vam nije ni do čega, a onda se dese neke neobične stvari i vaš život dobije drugačiju boju.

Jedan pogled menja sve

Važno je kako gledamo na ljude, događaje, pojave...

Na svet oko nas, a nije predmet u školi:=), reagujemo na osnovu čula: vida, sluha, ukusa...na osnovu kojih, taj isti svet prerađujemo i dajemo mu značenje. Ali na istu sliku, zvuk, pokret...ne reagujemo na isti način (da je tako, svi bismo mislili isto). Ovako, kako u jednom postu skoro pročitah, pesimista vidi mrak, optimista - svetlo na kraju tunela, realista - voz, a mašinovađa - tri budale na pruzi, ili tako nekako.

Svi vidimo iste boje, čujemo iste zvukove, ali im dajemo različita značenja.

U zavisnosti od našeg predznanja, naših stavova, vaspitanja, uverenja i sl. zavisi na koji ćemo način odreagovati i kako ćemo obraditi informaciju koju smo dobili putem čula, a sve će to uticati na naše reakcije; samim tim i na postupke i posledice koje će iz toga proizaći.
Ako ja, primerice, zaključim da su dve osobe, pošto sam ušla u prostoriju, prestale da razgovaraju, jer su me ogovarale, i moja reakcija će proizaći iz mog razmišljanja. Mogu  postati hladna, rezervisana ili biti nadobudna, što će sve opet povući niz tuđih reakcija. A mogu i pomisliti da one imaju da kažu jedna drugoj nešto što ja ne bi trebalo da čujem, te ću se osetiti isključeno ili suvišno, mogu se povući i sl. Opet, mogu zaključiti da to nema nikakve veze sa mnom, izviniti se što sam ih prekinula i sasvim normalno nastaviti sa svojim aktivnostima. I sami zaključujute da će i reakcije na moju reakciju u sva tri primera biti različite.

Skloni smo da često donosimo zaključke na osnovu predrasuda.

Naše razmišljanje je omeđano našim vaspitanjem, kulturom iz koje smo potekli, prethodnim iskustvima, stepenom obrazovanja... Nešto nam se sviđa zato što nam je poznato, blisko... jer je slično postupala naša mama, jer smo tako učili u školi, jer su nam isto rekli naši prijatelji...Ovo nam se ne sviđa jer se tako kod nas ne radi, jer ne razumemo, jer prvi put vidimo... 

Reagujemo iz predrasuda i ne dozvoljavamo trenutku da do nas dopre u svojoj svežini i čistoti.
Nekada je lakše i bolje biti dete i dozvoliti da te stvari dotaknu onim što stvarno jesu - jednostavno i neposredno.

Jedan sasvim drugačiji pogled na istu stvar može promeniti mnogo toga, pre svega našu reakciju, pa onda i akciju, a zatim i posledice iste. Vredi pokušati, bez ikakvog očekivanja, tek tako - da vidimo šta će da se desi.

Besna sam što sam slaba, uplašena, mala...

Često se, kada čujemo ružne reči ili vidimo loša dela, a ne suprotstavimo im se, osetimo  loše i uprljano, naizgled kao da smo mi sami te uvredljive reči izrekli ili mučno delo počinili. Ali, zapravo se ne osetimo loše samo zbog toga što smo prisustvovali nemilom događaju, već i zato što ništa nismo učinili, što smo samo stajali po strani i "gledali svoja posla" .

Po nekoj statistici, koja je rađena - ne znam gde i ne znam kad, te ne mogu ni da tvrdim da je verodostojna, ali mi se ipak čini mogućom i valjanom, ukoliko se pljačka, napad ili neki slični atak na lica ili imovinu, odigra pred više očevidaca, sa porastom broja očevidaca, smanjuje se broj ljudi koji će da reaguje. Zašto je to tako? Verovatno zato što svako pomisli da će neko drugi nešto da uradi, a desi se, da na kraju, ne preduzme niko ništa. 

Upravo sam se setila jedne scene iz autobusa kada je mladić u poslednjem času uspeo da utrči u autobus u kojem je bilo malo putnika, ne više od desetak, što je neobično za 22 sata i relativno frekventnu liniju 75. Mladić je protrčao kroz autobus galameći na vozača što nije duže u stanici ostao, da bi na kraju udario tog istog vozača pesnicom u glavu. Sve se odigralo munjevitom brzinom: kočenje na sred raskrsnice... vozač, koga, hvalabogu ima, i koji, pod adrenalinom, uzvraća... mladić, koji sa očito sada bolnom rukom pokušava da otvori vrata i pobegne... 

Znate li ko je zvao policiju? Šofer. Znate li ko je nasilno otvorio vrata napadaču? Jedan od putnika, muškarac mojih godina. Znate li ko je ostao da sačeka policajce i posvedoči vozačevu priču? Niko. 

Naviknuti smo da ne vidimo ono što nas ne interesuje ili nas se ne tiče. Naviknuti smo da ne reagujemo ili da očekujemo da neko drugi odreaguje umesto nas. 

Neki su obamrli od straha, drugi anestezirani do ravnodušnosti.
A vi? Šta je sa vama? 

Sećam se na fakultetu čitamo ponovo Dostojevskog, Selimovića...nervira me Raskoljnikov koji pljačka babu, a onda sakriva blago, pa još pada u bunilo, u koje uskoro zapadam i ja: Dobro, de, nije on babu ubio zbog koristi... on je načelo ubio, ali šta se sad lomi... kad je imao hrabristi, nek izdrži muški do kraja... Nervira me Selimovićev Nurudin, koji ne sme da progovori o zarobljenom bratu, ide mi na živce Aljoša iz Braće Karamazovih, koji po hrišćanskom uzvraća, tj. ne uzvraća: kad neko tebe kamenom, a ti njega hlebom, ili ono sa obrazom, zaboravila sam kako ide...a onda shvatim da sam ja taj Raskoljnikov, da sam sama i Aljoša... i Nurudin, i da me upravo nervira njihova, tj. sopstvena slabost... i da je Aljoša jedan vrlo, vrlo, neuverljiv lik... i da je mnogo životniji Mića... i da je mnogo, mnogo veći Ivan... i da sam ja mala, i uplašena, i da nemam mnogo hrabrosti da se suprotstavim... 

Treba biti iskren prema sebi. Koga lažemo? Sebe? Zašto?

Jeste, kukavica sam dok slušam kako opanjkavaju drugog čoveka i ništa ne kažem, jer me to ne zanima, jer neću da se zameram, jer imam pametnija posla...jer...

A vi? Da li vam se čini da ako sve ne vidite, ako okrenete glavu na drugu stranu, da je svet bolji? 

Kad ti izgovori postanu prijatelji

Bila sam na tetrahilinzima i ostalim pilinzima, na rekonekcijama i drugim sekcijama, čišćenju karburatora i štelovanju glave motora, ali mi ništa nije pomoglo, jer sam uvek nosila sebe sa sobom.

Tako je kako je. Ja sam jedna vrlo radoznala leptirica. Čim se pojavi nova duhovna tehnika u gradu, a ja pojurim da je ispitam. Ne štedim ni novac, ni vreme, ni sebe. Onako, zdušno se predam. Ako mi kažu viči kao kad se porađaš, ja vičem koliko me grlo nosi, iako nisam vikala dok sam se porađala. Ako mi kažu pevaj, ja pevam, iako ne pevam ni pod tušem kad me niko ne čuje. Ako kažu ćuti, kao zalivena, ne pomeraj se, ja i ne dišem - toliko sam se jednom predala da su morali veštačko disanje da mi daju.

Ne uspevam jer mi je dupe uvek otpozadi, jer su mi ovde krivi, mama, tata i Srbija, tamo će biti mama, tata i Amerika.

Za sve imam spremne izgovore. Ako treba da menjam posao, najpre - mlada sam, ima vremena, izdrži još malo, nisi se pošteno ni zagrejala; posle - stara sam, ko će sad mene, kako sad posle toliko godina pa da ne dobijem ni penziju. Ako treba da vežbam: mrzi me, danas mi nije dan, mnogo je vruće, ko će sad u teretanu, nemam vremana za jogu, namam pare za instruktora, nemam patike za šetnju, nedajbože trčanje... Smislite vi u vašoj glavi već vaše izgovore.

Ali možda je moj izgovor moj prijatelj. Šta ako me čeka bedak, ako me izgovor spasava od kolapsa sistema, infarkta, totalnog debakla?

Možda nisam spremna za promene. Neću da platim cenu. Štekara sam ili se plašim. Možda ni ne želim. Možda sam zadovoljna sobom ovakva kakva jesam. A možda to i nisu moje želje. Možda to kroz mene "progovara" moj deda, neostvareni pisac? Možda mi to nastavnik matematike iz osnovne podmeće nogu? Ili drugarica, kojoj se nije sviđalo jer sam brže trčala od nje? Kako da znam šta je moje, a šta nije?

Možda taj moj "problem" i nije pravi problem, možda se iza gojaznosti, pušenja ili fizičke neaktivnosti, krije nesigurnost, preosetljivost, tuga... Šta ako je to samo pokriće za nerešavanje pravih problema?

Ko će ga znati? Toliko pametna baš i nisam. Zato idem na seminare, posećujem terapeute, "psihologe, psihijatre i ostale bolesnike", kako glasi naslov jedne knjige. A možda sam glupa - možda treba u se i u svoje kljuse.

Nije baš da uvek ne ide to sa spoznajom i samospoznajom, to sam se ja na početku malko šalila. Nekad naučim da mrdnem guzicom, nekad mozgom, pa šta upali.

Kada nam neko učini dobro delo

U psihologiji je poznato da kada nam neko učini dobro delo, ne volimo da nas na to podsećaju, da nam im samo prisustvo te osobe u neku ruku smeta, da ne upotrebim neku težu reč, jer nas podseća na trenutak u kome smo se mi osećali nemoćnim.

Čitam po ko zna koji put Derviš i smrt, Meše Selimovića, koji u jednom delu kroz Ahmeda Nurudina kaže: Živ brat će me neprestano podsjećati na moj ružni čin, koji više neću moći popraviti.

Poređenje sa citatom ne treba shvatiti izravno, jer kada od nekoga nešto primamo, to nije uopšte ružan čin, ali i jedna naša poslovica veli da je bolja ruka odozgo, nego ona odozdo, govoreći o osećaju koji ima onaj koji daje i onaj koji prima. 

Ono što me je nagnalo na povezivanje je sama reč podsećanje, jer mi ne volimo da se prisećamo na to kako nam je nekada bila potrebna tuđa pomoć. To nas u najmanju ruku čini nesigurnim.

Imala sam jednu koleginicu, koja je bukvalno do poslednjeg trenutka radila, iako već dugo i fizički i psihički iznurena teškom bolešću, plašeći se da neće moći da otplati nagomilane rate za stan, a htela je da koliko-toliko poštedi muža i sina dodatnih troškova.

Juče, opet, pričam sa starijom prijateljicom koja nema svoju decu, ali koja je sve što ima dala bratovljevoj. Sad se oseća, u najmanju ruku, viškom, da ne govorimo o nečemu drugom.

Ljudi ne vole da kraj sebe imaju nekoga ko će ih svojim prisustvom evocirati na njihove loše i teške trenutke, na njihovu sopstvenu nemoć i nesigurnost.

Jedno vreme čovek  možda i oseća zahvalnost spram onoga ko mu je pomogao, ali često kasnije, ukoliko proceni da ne može da uzvrati ( a uvek može) postane bahat i osion. 

Sećam se žene, koja je u jednoj od mnogobrojnih situacija, koje su postojale i postoje u njenom životu (jer se izdržava proseći), prišla mojoj sestri (koja joj je, inače, ranije uvek pomagala), sa uobičajenim komplimentima, da bi, pošto joj ovog puta nije uzvratila, na najružniji način odbrusila: Ćorava.

Čovek je nezahvalan stvor. I kada prima, ne ume da se zahvali, a i ako ume, to često bude samo na rečima, a kasnije se opogani, kao da se pri činu davanja i uzimanja desilo nešto ružno.

Pametni ljudi kažu da ako je neko dobar prema tebi, treba da mu uzvratiš još većom dobrotom; ako ti čini loše, treba da mu uzvratiš (da bi znao da greši), ali manje - samo tako može doći do poravnanja.

Priče o ljudima

Treba pričati o idejama, stvarima, pa tek onda o ljudima. Priče o ljudima nekako se pretvore, iako to možda ne bismo želeli, u spletkarenja i ogovaranja. Nažalost, malo toga dobroga smo skloni da kažemo o drugima.

Sedim nasuprot dvoje ljudi tako blizu da nam se kolena i misli sudaraju. Ne mogu da ne budem, iako nevoljno, tihi saučesnik u njihovom razgovoru.

Čovek pita ženu: Pušta li profesor ikako svoju Ruskinju napolje? Nikako je ne viđam... 

Zatim sledi meni do tada nepoznata predistorija događaja, iz koje dolazim do saznanja da je stariji profesor u vezi sa mlađom Ruskinjom, a po muškarčevoj obaveštenosti, verovatno, i sa još jednom komšinicom, koja mu, isto tako, po godinama nije bliska.

Pokušavam da se isključim i čitam o mladom i entuzijastičnom paru koji obilazi svet kombijem. Pratim njihov blog na instagramu i uživam u njihovim avanturama, ali mi to sada, u autobusu - ne polazi za rukom. Bivam uvučena u priču, što pokazuje i mišljenje koje počinjem da formiram o paru, koji i dalje špekuliše o odnosu profesora i Ruskinje. 

Muškarac je neumoljiv: Šta li je ona našla u njemu? Sigurno će da nasledi njegovu penziju. Koliko bi mogla da bude ako se umanji za 30 posto? Da li je vodio na more i tako redom.

A šta ako su ih spojili ljubav, slična interesovanja, muzika...dobuje mi kroz glavu. Zašto često donosimo zaključke na brzinu, i kao po pravilu, negativno se izjašnjavajući o ljudima? Diktiraju li predrasude naš način razmišljanja? 

Sa priče o profesoru i Ruskinji, moji saputnici skreću na globalne teme i izbeglice: Bez obzira što su se uvukli u farmerke, sredili kosu i brade, to je ista bagra, muškarac i dalje vodi glavnu reč. 

Smetaju mu što izbeglice ne rade ništa, što šalju svoju decu sa njegovom u školu, što su ležerni i udaraju prejako loptom, te ne može da čuje Ruskinju, koju nikako ne viđa, kako peva iz kupatila. 

A šta ako i oni nekako uspevaju da zarade, pa makar i prodajući konzerve ili toalet-papir koji su dobili? Možda obavljaju različite poslove, kao i mladi par koji su osmislili pokret WHATFITNESS i koji su se svojim kombijem odvezli u Veliku Britaniju. 

Ali, pod pritiskom razgovora muškarca i žene, priča o putovanjima i snovima Anje Vuković i Strahinje Tanaskovića, ponovo padaju u vodu. 

Sa izbeglica prešli su na seljake koji su okupirali Beograd, a kojima, kako muškarac tvrdi, i dalje praziluk viri iz dupeta. 

Ustajem iako nije moja stanica. Pre ću stajati pored čoveka, koji je prokrijumčario jazavičara u autobus (iako se bojim pasa), nego pored ovo dvoje, koji nijednu lepu reč od Karaburme do Novog Beograda ne prozboriši ni o kome.

A možda su samo razgovorom bez trunke dužeg i dubljeg promišljanja skratili razdaljinu od kuće do posla. I ko mi je kriv što sam slušala. Mogla sam da gledam panoramu:=(

Pionirski grad: nekad i sad

Uživala sam u Pionirskom gradu. Bila je to moja oaza. Kada bih odlazila na letovanja (češće) i zimovanja (ređe), imala bih utisak da sam kilometrima daleko od roditelja, a opet tako blizu (da me posete kad god bih osetila potrebu).

Prvi put sam otišla sa 8 godina. Bili smo smešteni u paviljonima, u sobama sa 3-4 ležaja. Ujutru bi, dete, koje se prošlog dana zaslužno istaklo, podizalo zastavu. To je za sve nas bio veliki motiv i svi smo se svojski trudili da budemo najbolji. Kasnije smo trčali krug oko terena i radili vežbe, što me je opredelilo da i u kasnijim godinama radim gimnastiku čim otvorim oči. Posle doručka išli bismo na obližnji bazen na Košutnjaku pevajući pesme usput. Po šumama i gorama, bila je jedna od onih koje sam upamtila. Sve do svoje 14. godine odlazila sam u Pionirski grad, a kasnije sam sa njima išla na zimovanje u Poljsku i Češku.

Program rada i zabave bio je jasno koncipiran. Imali smo časove crtanja i slikanja u popodnevnim satima, zabavu u večernjim.

Tamo sam naučila da pravim zidne novine, preteču današnjih školskih panoa i bilborda, na koje smo kačili zabeležene zanimljive trenutke iz dnevnih aktivnisti. Naučila sam i da sama profircam pocepane pantalone ili na istim napravim porub ručno...da zapalim logorsku vatru, uspešno se maskiram za nagradno takmičenje.

U Pionirskom gradu smo sticali poznanstva i prve ljubavi. Učili smo da se Družimo i budemo pravi Prijatelji, da ne cinkarimo jedni druge.

Kada sam se jedne noći sa još dve mlađe drugarice iskrala iz paviljona da vidim šta to radi moja starija sestra, instruktori, ne mnogo stariji od nas, sazvali su sastanak na kome sam "izribana" svojski, ne toliko što sam bez pitanja napustila spavaonicu, već zato što sam sve htela da svalim na "starije"...Tamo smo se družili i sa decom iz drugih država i prvi put sam se zaljubila u Poljaka Jaceka, sa kojim sam se posle godinama dopisivala.

U Pionirskom gradu sam se i prvi put našminkala, naučila kako se stavlja maskara, kako mogu sagorelim palidrvcem, umesto olovke, da uokvirim oči, da bronzom za čunak "izvučem" pramenove.

Mogu slobodno da kažem da me je Pionirski grad u mnogo čemu promenio i mnogo čemu naučio. Zato mi je žao kada ga sada vidim ovako ruiniranog i napuštenog. Mnogo toga naučenog ovde, kasnije sam primenila u svom profesionalnom radu sa učenicima. Volela bih da takvo druženje i takav rad i danas postoje i da ja budem deo toga. Možda bi ponovo neka druga deca mogla ovde da letuju i zimuju. Ja bih rado volontirala u takvoj jednoj ustanovi.

Vršac i panonske planine:=)

Danas smo malko nesigurna koraka i sa nešto kašnjenja krenuli ka Vršcu, mestu rođenja našeg komediografa Jovana Sterije Popovića, i ka vršačkim bregovima, koji su nekada bili ostrva u Panonskom moru.

Da nismo okasnili, možda ne bismo ušli u Eparhijski dvor i otkrili neka njegova blaga, između ostalih i znamenitu Seobu Srba, rad Paje Jovanovića, popularnu sliku koja sada kruži društvenim mrežama sa šaljivim nazivom u duhu vremena u kome živimo - Seoba Srbalja iz Maxija u Lidl.

Dani grožđa su prošli, nismo kupili vino, ali smo se napili od lepote Vršca, njegovih znamenitosti i krajolika.

Nisam upamtila šta smo sve videli i neću se zamarati guglovanjem, ali sam ostala zamišljena nad izlivenom glavom Petra I Oslobodioca, kao i pred slikom Mihajla Pupina, našeg velikog naučnika i rodoljuba, koji je nesebično stečeni novac podelio sa srpskim narodom ne zaboravljajući odakle je potekao; jer ako su nam koreni zatravljeni i naša je budućnost neizvesna.

Dok koračam gradom u kome je Vasko Popa, pod čijim sam uticajem i sama počela da pišem pesme, pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicima, koju je nazvao Slobodno lišće, razmišljam o životu i o tome kako će neki ovde doći u potragu za izgubljenim školjkama ili će pokušati da dekodiraju našu prošlost, ali nikada neće otkriti kako se ljubilo i uzdisalo.

Možda će neki budući istraživači pronaći fosile riba koje su nekada ovde plivale, možda će otkriti i od čega smo bolovali i umirali, ali nikada neće odgonetnuti kome i čemu smo sve srce otvorili.

Prisećam se stihova banatskog mornara Đoke Balašević: Život je more, pučina crna po kojoj tonu mnogi što brode... nije mi srce plašljiva srna, ja se ne bojim velike vode...
Iako nas nose talasi i raznorazne struje, još uvek nas ima. Panonsko more je možda ovde bilo i nestalo, ali je sećanje u našim mislima i srcu ostalo.

Na kraju smo pešačili nekih devet kilometara i popeli se do Lisičije glave, gde smo poremetili male i neobične bubamare žućkaste boje, za koje je neko šaljivo rekao da su došle iz Kine. 

Iako su nas grickale - ove male žute:=), iako smo se sklanjali od stršljena i plašili od zmija (da ne izmile na poveći kamen u obliku glave lisice, na kome smo se odmarali), lepo smo se proveli u Vršcu i njegovoj okolini. Odmorenih vijuga i osnaženih mišića, izlet smo završili u Planinarskom domu, gde smo se okrepili gulašem. Tamo nas je pozdravio i predsednik Planinarskog društva Vršac, koji nam je poželeo siguran korak u planinarenju i u životu.

Do novog susreta, želim vam mirno more:=)

Knjiga je da se čita

Da li voliš da čitaš? Vodiš li dnevnik pročitanih knjiga?

Kada sam bila mala, čitala sam knjige zato što mi je njihov sadržaj bio zabavan, jer sam tako mogla da "odlutam" gde sam htela, zato što sam mogla da se poistovetim sa junakom priče. Beležila sam šta sam čitala: sve sa datumom, naslovom knjige, beleškom o autoru, lepim mislima iz dela... Nisam znala da je čitanje važno - u čitanju sam uživala. Nisam znala ni šta je to čitalački dnevnik i da je i on bitan, ali sam ga vodila pažljivo kao što sam beležila u drugi notes i sve  filmove koje sam odgledala. Sada mi to liči na spomenar odrastanja. Malo sam i pisala pesme i kratke tekstove i sve to objavljivala. Nisam postala pesnik, ali me je čitanje i pisanje obeležilo za čitav život.

Da li posećuješ biblioteku? Pričaš li zanimljive priče drugima ili možda pišeš pesme?

U mojoj osnovnoj školi bila je stroga bibliotekarka kod koje nisi mogao da uzmeš sledeću knjigu, a da joj prethodno usmeno ne prepričaš onu koju si vraćao. To me je plašilo i odbijalo, ali me je na neki čudan način i privlačilo (valjda sam htela i da joj pokažem da ja to mogu, pa sam "gutala" knjige). Sada kad se toga setim, pomislim na priču Knjiga iz Andrićeve zbirke Deca i mogu da razumem uskovitlana osećanja u liku malog siromašnog dečaka zaljubljenog u knjige. Zbog tih suprotstavljenih emocija koje je u meni budio bibliotekarkin strogi lik i nepokolebljiv stav, pored školske, upisala sam se i u drugu biblioteku u kraju, u kojoj sam opušteno birala i vraćala knjige po svojoj želji i nahođenju. Suprotno Dositejevom savetu da treba birati knjige prema svom uzrastu, grabila sam šta bi mi došlo pod ruku, i ne kajem se. Sad više nemam vremena da tako čitam, već pribegavam preporukama ljudi čije mišljenje poštujem ili čiji je ukus sličan mom.

Da li si član nekog književnog kluba? Pričaš li sa nastavnicima o pročitanim knjigama?

Čim sam pošla u srednju školu, učlanila sam se u jedan klub blizu svoje gimnazije. Odvela me je profesorka, koja mi je predavala u prvoj godini i koja je insistirala na lepom govoru i dobroj dikciji. Tu sam nastavila da pišem i čitam svoje pesme i slušam tuđe radove. Druga jedna profesorka, sa treće i četvrte godine, na naše časove dovodila je pisce i umne ljude sa fakulteta. Obe su uticale na formiranje našeg mišljenja, obrazovanje i ponašanje. Književni klub me nije "pretvorio" u pisca, ali je potpomogao mojim krilima da zamahnu.

Što je čovek načitaniji, on je obrazovaniji.

Knjige pružaju uživanje, ali te i nečemu uče i čine te boljim. Kada pročitaš neko delo, razmišljaj o njemu, a onda zapiši to o čemu si razmišljao. Ne samo da ćeš obogatiti svoj rečnik, vežbati memoriju, steći znanja i osetiti snagu emocija, već će na taj način i delo živeti duže, a i ti ćeš moći, kad god ti zatreba, da se podsetiš onoga o čemu delo govori. I zapamti, neće ti se svaka knjiga otvoriti pri prvom čitanju, kao što ni svakog čoveka ne možeš "pročitati" pri prvom susretu. Neke knjige ćeš morati da čitaš nekoliko puta:=)

Jedan lepak menja sve

Ponekad neko ili nešto može da spoji nespojivo: jednog jedanaestogodišnjaka i staricu od 104 godine, rastavljene supružnike koji su pričali tek "zlu ne trebalo", vremešnu staricu i sina koga je dala na usvajanje kada joj je bilo 14 godina...

Taman kad sam počela da razmišljam o tome kako bi bilo lepo da u školama postoje vannastavne aktivnosti koje bi negovale odnos mladih prema starima ili da pokrenem neku akciju koja bi se zvala npr. Mladost i starost - ruku pod ruku (deca odlaze kod starijih: čitaju im knjige, odlaze u kratke nabavke, razgovaraju, pomažu u spremanju stana i sl.) kad je do mene, igrom slučaja, ako tako nešto postoji, dospela knjiga Jedan u milion Monike Vud.

Dirljiva, nadahnuta, životna. Mladi izviđač dolazi kod starice da joj pomogne u sređivanju dvorišta. Ništa spektakularno, a opet veliko, i na ovim našim urbanim prostorima - gotovo nezamislivo. Počinje priča o jednom neobičnom prijateljstvu, o Ginisovoj knjizi rekorda, o otkrivanju reči jednog davno zaboravljenog jezika...

A onda se jednog dana dečak neće pojaviti... i prava priča će tek tada početi.

Knjiga će vas razgaliti (reč koja se u romanu često pominje i koja prikazuje pravi osećaj za nešto što smo pomalo zaboravili), "otkraviti" srce za bližnje, za komšije, za druge... podsetiti nas da budemo ono što jesmo, naučiti da se prepustimo i podelimo svoju priču sa nekim drugim...da zaista slušamo, gledamo i osećamo. 

Knjiga će vas i iznenaditi. Neću reći čime.

Nisam se osećala kao sardina među kitovima ubicama, osećala sam se kao jednaka među jednakima

Nekima od vas poznat je onaj osećaj kada uđete u učionicu, i niko ni ne primeti da ste ušli, niko ni ne želi da čuje šta imate da kažete, kada se osećate kao sardina među ribama grabljivicama...
Ako ste se ikada našli u takvoj situaciji, sa ove ili one strane katedre, svejedno, onda znate kakav je to osećaj. E pa, dragi moji, ovo je bilo nešto sasvim drugačije, jer druženje sa ovom decom i ovo putovanje je izgledalo kao da si "svoj na svome", kao da si jednak među jednakima.

U vreme moje mladosti u Ljoret de Mar se odlazilo na medeni mesec. Danas u ovo špansko letovalište mahom idu mladi između 16 i 20 godina (mada ima i onih koji su ovaj deo obale posetili u nadi da će im omogućiti pravo porodično letovanje, ali ne znam koliko su imali mira, jer je ovde od ponoći do jutarnjih sati kao da ste na prepunoj železničkoj stanici). Nama, mladima:), doduše nešto mlađim od šesnaest, bilo je lepo, i kako smo se umorili tokom dana i dela noći, buka posle ponoći van hotela i u hotelu, nije nam smetala. 
Prvi put (a bila sam u sličnom aranžmanu dva puta, doduše pre 7 i 8 godina) bila sam opuštena. Valjda su godine druženja sa decom učinile svoje, a i imala sam već prilike da ovu svoju družinu, "testiram" i pre puta, i na drugim putovanjima, tako da sam mahom mogla da predvidim šta se može dogoditi (divan je osećaj kad primetiš da energija tvoje grupe raste, možda čak i previše za tvoja "osetljiva" čula, i onda ti ne paničiš, ne ućutkuješ, ne pridikuješ, samo sačekaš...i...ona se spusti...i ti možeš da odahneš a da nisi povisio ton). 
Ljoret de Mar, da, mogao bi biti i za nas mlađe, makar za ovu divnu grupu dece, koju sam ovog leta vodila.

 Za razliku od prethodne dve grupe, provodili su vreme, mahom na plaži, a ne na bazenu, što je za svaku pohvalu. Plivanje i igre u vodi im nisu bile strane, a ni šetnje uz obalu, ili po gradu (dečaci su bili neobično strpljivi dok su devojčice po četvrti put zaredom ulazile u Stradivarijus:), dok su stavljale kikice, što je umelo da traje i traje...). Družili su se i igrajući karte i razmenjujući iskustva o pročitanim knjigama (Tijana je, koliko sam razumela, pročitala sve knjige koje je ponela na letovanje, te je pozajmljivala od druge deca, a ni Petra nije za njom zaostajala.) Neću se začuditi ako neka od njih jednog dana napiše sopstvenu.

U hotelu je neko igrao bilijar, neko se raspravljao na španskom sa sobaricom oko stvari koje su najednom "dobile noge", šminkao i doterivao za izlazak, ljutio što su mu rasturili krevet, slušao muziku...ne kažem da nismo  s vremena na vreme"trebili " po telefonu (ali, znate ono sa koje strane po bontonu stoji mobilni za stolom - toga nije bilo, a i ako bi se dogodilo, opominjali bi jedno drugo),  za tim jednostavno nismo imali potrebe jer su nam dani bili ispunjeni:) 
Jednog dana smo posetili prelepu Barsu. Las Ramblasom, najdužom ulicom, vodila nas je Anastasija, dok je za pijacu Bokerija bila zadužena Ema. Svako je imao svoj zadatak. Mišić je bio pomiritelj i ukoliko bi trebalo voditi diplomatski razgovor, videti gde su Mia ili Luka, on je bio za to zadužen. Minja, Sofia, Deana i Aleksandra posetle su stadion Kamp Nou i ushićeno nam prepričavale šta su sve videle i doživele...

U Dalijevom muzeju smo se "izgubili" prepuštajući se različitim osećanjima. Neko je brundao negodujući, Ema se oduševljavala, većina je velikog umetnika proglasila ludakom dok je on za sebe rekao da je genije, ali zar se genijalnost i ludilo negde ne dotiču? Ja nisam bila tako uzbuđena kao prvi put (izostalo je smenjivanje smeha i plača), niti zainteresovana kao drugi put (već vam je poznat onaj osećaj prepuštenosti sebi, kada ste bez kustosa, sa izvesnim, ali nedovoljnim znanjem, u izložbenom prostoru bez hronologije izloženih eksponata, jer je umetnik tako želeo), već potpuno opuštena da napravim nekoliko odličnih fotki i dobro se zabavim sa svojim "modelima".

Znamo kako deci brzo popusti pažnja i kao mogu da se dosađuju, ali, verujte mi, ovde za to nisu imala prilike. 
More, sunce i Španija "odradili" su svoje, a i mi, svako ponaosob, dali smo sve od sebe.

Sreća je otići na neko mesto odakle nećeš želeti da odeš na neko drugo

Prva stanica: Firenca. Nismo rezervisali karte za Ufici jer sam se plašila da će deca biti premorena posle noćne vožnje kroz Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju do Italije. I bila su. Mada smo krenuli entuzijastično, do jutra smo se umorili, te su ostali putnici, koji su mahom bili odrasli i ozbiljni:), mogli da odahnu. 
U autobusu smo predstavili svoje mape putovanja ("igra" koju smo osmislili po ugledu na mape uma) i Sergejevo predstavljanje idealnog putovanja je dobilo najviše glasova, te je on prvi mogao da bira jedan od četrnaest poklona, koje sam za tu priliku pripremila.
Na svojoj mapi Sergej je nacrtao razna prevozna sredstva: avion, brod (ne znam zašto nije bilo autobusa, koji nam je postao drugi dom)...različite životinje: kengure (iako nismo išli za Australiju), krokodila i ajkulu (nadam se da nećemo imati bliski susret), ali nam je tokom kasnijeg kupanja u Sredozemnom moru objašnjavao da ukoliko nam se ajkula približi, nikako se ne mrdamo...bolje da ostanemo i bez ruke ili dela noge nego da potpuno nastaradamo:(
Deca su bila voljna da slušaju jedni druge i tako nas je ovo putovanje, između ostalog, naučilo i međusobnoj saradnji i osluškivanju pravih, a ne virtuelnih prijatelja sa društvenih mreža. Na taj način  su Sofia i Deana, iako idu u školu sa istom decom sa kojom su i pošla na put, saznale da su Sergej i Miloš pravi carevi:) 

Pošto ja ne mogu da živim drugačije nego kako mi srce nalaže, a ono je dečije, uprkos godinama:), pošto smo pokupili Sofiu u centru Firence, i pošto se ona s mukom rastala, ne od roditelja:), već od svog psa Lenija, pošli smo u razgledanje znamenitosti ovog grada-muzeja, ali smo ubrzo skrenuli na gelato i na Ponto Vekio, gde smo se slikali do mile volje. 

Kako živimo u vremenu mobilnih telefona i selfija, obilato smo ih koristili, dok je Aleksandra bila mudrija "probudivši" Sergejevu džentlmentsku crtu, koju je kasnije revnosno koristila tokom dvanaestodnevnog putovanja, napravivši albume i albume svojih slika:)) 

Tako je najpoznatija građevina Firence Santa Marija del Fjore, sa sve zvonikom kraj sebe, pred umorom, sladoledom i fotkanjem ispred, iza i pored ...."pala" u drugi plan. 

Firentinsku katedralu, galeriju Ufici, reku Arno i njene mostove, ostavićemo za drugi put, jer mi već hitamo u Montekatini terme. 

Nestrpljivost, specifična za naše godine:), vuče nas napred da što više toga osetimo i doživimo.

U Montekatiniju smo malko odahnuli u sasvim solidnom hotelu (gde smo to veče i prenoćili), da bismo ubrzo potražili italijanske specijalitete u jednom od restorana. Ponuda je bila brojna i raznolika, ali i naši prohtevi - treba usaglasiti četrnaest duša, četrnaest džepova, četrnaest afiniteta. No, banja, opasasna Apeninima, veoma nam se svidela, te smo zaboravili i na poduže traganje za odgovarajućim restoranom, i na svotu novca, koji su pojedinci:( ostavili u njemu.

Na tom prvom delu putovanja, pre dolaska na krajnju destinaciju, najviše su nam se svideli San Remo i Nica. Iako nam je usput društvo pravila kiša, na koju većina nije bila pripremljena (osim štrebera, poput mene, koji su poneli kišobran-suncobran), nismo se žalili, jer nas je obala na kojoj se protežu ova dva gradića naprosto očarala. 

U italijanskom gradiću poznatom po muzičkom festivalu i festivalu cveća, uživali smo špartajući njegovim centrom i šetalištem, ali najviše osmeha izmamile su šljunkovite plaže i dokovi San Rema.

Na kraju dana je ipak Nica na Azurnoj obali, sa svojim Engleskim šetalištem, "pobrala" najviše poena. Iako je i dalje padala kiša, iako smo i ovog puta ostavili novac za večeru u jednom od restorana, iako nas je čekala još jedna noć u busu, bili smo dobro raspoloženi. Ispremeštali smo se na našim mestima u zadnjem delu autobusa i proveli relativno mirno noć pred dolazak u Ljoret de Mar. 

Deca su se naučila strpljenju (da se sve ne može "sad" i "odmah"), toleranciji (ne možemo svi da sedimo uz prozor), međusobnoj saradnji i razumevanju. Shvatili su da smisao i lepota putovanja nisu tek dolazak na cilj, već i samo putovanje.

P.S. O ostalim mestima koje smo posetili i o našem daljem druženju i "učenju" u nastavku ovog putopisa.

Iza svake tuge dolazi nada, iza svakog pada, uspon...

Pred odlazak u Firencu, umesto da čitam o porodici Mediči, družim se sa Neletom Karajlićem i Beogradom od pre 100 godina, opisanim u romanu Solunska 28.

Odmah da kažem da nisam čitala Fajront u Sarajevu (mada jesam malko jugonostalgična), te ne mogu da poredim ove dve knjige, koje je napisao vođa grupe Zabranjeno pušenje, ali da sam uživala u ovoj - jesam.

Solunska 28 je beogradska, dorćolska i, nadasve, dunavska priča...poetska i višeslojna. 

Sve vreme pratimo sudbine više junaka (ne mogu da se otmem asocijacijama i poređenjima, pa mi tako, u prolazu, pada na um Habjanovićkin Ženski rodoslov).  Najviše mi se dopala Rahela, usamljena i nesrećna kćer jevrejskog trgovca, koja u više navrata polazi u susret smrti, ali je na ovaj ili onaj način ipak izbegne. Kada je Života, dunavski alas i jedan od glavnih aktera romana, prvi put otrgne od hladne vode, o Raheli počinju da se ispredaju priče kao o nekome s uma sišavšem. 

Kako ljudi ne vole bolest i od nje okreću glavu, možete samo zamisliti kako je tek okreću ili  kraj glave rukom vrte, kada je u pitanju neko čija je duša tanana...

Kao da u čoveku pravo na bolest imaju samo meso i kost. Kao da je bolestan duh greh, a ne nesreća...

Ali, pripovedač suptilno vodi Rahaelu kroz život do njenog kraja, jer kraj se, na ovaj ili onaj način, ipak mora odigrati. Na tom putu ona nauči da prostore svog i tuđeg života oslika, jer čovek ne zna od čega je sazdan i šta sve može i hoće dok mnogo toga ne prevali preko glave. 

Skoro da se svake noći rađalo novo platno. Snažna inspiracija držala ju je napetom. Slikala je kao da je primorana nekom nadnaravnom silom. Mešala je boje, dolazila do nijansi lako, pokretima je davala život belom platnu. One su se ređale na onom istom tavanu na kojem je stavila konopac oko vrata...

Možda će se vama više od Rahele, koja ima specifičan odnos sa smrću, rekli bismo nadrealistički (Top lista nadrealista:), više  svideti visprena hercegovka Bosa, koja po dolasku u Beograd, uspe da se snađe i dočeka na noge u smutnim vremenima, kakva su bila pred početak Prvog svetskog rata, ili gospodstvena Vasvija, zahvaljujući kojoj muž uspe da sačuva nasleđeni novac, još više ga učvrsti i razgrana...ali ovo nije samo roman o likovima, čije se sudbine prepliću, niti o novcu i strastima, kako na koricama stoji, ovo je pre svega priča o jednoj kući, u jednoj ulici, u jednom delu grada uz Dunav...

I kao što Života stasava uz Dunav kao uz najboljeg druga kome odaje tajne i koji mu pomaže da preživi, i kao što Rahaela u reci pronalazi spas, kao da je čitav život živela samo za tak jedan trenutak kada će reka da je odnese, tako i vi možete da uživate u jednoj reci, u jednom kupalištu... u jednoj lepo ispričanoj priči (ako smem da kažem da me negde dira kao što je nekad i Isidorina  Hronika palanačkog groblja), u jednoj knjizi kao što je ova.

Čekaj me na nebu, ljubavi moja

Ovog meseca spremam se da i treći put posetim Dalijev muzej u Figuerasu, rodnom mestu velikog španskog slikara nadrealizma - Salvadora Dalija.

                          

                                         (Instalacija na ulasku u Pozorište-muzej)

U autobiografskoj knjizi Ja sam genije (prepoznatljivog "dalijevskog" naziva:) Salvador Dali piše: Sa šest godina želeo sam da budem kuvar. Sa sedam Napoleon. Od tada, moja ambicija je stalno rasla, kao i moje ludilo veličine.

                                     

                    (Deo Dalijeve interpretacija raja na jednom od  plafona u Muzeju)

Prva poseta Muzeju i ja  plačem...moje oči se kupaju u suzama kao kad seckate crni luk, samo što nema ni luka ni njegovog mirisa koji štipa. Niz moje lice slivaju se suze, čini mi se odmah, čim ugledam zgradu koja nalikuje na dvorac, koja mi budi maštu, golica radoznalost, stvara u mojim grudima uzbuđenje...plačem  kada zakoračim u dvorište u kome se nalazi kadilak iz 1940., kada ugledam instalacije za koje odmah i ne znam čemu služe (kao ona rupa u zidu iza koje se skriva čitav jedan biljni svet)...kada trčim od jednog eksponata do drugog. Plačem i smejem se u isti mah. 

Moji đaci, oni koji me znaju, empatično me drže za ruku dok stojimo pred pločom iza koje se nalaze Dalijevi zemni ostaci, drugi, koje sam  povela sa sobom, jer koleginica nije mogla da pođe, i koji me ne znaju, uzbuđeno uzvikuju: Bože, što mi nemamo ovakve nastavnike...

Na sve nas deluje "groznica" zvana Daliii.

Da, uzbuđena sam u toj kući u kojoj je Dali proveo svoje poslednje dane, a koja je pretvorena u muzej-pozorište. Da, znam da je bio gotovo bolesno narcisoidan, egzibicionista, majstor publiciteta... da je još kao dečak namerno grurnuo svoju sestru niz stepenice...da je na Akademiji izjavio da je inteligentniji od trojice profesora i da je odbio da ga ispituju...da je bio na strani fašiste Franka...da je često bio bizaran... 

Ali on stvara duple slike koje traže aktivno učešće posmatrača, kao što je Pijaca sa robovima...gde se u daljini vidi Volterov lik...ili instalacije poput stana u kome se nalazi nameštaj koji podseća na lice glumice Me Vest...

(Kompozicija od sofe u obliku usana, kamina, dve uramljene slike i draperije nalik na kosu)

Ili me možda privlači njegova borba protiv jednoličnosti i dosade za kompleksnost i različitost, borba protiv realnosti za san, za enigmu, ili za Galu: Gala i Elijar...Dali, Gala i Elijar...Gala i Dali.

                                                           

                                                    (Gala, Dalijeva večna inspiracija)

U jednom drugom pozorištu, u Madlenianumu, te iste 2010. gledam dramu Čekaj me na nebu, ljubavi moja, igranu po istoimenom delu Fernarda Arabela, u kome Dobrila Boba Stojnić, u ulozi Gale, Dalijeve saputnice i muze, progovara: Ali on je tvrdio da sam genije bila ja. Genije, govorio je, našeg para...Neki put je bilo teško živeti sa njim. Kao da smo leptirovi okovani limom... 

Sledeće godine evo me opet u Dalijevoj kući-muzeju-pozorištu. Ništa više nije kao pre, ali magija ne nestaje...otkrivam nove zavijutke, novu genijalnost i drugačiji pogled na završetak života. Ponovo sam pred Dalijevim grobom u podnožju Teatra-muzeja...

Luda sam za Vama - mučiću Vas dok ne počnete da me obožavate...

Hoće li prva uspomena, poput prve ljubavi odneti prevagu nad ostalima, je li druga bila kao prva, ili će me treća poseta odneti ka nekom nepoznatom raju ili paklu:), saznaćemo za nekih dvadesetak dana, a do tada uživajte u Daliju i u ovim  niže postavljenim slikama skinutim sa Gugla:

Savršeno nesavršena

Evo nas opet sa Selestinom iz romana Sesilije Ahern. Ovog puta u pitanju je Savršena, nastavak romana Obeležena, koji postavlja pitanje postoji li savršen svet i može li ljudsko biće biti bezgrešno. 

Ako se osvrnemo na Stari zavet i progon čoveka iz raja, odgovor je više nego očigledan.

No, ne moramo da idemo tako daleko, dovoljno je da zavirimo na fejsbuk ili instagram i pogledamo većinu svojih i tuđih slika: pravimo selfije ispred ogledala, iza police sa knjigama, pokraj skupih i luksuznih automobila, za stolom u restoranima, za trpezom među svojim najbližima, sa kućnim ljubimcima, sa naočarima, bez naočara, sa kajlama oko vrata... trudimo se da izgledamo što lepše, što pametnije, vrhunski... pa tako te najbolje slike postavljamo na društvene mreže želeći da pošaljemo poruku svetu kako smo savršeni. 

Ne volim nastavke, ali kao što nisam mogla da odolim filmskim nastavcima Divergentnih, Osmog putnika, Matriksa, Pobesnelog Maksa (ali samo do četvrtog dela) ili Orvelovoj knjizi 1984, Hakslijevom Vrlom novom svetu ili predstavi Legenda o čovekovu-krompiru, nastaloj prema romanu Mi Jevgenija Zamjatina  i sl. delima i njihovim filmskim i pozorišnim adaptacijama, ne mogu da odolim ni ovoj, neko će verovatno reći distopijskoj (ta reč je sada u modi) knjizi. 

U delu Savršena glavna junakinja Selestina beži i skriva se od Saveta. Pošto je obeležena, nikome nije dozvoljeno da joj pomogne (opet asocijacija na Stari zavet i  Božiji otisak na Kainovom čelu). Kako joj je u prethodnoj knjizi, društvo udarilo žig na 6 mesta na telu, time se i  jasno izjasnilo da je ne želi i da je ona sada otpadnik jer je nesavršena. 

To me odmah podstiče na razmišljanje - kako se mi sami odnosimo prema onima u našoj neposrednoj sredini koji nisu po nekim usvojenim merilima dovoljno lepi, dovoljno pametni, dovoljno uspešni... ili dovoljno mladi? Okrećemo li glavu od starog i nemoćnog, od bora ili ožiljka na licu sagovornika, od bolesti, od siromaštva - kao da će nad ono zaraziti, od duševno obolelih, od kažnjenih, "obeleženih", drugačijih,  ili smatramo da je i "korov samo cvet koji raste na pogrešnom mestu" (preuzeto iz romana)? 

"A ko je to nazvao korovom? Nije priroda. Ljudi su to smislili. Priroda mu dopušta da raste. Priroda ga stavlja na posebno mesto. Ljudi su ti koji ga imenuju i odbacuju."

Sećam se samo kako su posebno "obeleženi" bili oni koji su osamdestih godina prošlog veka obelodanili istinu da boluju od side (do tada potpuno nepoznate i neistražene bolesti), kako su gubili poslove na kojima su se do tada nalazili, pozicije u društvu, pa čak i  mesto među najbližima...kako niko nije hteo ni da se rukuje sa njima, jer je smatrano da je to samo bolest homoseksualaca, narkomana i prostitutki. 

Koliko ljudi mogu da budu nehumani jedni prema drugima saznajemo i prateći sudbine junake iz romana Sesilije Aheron koji su obeleženi (žigosani) i koje su Savetu, koji treba da brine o nepogrešivosti ljudskog roda, prijavili njihovi bližnji: sestre, braća, rođaci, prijatelji, komšije...(opet slede neminovne asocijacije na 1948., na Goli otok, Oca na službenom putu, Tren 1 i Tren 2...). 

Ispada da je čovek čoveku najveći neprijatelj, i to ponajčešće - onaj koji ti je najbliži. 

Nema savršenih ljudi, jer kad "utisneš" u sebe sve svoje mane, onda živiš sa stalnim osećajem krivice i želje da se drugome umilostiviš. 

Pročitajte roman, možda vas "obeleži".