Priče o ljudima

Treba pričati o idejama, stvarima, pa tek onda o ljudima. Priče o ljudima nekako se pretvore, iako to možda ne bismo želeli, u spletkarenja i ogovaranja. Nažalost, malo toga dobroga smo skloni da kažemo o drugima.

Sedim nasuprot dvoje ljudi tako blizu da nam se kolena i misli sudaraju. Ne mogu da ne budem, iako nevoljno, tihi saučesnik u njihovom razgovoru.

Čovek pita ženu: Pušta li profesor ikako svoju Ruskinju napolje? Nikako je ne viđam... 

Zatim sledi meni do tada nepoznata predistorija događaja, iz koje dolazim do saznanja da je stariji profesor u vezi sa mlađom Ruskinjom, a po muškarčevoj obaveštenosti, verovatno, i sa još jednom komšinicom, koja mu, isto tako, po godinama nije bliska.

Pokušavam da se isključim i čitam o mladom i entuzijastičnom paru koji obilazi svet kombijem. Pratim njihov blog na instagramu i uživam u njihovim avanturama, ali mi to sada, u autobusu - ne polazi za rukom. Bivam uvučena u priču, što pokazuje i mišljenje koje počinjem da formiram o paru, koji i dalje špekuliše o odnosu profesora i Ruskinje. 

Muškarac je neumoljiv: Šta li je ona našla u njemu? Sigurno će da nasledi njegovu penziju. Koliko bi mogla da bude ako se umanji za 30 posto? Da li je vodio na more i tako redom.

A šta ako su ih spojili ljubav, slična interesovanja, muzika...dobuje mi kroz glavu. Zašto često donosimo zaključke na brzinu, i kao po pravilu, negativno se izjašnjavajući o ljudima? Diktiraju li predrasude naš način razmišljanja? 

Sa priče o profesoru i Ruskinji, moji saputnici skreću na globalne teme i izbeglice: Bez obzira što su se uvukli u farmerke, sredili kosu i brade, to je ista bagra, muškarac i dalje vodi glavnu reč. 

Smetaju mu što izbeglice ne rade ništa, što šalju svoju decu sa njegovom u školu, što su ležerni i udaraju prejako loptom, te ne može da čuje Ruskinju, koju nikako ne viđa, kako peva iz kupatila. 

A šta ako i oni nekako uspevaju da zarade, pa makar i prodajući konzerve ili toalet-papir koji su dobili? Možda obavljaju različite poslove, kao i mladi par koji su osmislili pokret WHATFITNESS i koji su se svojim kombijem odvezli u Veliku Britaniju. 

Ali, pod pritiskom razgovora muškarca i žene, priča o putovanjima i snovima Anje Vuković i Strahinje Tanaskovića, ponovo padaju u vodu. 

Sa izbeglica prešli su na seljake koji su okupirali Beograd, a kojima, kako muškarac tvrdi, i dalje praziluk viri iz dupeta. 

Ustajem iako nije moja stanica. Pre ću stajati pored čoveka, koji je prokrijumčario jazavičara u autobus (iako se bojim pasa), nego pored ovo dvoje, koji nijednu lepu reč od Karaburme do Novog Beograda ne prozboriši ni o kome.

A možda su samo razgovorom bez trunke dužeg i dubljeg promišljanja skratili razdaljinu od kuće do posla. I ko mi je kriv što sam slušala. Mogla sam da gledam panoramu:=(