Neko je oklevetao Jozefa K. i prolazak kroz Prag

Kada se vratite sa nekog puta, spoljašnje okolnosti utiču na vaš unutrašnji svet i on počinje da se menja i bez vaše volje.

Neko mora da da je okleveto Jozefa K., iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra je bio uhapšen.

Ovom rečenicom počinje najpoznatije delo češkog pisca jevrejskog porekla, koji je pisao na maternjem - nemačkom jeziku. 

Delo je Proces, pisac je Franc Kafka, a mesto njegovog rođenja je Prag, što je i naša prva destinacija.

Zlatnim autobusom - u Zlatni Prag krenuli smo uoči proslave prelaska jedene dekade u drugu:

svako sa svojom željom u srcu, za svojim snom u duši, u potrazi za nekom samo njemu znanom zvezdom. 

Ja sam poželela da se ponovo susretnem sa Kafkom, ali ovoga puta kao da me je veliki pisac obmanuo, ili sam ja omanula. 

Bilo kako bilo, promakli su mi i suveniri sa njegovim likom... ni u jednom bistrou sa njegovim imenom nisam ni kafu popila... ni na grob nisam otišla.

Pred Muzejem smo, doduše, bili, šalili se na račun komentara jedne od turistkinja da ovde nije zdravo dovoditi muževe jer se mogu osetiti inferiorno u odnosu na muške statue i njihove pokretljive ekstremitete, iz kojih je trebalo da izlazi  mlaz vode, koji je, ovog puta, iz nepoznatog razloga, izostao.

                    (fotografija nastala ispred Kafkinog muzeja, lokalni vodič Hana Jurkova)

Usput, ne razumem šta je idejni tvorac ovih skulptura hteo da kaže, ali, kako to jednom reče i sam Kafka Tačno shvatanje jedne stvari i njeno potpuno nerazumevanje iste stvari, ne isključuje jedno drugo.

Da li je i sam Kafka pružio razumevanje svog alegorijskog dela? Ko kome sudi i zašto? Može li se delo tumačiti sa biografskog stanovišta ili seže mnogo dalje i dublje? Ima li veze sa vremenom u kome je nastalo ili apokaliptički predviđa nadolazeće?
Ili se možda  pisac samo  sa nama poigrao, jer katkad  traganje za smislom može biti uzaludno...ili možda čak smisla i nema.

Otvoriše se onamo krila jednog prozora, i pojavi se čovek, na toj visini slabačak i mršav...Ko je to? Prijatelj?...Neko ko saučestvuje?...Je li to jedan čovek? Jesu li to svi?

Ovako se završava roman i sudbina glavnog junaka, koga ubijaju, kako pisac kaže kao pseto. 

U  današnjem Pragu, u daljini, u jednoj maloj ulici, u visini krovova, ugledam čoveka kako visi.
Ne ispuštam zvuk, ne osvrćem se da potražim pomoć, ne posežem za telefonom da pozovem policiju, jer nam ponovo Černi, koji je radio i skulpture ispred muzeja, kao i Metalmorfozis (Kafkinu "glavu" koja se okreće), na neobičan način nešto poručuje: Jesmo li slobodni ili vezani?
Da li smo zadati ili dati?
Možemo li u isto vreme biti slobodni i uhapšeni od obaveza, okolnosti, posla, dece, odgovornosti?

Nikada nismo ubirali više plodova sa ovog sveta: posedovali više automobila, kuća, haljina, cipela...nikada više nismo putovali...baratali sa  više informacija...a bili usamljeniji.

( Viseći čovek, na raskrsnici Skorepske i Husove uluce u Pragu, autora Davida Černija)

Putujemo, putujemo, putujemo, ali da li možemo pronaći svoje mesto u vremenu i prostoru, ili se i dalje, poput Jozefa K. gubimo u nekim mračnim i pretrpanim hodnicima, zagušljivim sobičcima našeg uma, među propisima, zabranama i pravilima, jer ma gde bili, ma gde pobegli, kako naš narod voli da kaže, dupe nam je uvek otpozadi?

Ili, možemo li otvoriti i raskriliti svoje srce, pustiti da stari, prevaziđeni čovek u nama umre (da bude obešen, pogubljen, usmrćen),  ne bi li se rodio novi, ne bi li jednoga dana postali najbolja verzija sebe?

Ili nam spasa nema, te i Sfera ("Mocartova" kugla iz 2007. godine, Salcburg) govori o čovekovoj otuđenosti?

                                                             ( Sfera, Salcburg, 2020.)

Otuđenosti od samoga sebe, otuđenosti od drugih, od života?
Naš najveći greh šta je?
Što smo se odavali strastima ili što nismo ni živeli, što smo se plašili života?

Šapat senki

Šta znamo o Kini?
Druga svetska sila, Kulturna revolucija, ping-pong, Kineski zid, soliteri u Šangaju...možemo još da nabrajamo.

Trnovit put ove velike države - od zatvorene, izolovane zemlje, sivih uniformisanih odela u vreme Mao Ce Tunga, do velikog otvaranja i stvaranja kapitalističke sile, možemo pratiti kroz knjigu nemačkog novinara Jana-Filipa Zendkera Šapat senki.

Prošlost i sadašnjost jedne zemlje milje je priče o Polu Libovicu, koji je ostao bez sina i koji utočište nalazi u sećanju na jedanaestogodišnjeg dečaka, čiji se život ugasio. Ali da iz svog skloništa kad-tad moramo izaći, svedoči poznanstvo sa Amerikankom, čiji je sin nastradao u Šendženu, gradu kojeg je pratio vrtoglavo brz napredak.
Ali, to je zapravo samo okosnica priče o ljudima, koji su, zahvaljujući spletu okolnosti, prinuđeni da se menjaju, izlaze iz zone komfora...preispituju se, žrtvuju i stradaju.

Kada sam je ja prvi put susrela sa nečim što makar miriše  na Kinu? Verovatno je to bilo pri kraju osnovne škole kada sam prvi put pozajmila neku od knjiga američke književnice Perl Bak, koja je u svojim romanima opisala zemlju u kojoj je rođena i odrasla. Sećam se tek po kojeg naslova, ali me ne napušta osećaj da sam ih sa strašću u to vreme "gutala".

Sa prvim pravim  Kinezima sam se upoznala kasnije, u Kineskom tržnom centru u bloku 70. Nisu mi delovali posebno ljubazno, a njihovi običaji glasnog mljackanja i podrigivanja, dok su istovremeno jeli i usluživali me, izgledali su mi, najblaže rečeno, strano.
Za koju godinu već nam se  oko nogu vrzmao njihov podmladak, koji je brzo stasavao. Kada su se upisali u obližnju školu, gde radim, imala sam prilike da ih bolje upoznam.
Neki Kineščići, koje su čuvale Novobeograđanke da bi novcem popunile svoj budžet, znali su srpski, i sa njima je bilo lakše, dok je bilo i onih, koji su pristigli direktno iz Kine, ne bi li pomogli svojim, sada već odomaćenim roditeljima, u porodičnom, trgovinskom biznisu. Sa  njima je bilo teško sporazumeti se i nisu baš rado svi učili naš jezik.
Ali, niko od tih mojih novih đaka nije bio voljan da se vrati u svoju domovinu, što mi je, moram priznati, delovalo neobično. Očekivala sam da će kad-tad  da ih "pukne" nostalgija, ali se to jednostavno nije desilo.
U našoj školi svakim danom  ih je sve više.

Sećam se, kako sam jednom prilikom, bratu koji živi u Americi, rekla kako u našim domaćinstvima odrastaju kineska deca, a on je mislio da me nije dobro razumeo, i pitao me je zar Kineskinje ne čuvaju našu decu, a ne obrnuto. Nisam znala šta da mu odgovorim.
Da li su se Kinezi doselili kod nas zbog politike njihove zemlje koja dozvoljava samo jedno dete u porodici, zbog želje da nešto promene u svojim životima, zbog  ambicije da žive bolje i ostvare prosperitet za sebe i svoje najbliže ili su to samo uobičajene svetske migracije stanovništva? Da li će se vratiti u zemlju, barem oni koji su vredno učili i radili? Može li se živeti u zemlji u kojoj je mnogo toga drugačije ili su ovde uslovi, za neke od njih, bolji?

Ali da se vratimo romanu iz koga sam izvukla poneki citat:
Jednom sam i ja verovao u to ludilo...
Živimo li u zabludi i koliko smo spremni da dozvolimo drugima da nas razuvere? Imamo li iluzije i da li smo voljni da ih raspršimo? Možemo li da zamislimo nezamislivo i bukvalno pratimo kako se preko noći jedna zemljoradnička i komunistička zemlja pretvara u giganta sa  velikim šoping-molovima, visokim zgradama i debelim novčanicima, ali isto tako i sa velikom  korupcijom, nasiljem i zataškavanjem problema?

Šapat senki  je i mnogo više od toga jer ne govori samo o jednoj zemlji, već i o previranju unutar samog čoveka, o nepravednim optužbama tokom Kulturne revolucije, isceniranih suđenja, korumpiranosti, robijanju nekadašnjih ponosnih komandanata Narodnooslobodilačke armije, o trnovitom putu do uspeha, istrajnosti i ambicioznosti, o svemu onome što se dešava u ljudima, čiji je životni vek pretrpeo mnogo bura i promena.

Ubij kokošku, da zastrašiš majmuna
Kakve istine krijemo pred prijateljima, šta nas sprečava da teške trenutke podelimo sa drugima, samo su neka pitanja koja pokreće ovo delo. Da li je poverenje među prijateljima samo iliuzija? Postoji li samo jedna istina i koliko smo spremni da je razumemo i saslušamo do kraja?
Da li je supa u nekadašnjoj Kini morala da bude istog ukusa za sve i da li su zaista ljudi stradali ako bi je začinili sa nekoliko bibera više?
Da li iza svakog velikog bogatstva stoji veliki zločin?

U Kini joj je sve bilo strano - ljudi , hrana, buka, prljavština, pa i priroda u svom prekomernom bujanju.
Koliko nas  ono što ne poznajemo, što ne razumemo - odbija? Imamo li snage i volje da sagledamo tuđe viđenje stvarnosti? Možemo li da razumemo drugoga ako sa njim nismo podelili njegovu prošlost?

O tome šta senke prošlosti mogu da vam došapnu, između ostalog, govori  ova knjiga, koju toplo preporučujem.
A o tome šta je, sada već daleke 1956. godine sa puta po Kini, zapisao Dragi Stamenković, pogledaću u knjizi koju sam, po pisanju posta, pronašla u svojoj biblioteci: čudni su putevi naši...

Da mi ne bude dosadno...

Dobar drug, na privremenom radu u inostranstvu, ponudio mi je da se uselim u njegov stan za 200 evrića. 
Tako ja, na doživotnom radu kod nas, izdam svoj za 150, a razliku ću da namaknem preko časova (da me ne čuju poreznici), jer sad đaci mogu da dolaze kod mene pošto više nisam bogu iza leđa.

Neki mi govore kako je to notorna glupost, drugi da presipam iz šupljeg u prazno, treći hvale moj potez. Da ne bude kao u priči Svetu se ne može ugoditi, ja samo nakrivim kapu i  nastavim po svome. Ako je i budalaština, moja je.

U školi tako, pred ekskurziju, uvežbavam s decom unošenje i iznošenje klupa iz učionice. Oni misle - u pitanju je veliko spremanje:))) 
Što mi da budemo najgori - urediše sve učionice, samo naša tavori. 
Ni ne slute da ih ja to spremam za niski start - da budemo prvi pred recepcijom. Tako neću morati da šipčim gore-dole po spratovima, već ćemo dobiti najbolje sobe.

Sledeći put im kažem da smisle najbrže rešenje za evakuaciju (misleći da stanu u špalir i dodaju klupe jedni drugima - to sam videla u nekom filmu), a šta su oni pokušali da izvedu, neću vam reći...

Možda moj način razmišljanja nije najproduktivniji, možda zažalim za svojim stanom u gradu Leđanu, možda se do recepcije dovučemo poslednji, ali makar mi nije dosadno, a, verujem, ni drugima sa mnom:)))

Čitamo li ljude ili etikete koje smo im prilepili

Čini mi se da je Anri Bergson negde zapisao kako smo skloni da tumačimo svet na osnovu etiketa koje smo mu pripisali. 

U redu je kada čitaš uputstva sa novog Brefa (koji je, uzgred budi rečeneo, odličan) kako da ga koristiš i otkloniš kamenac i nečistoću sa svoje wc šolje, ali da li tako možemo da postupamo i sa ljudima, događajima, stvarima koje nas okružuju?

(Snimljeno na putu za Snoqualmie Falls, Washington , avgusta 2019. godine)

Ja nemam predrasude i ne postupam držeči se stereotipa - da li je baš tako?

                                            
                                          (Seatttle, Washington, početak avgusta 2019. godine)

Moja snaja je Amerikanka. Živi kao na rolerkosteru iako je deset godina starija od mene. U penziji je, ali je podjednako aktivna kao i kad je radila. 
Tri puta nedeljno ide na veslanje (i kada je bila u Beogradu priključila se našim veslačima na Adi). 
Vozi kao Fanđo, tako da se svi vezujemo duplim pojasevima. 
Kada hoda, ne možeš je sustići - ja sam redovno dobijala upalu mišića špartajući sa njom po izletištima, na koja su me vodili (a ni drugi nisu bolje prolazili). 

                                               
                                     (Snoqualmie  Falls, Washington, avgust  2019.)

Sa njom sam doživela i izvestan kulturološki šok kada me je povela na mesta gde redovno odlazi, poput Unitarističke crkve, u kojoj sveštenica govori o svojim iskustvima sa letovanja i zip-lajnu, a zapravo o tome kako postoje trenuci kada se samo treba pustiti... ili na okupljanja njenih komšija demokratski nastrojenih, koji preko video-bima razgovaraju sa ostalim grupama istomišljenika o zaštiti životne sredine, razmenjuju mišljenja...

Znači, nije tačno da se ne druže i da nemaju sa kim da popiju kafu (doduše kafa im i nije neka) i da ne znaju gde je Srbija i ne brinu ni o čemu (većina od onih koje sam tom prilikom upoznala, bila je na  protestima u centru Sijetla, kada su nas bombardovali) ...

(Seattle, Washington, avgust 2019.)

Ali ne pišem o njoj da bih vas upoznala sa njenim afinitetima, već zbog jednog našeg dijaloga u kome me je pitala šta mislim o "tim"i "tim" ljudima, a ja lakonski servirala: autsajderi...
Mogla sam nekako i da se opravdam nedovoljnim poznavanjem engleskog, tj. slabim vokabularom, ali način na koji sam to rekla, "govorio" je i više od reči.

Bilo mi je dovoljno da vidim njen izraz lica  i da u sekundi shvatim- da sam, koliko god se tome opirala, sklona predrasudama (tipa, svi mlađi afroamerikanci slušaju rep, svi stariji - džez), i osudi (na osnovu čega ja to prosuđujem: na osnovu toga što to ne razumem, što mi je novo, strano?) 

Naučila me je, a da mi ništa nije rekla, da ponekad i ne dozvolimo sebi da vidimo ljude onakvim kakvi zaista jesu, da se najčešće ograničavamo na "čitanje" etiketa...da treba da budemo otvoreni...da više slušamo, a manje pričamo...da bi bilo bolje da smo više ljubazni, a manje da se trudimo da ubedimo druge kako smo u pravu (ovo poslednje mi se posebno dopalo i hvatam sebe kako to često ponavljam kao nekakvu mantru).

Gde se izgubila ljubaznost? Šta je sa lepom rečju? Gde je ono Kako si - od srca?

Nije tačno da su u Americi svi osmesi lažni. 
Nisu ni svi optimistični. 
Nisu ni svi paranoični. 
Nisu ni svi bolesnici koji truju sve oko sebe redom. 

Niti je život tamo grozan, niti je život tamo fantastičan - svako ima svoj put. Uzmimo od svakoga samo ono što je dobro.

Šta je usledilo po dolasku iz Amerike

Avgust je već na izdisaju i počinje još jedna školska godina, a sa njom i navikavanje na nove obaveze: elektronski dnevnik, digitalna učionica, novo razredno starešinstvo...
Zbog toga svaki dan ovog poslednjeg meseca raspusta treba razumno trošiti. 

Početkom avgusta još sam bila u Americi, tačnije u Kaliforniji, sa sinom najpre u San Jose-u, zatim na jezeru Taho i u Nacionalnom parku Yosemiti. Onda je usledilo još nekoliko dana u L.A. sa ćerkom, zatim ponovno putovanje sa sinom u Sijetl, u Vašingtonu...a onda sam se 15.7. obrela na beogradskom aerodromu. 

E, sad nije poenta u tome šta je bilo u Americi (a bilo je mnogo toga novog, uzbudljivog, lepog...), već šta sam ja sa tim iskustvom učinila. A učinila sam mnogo, počev od toga da sam popravila kompjuter, te sad mogu i da kačim slike, da sam se usudila da ofarbam kadu, koja je rđala poslednjih nekoliko godina, da sam išla na testiranje za konverzacijski kurs engleskog, da sam se latila formiranja dnevnika u elektronskoj formi, da sam prvi put podigla novac sa automata, paltila račun preko mobilnog....

Znam, smejete se, to su trivijalne stvari, nešto što vi radite svakodnevno, što vam ne oduzima ni vreme, ni dah, sa čime ste na dobar dan...ali, ja nisam bila, i sad vam je sasvim jasno o čemu pričam.

Slušam jednog mnogo finog dečka na Youtub-u (u okviru TEDxNovi Sad) Uroša Krčedinca koji govori o putovanju po istočnoj Africi (o potpuno anonimnim ljudima koje je sretao, spavao u njihovim sobičcima u kojima nema ni kreveta...ili o onima koji imaju jedan divan, veliki osmeh, bez obzira da li i šta imaju, koliko im je godina, poseduju li mobilni ili ne...) 

Šta je ono što me je u njegovom govoru privuklo - to što je putovanje prikazao kao jedan stvaralački čin koji umanjuje predrasude, koji vam širi srce i um, i  podiže vas na jedan viši nivo.....poslušajte ga i sami, pa ćete videti o čemu govorim.

Š

           (https://youtu.be/bCQeLZByctg)

Šta se to zapravo desilo sa mnom po dolasku iz Amerike:

-najpre sam podelila svoja iskustva sa drugima (kao što to obično biva) - bile su to lične priče obojene subjektivnim bojama, ali priče iz prve ruke
-otvorila sam svoje srce, um, oči, uši - nisam imala toliko više predrasuda o nekim stvarima 
-prestala sam da o ljudima govorim bilo šta negativno (nisam ni ranije toliko bila sklona tome, ali sad sam nekako postala ljubaznija i nije mi cilj da isteram svoje pošto-poto; kada se sa nečim ne slažem, pokušam to da obrazložim, ali ako me osoba i dalje ne razume, biram da ne pokušavam  da je uverim u suprotno; lakše neke stvari otpuštam...manje sam zadrta)
-više sam srećna, onako istinski, bez veze; nikakva euforija, samo osećaj da je sve manje-više dobro, da ste tu gde jeste, u čemu god jeste - usklađeni sa sobom...neverovatan osećaj...

-osmislila sam i primenila neke igre koje igram sama sa sobom: pokušavam da mislim na engleskom, da idem u prodavnicu, a da ništa ne kupim, da smišljam priče o nepoznatim ljudima koje prvu put vidim...

-više uživam, idem svakoga dana na Adu, preplivavam na drugu obalu, više se družim sa onima koji imaju šta da mi kažu, jednom rečju više uživam

      (sličica  jedne klupe u L.A. kad sam ptičici ponudila ono što sam za sebe i Anju uzela)

Nastaviće se, ljubim...

Jedno putovanje menja sve

Sećate li se pesme Partibrejkersa Hiljadu godina?

Znam kada bi živeo hilljadu godina
ceo bi mi život stao u jedan dan...

Ako bismo izmenili sledeći stih u "jedno putovanje menja sve", koje bi to putovanje bilo?

                      (Golden gejt, čuveni most u San Francisku, u Kaliforniji, snimljen jula 2019.)

Kada razmišljamo o putovanjima, često mislimo na daleke i egzotične destinacije. Bračni par Rumuna, koji je sa mnom iz Frankfurta leteo do Los Anđelesa, a kasnije do Havaja, putovao je više od dva dana. Nekada, kada avioni nisu bii tako pristupačni, putovalo se i duže. 

Sećam se kad sam davnih godina (bilo mi je tada leta tek osamnaest), putovala u Kanadu, jedan prijatelj me je pitao zašto ne idem teretnim brodom (stvarno, zašto nisam?)...kakvo bi to tek iskustvo bilo...Nisam se usudila ni tada, a ne usuđujem se ni sada na nešto slično, ali morate priznati da bogatite iskustvo, ne samo destinacijom na koju odlazite, već i sredstvom kojim to činiite.

                         

                   (deo Lake Union Parka u Sijetlu, u državi Vašington, snimljen avgusta 2019.)

Ne kaže se uzalud da smisao putovanja nije - stići na odrediište, već samo putovanje.
Pored toga, isto se kaže da kad putuješ, činiš to tri puta: dok planiraš, dok si na putu, i dok se toga sećaš.

E, pa koje je to putovanja koga se vi sećate, koje je na ovaj ili onaj način promenilo vašu percepciju?

To može biti odlazak u Radojevo, pogranično mesto između Srbije i Rumunije, u potrazi za pričom o vampiru Milošu, ali i odlazak u Ameriku kod dece, ili bilo šta drugo.

Kada pustiš ptiče da poleti iz gnezda

Kažu, ako voliš svoje dete, pustićeš ga u svet. Pustila sam, i prepustila, najpre jedno, sad i drugo, a treće kad će, ne znamo (sećate se serije Đekna nije umrla, a kad će, ne znamo).

Kad su odlazili, nisam ni znala da će ostati, zaljubiti se, udati, zaposliti, ostati? Bilo je to ono: See you later, aligator...see you next time...što se na kraju pretvorilo u viđanja tamo i ovde, u uzbuđeno dočekivanje na aerodromu: hoće li se pojaviti drugačiji...jesmo li mi ostali isti...da li će zagrljaji zadržati nekadašnju toplotu i širinu...

Oduvek, i pre nego što sam ih rodila, maštala sam kako će moja deca biti samostalna, kako će ići vrlo mlada na razmene đaka, studenata... u letnje i zimske kampove, u internate, u druge porodice diljem sveta...i što se snilo, zbilo se... Ali, sve te Poljske, Indije, Engleske, Milana i sl. trebalo je proveriti, i posle ček, ček, opet je bilo svačega...i nije svako iskustvo bilo za svako dete i ne može se reći da je i ono najgore dešavanje - dobro, i da se iz njega nešto nauči, da će se dete uvek vratiti samostalnije, samouverenije i sl. Može se vratiti i istraumatizovano, i anksiozno i nesnađeno. I ne mora da bude da se klin klinom izbija, i da će naredno putovanje ojačati prethodno...ne mora, a može.

I onda vam to izgleda kao da ste otišli kod gatare i ona vam kaže da određenu instrukciju možete shvatiti i ovako i onako. Ali zaista je tako.

Nekoj deci se njihov grad može učiniti ogromnim, nekoga će čitav svet žuljati. Nema pravila. Mi, kao roditelji, možemo samo da pokušamo sve to da ispratimo. A onda, kada nam to više ne polazi za rukom, da se prepustimo.

Znate kako je bilo lepo kada sam pre dve godine bila kod ćere u Kaliforniji: osećala sam se kao malo dete kome roditelj nudi šećerleme i vodi ga na vašar, stavlja ga na konjića i vodi računa da sa njega ne padne. Divan, neponovljiv osećaj  (haha, pa ipak se nadam da će i letos biti slično)

Nije sve u životu vredno pamćenja, ali neke stvari jesu. Jedna od tih važnih stvari jedte kada pustite ptiče da odleti iz gnezda.