Dobar drug, na privremenom radu u inostranstvu, ponudio mi je da se uselim u njegov stan za 200 evrića.
Tako ja, na doživotnom radu kod nas, izdam svoj za 150, a razliku ću da namaknem preko časova (da me ne čuju poreznici), jer sad đaci mogu da dolaze kod mene pošto više nisam bogu iza leđa.
Neki mi govore kako je to notorna glupost, drugi da presipam iz šupljeg u prazno, treći hvale moj potez. Da ne bude kao u priči Svetu se ne može ugoditi, ja samo nakrivim kapu i nastavim po svome. Ako je i budalaština, moja je.
U školi tako, pred ekskurziju, uvežbavam s decom unošenje i iznošenje klupa iz učionice. Oni misle - u pitanju je veliko spremanje:)))
Što mi da budemo najgori - urediše sve učionice, samo naša tavori.
Ni ne slute da ih ja to spremam za niski start - da budemo prvi pred recepcijom. Tako neću morati da šipčim gore-dole po spratovima, već ćemo dobiti najbolje sobe.
Sledeći put im kažem da smisle najbrže rešenje za evakuaciju (misleći da stanu u špalir i dodaju klupe jedni drugima - to sam videla u nekom filmu), a šta su oni pokušali da izvedu, neću vam reći...
Možda moj način razmišljanja nije najproduktivniji, možda zažalim za svojim stanom u gradu Leđanu, možda se do recepcije dovučemo poslednji, ali makar mi nije dosadno, a, verujem, ni drugima sa mnom:)))
