Jedan pogled menja sve

Važno je kako gledamo na ljude, događaje, pojave...

Na svet oko nas, a nije predmet u školi:=), reagujemo na osnovu čula: vida, sluha, ukusa...na osnovu kojih, taj isti svet prerađujemo i dajemo mu značenje. Ali na istu sliku, zvuk, pokret...ne reagujemo na isti način (da je tako, svi bismo mislili isto). Ovako, kako u jednom postu skoro pročitah, pesimista vidi mrak, optimista - svetlo na kraju tunela, realista - voz, a mašinovađa - tri budale na pruzi, ili tako nekako.

Svi vidimo iste boje, čujemo iste zvukove, ali im dajemo različita značenja.

U zavisnosti od našeg predznanja, naših stavova, vaspitanja, uverenja i sl. zavisi na koji ćemo način odreagovati i kako ćemo obraditi informaciju koju smo dobili putem čula, a sve će to uticati na naše reakcije; samim tim i na postupke i posledice koje će iz toga proizaći.
Ako ja, primerice, zaključim da su dve osobe, pošto sam ušla u prostoriju, prestale da razgovaraju, jer su me ogovarale, i moja reakcija će proizaći iz mog razmišljanja. Mogu  postati hladna, rezervisana ili biti nadobudna, što će sve opet povući niz tuđih reakcija. A mogu i pomisliti da one imaju da kažu jedna drugoj nešto što ja ne bi trebalo da čujem, te ću se osetiti isključeno ili suvišno, mogu se povući i sl. Opet, mogu zaključiti da to nema nikakve veze sa mnom, izviniti se što sam ih prekinula i sasvim normalno nastaviti sa svojim aktivnostima. I sami zaključujute da će i reakcije na moju reakciju u sva tri primera biti različite.

Skloni smo da često donosimo zaključke na osnovu predrasuda.

Naše razmišljanje je omeđano našim vaspitanjem, kulturom iz koje smo potekli, prethodnim iskustvima, stepenom obrazovanja... Nešto nam se sviđa zato što nam je poznato, blisko... jer je slično postupala naša mama, jer smo tako učili u školi, jer su nam isto rekli naši prijatelji...Ovo nam se ne sviđa jer se tako kod nas ne radi, jer ne razumemo, jer prvi put vidimo... 

Reagujemo iz predrasuda i ne dozvoljavamo trenutku da do nas dopre u svojoj svežini i čistoti.
Nekada je lakše i bolje biti dete i dozvoliti da te stvari dotaknu onim što stvarno jesu - jednostavno i neposredno.

Jedan sasvim drugačiji pogled na istu stvar može promeniti mnogo toga, pre svega našu reakciju, pa onda i akciju, a zatim i posledice iste. Vredi pokušati, bez ikakvog očekivanja, tek tako - da vidimo šta će da se desi.

Besna sam što sam slaba, uplašena, mala...

Često se, kada čujemo ružne reči ili vidimo loša dela, a ne suprotstavimo im se, osetimo  loše i uprljano, naizgled kao da smo mi sami te uvredljive reči izrekli ili mučno delo počinili. Ali, zapravo se ne osetimo loše samo zbog toga što smo prisustvovali nemilom događaju, već i zato što ništa nismo učinili, što smo samo stajali po strani i "gledali svoja posla" .

Po nekoj statistici, koja je rađena - ne znam gde i ne znam kad, te ne mogu ni da tvrdim da je verodostojna, ali mi se ipak čini mogućom i valjanom, ukoliko se pljačka, napad ili neki slični atak na lica ili imovinu, odigra pred više očevidaca, sa porastom broja očevidaca, smanjuje se broj ljudi koji će da reaguje. Zašto je to tako? Verovatno zato što svako pomisli da će neko drugi nešto da uradi, a desi se, da na kraju, ne preduzme niko ništa. 

Upravo sam se setila jedne scene iz autobusa kada je mladić u poslednjem času uspeo da utrči u autobus u kojem je bilo malo putnika, ne više od desetak, što je neobično za 22 sata i relativno frekventnu liniju 75. Mladić je protrčao kroz autobus galameći na vozača što nije duže u stanici ostao, da bi na kraju udario tog istog vozača pesnicom u glavu. Sve se odigralo munjevitom brzinom: kočenje na sred raskrsnice... vozač, koga, hvalabogu ima, i koji, pod adrenalinom, uzvraća... mladić, koji sa očito sada bolnom rukom pokušava da otvori vrata i pobegne... 

Znate li ko je zvao policiju? Šofer. Znate li ko je nasilno otvorio vrata napadaču? Jedan od putnika, muškarac mojih godina. Znate li ko je ostao da sačeka policajce i posvedoči vozačevu priču? Niko. 

Naviknuti smo da ne vidimo ono što nas ne interesuje ili nas se ne tiče. Naviknuti smo da ne reagujemo ili da očekujemo da neko drugi odreaguje umesto nas. 

Neki su obamrli od straha, drugi anestezirani do ravnodušnosti.
A vi? Šta je sa vama? 

Sećam se na fakultetu čitamo ponovo Dostojevskog, Selimovića...nervira me Raskoljnikov koji pljačka babu, a onda sakriva blago, pa još pada u bunilo, u koje uskoro zapadam i ja: Dobro, de, nije on babu ubio zbog koristi... on je načelo ubio, ali šta se sad lomi... kad je imao hrabristi, nek izdrži muški do kraja... Nervira me Selimovićev Nurudin, koji ne sme da progovori o zarobljenom bratu, ide mi na živce Aljoša iz Braće Karamazovih, koji po hrišćanskom uzvraća, tj. ne uzvraća: kad neko tebe kamenom, a ti njega hlebom, ili ono sa obrazom, zaboravila sam kako ide...a onda shvatim da sam ja taj Raskoljnikov, da sam sama i Aljoša... i Nurudin, i da me upravo nervira njihova, tj. sopstvena slabost... i da je Aljoša jedan vrlo, vrlo, neuverljiv lik... i da je mnogo životniji Mića... i da je mnogo, mnogo veći Ivan... i da sam ja mala, i uplašena, i da nemam mnogo hrabrosti da se suprotstavim... 

Treba biti iskren prema sebi. Koga lažemo? Sebe? Zašto?

Jeste, kukavica sam dok slušam kako opanjkavaju drugog čoveka i ništa ne kažem, jer me to ne zanima, jer neću da se zameram, jer imam pametnija posla...jer...

A vi? Da li vam se čini da ako sve ne vidite, ako okrenete glavu na drugu stranu, da je svet bolji? 

Kad ti izgovori postanu prijatelji

Bila sam na tetrahilinzima i ostalim pilinzima, na rekonekcijama i drugim sekcijama, čišćenju karburatora i štelovanju glave motora, ali mi ništa nije pomoglo, jer sam uvek nosila sebe sa sobom.

Tako je kako je. Ja sam jedna vrlo radoznala leptirica. Čim se pojavi nova duhovna tehnika u gradu, a ja pojurim da je ispitam. Ne štedim ni novac, ni vreme, ni sebe. Onako, zdušno se predam. Ako mi kažu viči kao kad se porađaš, ja vičem koliko me grlo nosi, iako nisam vikala dok sam se porađala. Ako mi kažu pevaj, ja pevam, iako ne pevam ni pod tušem kad me niko ne čuje. Ako kažu ćuti, kao zalivena, ne pomeraj se, ja i ne dišem - toliko sam se jednom predala da su morali veštačko disanje da mi daju.

Ne uspevam jer mi je dupe uvek otpozadi, jer su mi ovde krivi, mama, tata i Srbija, tamo će biti mama, tata i Amerika.

Za sve imam spremne izgovore. Ako treba da menjam posao, najpre - mlada sam, ima vremena, izdrži još malo, nisi se pošteno ni zagrejala; posle - stara sam, ko će sad mene, kako sad posle toliko godina pa da ne dobijem ni penziju. Ako treba da vežbam: mrzi me, danas mi nije dan, mnogo je vruće, ko će sad u teretanu, nemam vremana za jogu, namam pare za instruktora, nemam patike za šetnju, nedajbože trčanje... Smislite vi u vašoj glavi već vaše izgovore.

Ali možda je moj izgovor moj prijatelj. Šta ako me čeka bedak, ako me izgovor spasava od kolapsa sistema, infarkta, totalnog debakla?

Možda nisam spremna za promene. Neću da platim cenu. Štekara sam ili se plašim. Možda ni ne želim. Možda sam zadovoljna sobom ovakva kakva jesam. A možda to i nisu moje želje. Možda to kroz mene "progovara" moj deda, neostvareni pisac? Možda mi to nastavnik matematike iz osnovne podmeće nogu? Ili drugarica, kojoj se nije sviđalo jer sam brže trčala od nje? Kako da znam šta je moje, a šta nije?

Možda taj moj "problem" i nije pravi problem, možda se iza gojaznosti, pušenja ili fizičke neaktivnosti, krije nesigurnost, preosetljivost, tuga... Šta ako je to samo pokriće za nerešavanje pravih problema?

Ko će ga znati? Toliko pametna baš i nisam. Zato idem na seminare, posećujem terapeute, "psihologe, psihijatre i ostale bolesnike", kako glasi naslov jedne knjige. A možda sam glupa - možda treba u se i u svoje kljuse.

Nije baš da uvek ne ide to sa spoznajom i samospoznajom, to sam se ja na početku malko šalila. Nekad naučim da mrdnem guzicom, nekad mozgom, pa šta upali.

Kada nam neko učini dobro delo

U psihologiji je poznato da kada nam neko učini dobro delo, ne volimo da nas na to podsećaju, da nam im samo prisustvo te osobe u neku ruku smeta, da ne upotrebim neku težu reč, jer nas podseća na trenutak u kome smo se mi osećali nemoćnim.

Čitam po ko zna koji put Derviš i smrt, Meše Selimovića, koji u jednom delu kroz Ahmeda Nurudina kaže: Živ brat će me neprestano podsjećati na moj ružni čin, koji više neću moći popraviti.

Poređenje sa citatom ne treba shvatiti izravno, jer kada od nekoga nešto primamo, to nije uopšte ružan čin, ali i jedna naša poslovica veli da je bolja ruka odozgo, nego ona odozdo, govoreći o osećaju koji ima onaj koji daje i onaj koji prima. 

Ono što me je nagnalo na povezivanje je sama reč podsećanje, jer mi ne volimo da se prisećamo na to kako nam je nekada bila potrebna tuđa pomoć. To nas u najmanju ruku čini nesigurnim.

Imala sam jednu koleginicu, koja je bukvalno do poslednjeg trenutka radila, iako već dugo i fizički i psihički iznurena teškom bolešću, plašeći se da neće moći da otplati nagomilane rate za stan, a htela je da koliko-toliko poštedi muža i sina dodatnih troškova.

Juče, opet, pričam sa starijom prijateljicom koja nema svoju decu, ali koja je sve što ima dala bratovljevoj. Sad se oseća, u najmanju ruku, viškom, da ne govorimo o nečemu drugom.

Ljudi ne vole da kraj sebe imaju nekoga ko će ih svojim prisustvom evocirati na njihove loše i teške trenutke, na njihovu sopstvenu nemoć i nesigurnost.

Jedno vreme čovek  možda i oseća zahvalnost spram onoga ko mu je pomogao, ali često kasnije, ukoliko proceni da ne može da uzvrati ( a uvek može) postane bahat i osion. 

Sećam se žene, koja je u jednoj od mnogobrojnih situacija, koje su postojale i postoje u njenom životu (jer se izdržava proseći), prišla mojoj sestri (koja joj je, inače, ranije uvek pomagala), sa uobičajenim komplimentima, da bi, pošto joj ovog puta nije uzvratila, na najružniji način odbrusila: Ćorava.

Čovek je nezahvalan stvor. I kada prima, ne ume da se zahvali, a i ako ume, to često bude samo na rečima, a kasnije se opogani, kao da se pri činu davanja i uzimanja desilo nešto ružno.

Pametni ljudi kažu da ako je neko dobar prema tebi, treba da mu uzvratiš još većom dobrotom; ako ti čini loše, treba da mu uzvratiš (da bi znao da greši), ali manje - samo tako može doći do poravnanja.

Priče o ljudima

Treba pričati o idejama, stvarima, pa tek onda o ljudima. Priče o ljudima nekako se pretvore, iako to možda ne bismo želeli, u spletkarenja i ogovaranja. Nažalost, malo toga dobroga smo skloni da kažemo o drugima.

Sedim nasuprot dvoje ljudi tako blizu da nam se kolena i misli sudaraju. Ne mogu da ne budem, iako nevoljno, tihi saučesnik u njihovom razgovoru.

Čovek pita ženu: Pušta li profesor ikako svoju Ruskinju napolje? Nikako je ne viđam... 

Zatim sledi meni do tada nepoznata predistorija događaja, iz koje dolazim do saznanja da je stariji profesor u vezi sa mlađom Ruskinjom, a po muškarčevoj obaveštenosti, verovatno, i sa još jednom komšinicom, koja mu, isto tako, po godinama nije bliska.

Pokušavam da se isključim i čitam o mladom i entuzijastičnom paru koji obilazi svet kombijem. Pratim njihov blog na instagramu i uživam u njihovim avanturama, ali mi to sada, u autobusu - ne polazi za rukom. Bivam uvučena u priču, što pokazuje i mišljenje koje počinjem da formiram o paru, koji i dalje špekuliše o odnosu profesora i Ruskinje. 

Muškarac je neumoljiv: Šta li je ona našla u njemu? Sigurno će da nasledi njegovu penziju. Koliko bi mogla da bude ako se umanji za 30 posto? Da li je vodio na more i tako redom.

A šta ako su ih spojili ljubav, slična interesovanja, muzika...dobuje mi kroz glavu. Zašto često donosimo zaključke na brzinu, i kao po pravilu, negativno se izjašnjavajući o ljudima? Diktiraju li predrasude naš način razmišljanja? 

Sa priče o profesoru i Ruskinji, moji saputnici skreću na globalne teme i izbeglice: Bez obzira što su se uvukli u farmerke, sredili kosu i brade, to je ista bagra, muškarac i dalje vodi glavnu reč. 

Smetaju mu što izbeglice ne rade ništa, što šalju svoju decu sa njegovom u školu, što su ležerni i udaraju prejako loptom, te ne može da čuje Ruskinju, koju nikako ne viđa, kako peva iz kupatila. 

A šta ako i oni nekako uspevaju da zarade, pa makar i prodajući konzerve ili toalet-papir koji su dobili? Možda obavljaju različite poslove, kao i mladi par koji su osmislili pokret WHATFITNESS i koji su se svojim kombijem odvezli u Veliku Britaniju. 

Ali, pod pritiskom razgovora muškarca i žene, priča o putovanjima i snovima Anje Vuković i Strahinje Tanaskovića, ponovo padaju u vodu. 

Sa izbeglica prešli su na seljake koji su okupirali Beograd, a kojima, kako muškarac tvrdi, i dalje praziluk viri iz dupeta. 

Ustajem iako nije moja stanica. Pre ću stajati pored čoveka, koji je prokrijumčario jazavičara u autobus (iako se bojim pasa), nego pored ovo dvoje, koji nijednu lepu reč od Karaburme do Novog Beograda ne prozboriši ni o kome.

A možda su samo razgovorom bez trunke dužeg i dubljeg promišljanja skratili razdaljinu od kuće do posla. I ko mi je kriv što sam slušala. Mogla sam da gledam panoramu:=(

Pionirski grad: nekad i sad

Uživala sam u Pionirskom gradu. Bila je to moja oaza. Kada bih odlazila na letovanja (češće) i zimovanja (ređe), imala bih utisak da sam kilometrima daleko od roditelja, a opet tako blizu (da me posete kad god bih osetila potrebu).

Prvi put sam otišla sa 8 godina. Bili smo smešteni u paviljonima, u sobama sa 3-4 ležaja. Ujutru bi, dete, koje se prošlog dana zaslužno istaklo, podizalo zastavu. To je za sve nas bio veliki motiv i svi smo se svojski trudili da budemo najbolji. Kasnije smo trčali krug oko terena i radili vežbe, što me je opredelilo da i u kasnijim godinama radim gimnastiku čim otvorim oči. Posle doručka išli bismo na obližnji bazen na Košutnjaku pevajući pesme usput. Po šumama i gorama, bila je jedna od onih koje sam upamtila. Sve do svoje 14. godine odlazila sam u Pionirski grad, a kasnije sam sa njima išla na zimovanje u Poljsku i Češku.

Program rada i zabave bio je jasno koncipiran. Imali smo časove crtanja i slikanja u popodnevnim satima, zabavu u večernjim.

Tamo sam naučila da pravim zidne novine, preteču današnjih školskih panoa i bilborda, na koje smo kačili zabeležene zanimljive trenutke iz dnevnih aktivnisti. Naučila sam i da sama profircam pocepane pantalone ili na istim napravim porub ručno...da zapalim logorsku vatru, uspešno se maskiram za nagradno takmičenje.

U Pionirskom gradu smo sticali poznanstva i prve ljubavi. Učili smo da se Družimo i budemo pravi Prijatelji, da ne cinkarimo jedni druge.

Kada sam se jedne noći sa još dve mlađe drugarice iskrala iz paviljona da vidim šta to radi moja starija sestra, instruktori, ne mnogo stariji od nas, sazvali su sastanak na kome sam "izribana" svojski, ne toliko što sam bez pitanja napustila spavaonicu, već zato što sam sve htela da svalim na "starije"...Tamo smo se družili i sa decom iz drugih država i prvi put sam se zaljubila u Poljaka Jaceka, sa kojim sam se posle godinama dopisivala.

U Pionirskom gradu sam se i prvi put našminkala, naučila kako se stavlja maskara, kako mogu sagorelim palidrvcem, umesto olovke, da uokvirim oči, da bronzom za čunak "izvučem" pramenove.

Mogu slobodno da kažem da me je Pionirski grad u mnogo čemu promenio i mnogo čemu naučio. Zato mi je žao kada ga sada vidim ovako ruiniranog i napuštenog. Mnogo toga naučenog ovde, kasnije sam primenila u svom profesionalnom radu sa učenicima. Volela bih da takvo druženje i takav rad i danas postoje i da ja budem deo toga. Možda bi ponovo neka druga deca mogla ovde da letuju i zimuju. Ja bih rado volontirala u takvoj jednoj ustanovi.

Vršac i panonske planine:=)

Danas smo malko nesigurna koraka i sa nešto kašnjenja krenuli ka Vršcu, mestu rođenja našeg komediografa Jovana Sterije Popovića, i ka vršačkim bregovima, koji su nekada bili ostrva u Panonskom moru.

Da nismo okasnili, možda ne bismo ušli u Eparhijski dvor i otkrili neka njegova blaga, između ostalih i znamenitu Seobu Srba, rad Paje Jovanovića, popularnu sliku koja sada kruži društvenim mrežama sa šaljivim nazivom u duhu vremena u kome živimo - Seoba Srbalja iz Maxija u Lidl.

Dani grožđa su prošli, nismo kupili vino, ali smo se napili od lepote Vršca, njegovih znamenitosti i krajolika.

Nisam upamtila šta smo sve videli i neću se zamarati guglovanjem, ali sam ostala zamišljena nad izlivenom glavom Petra I Oslobodioca, kao i pred slikom Mihajla Pupina, našeg velikog naučnika i rodoljuba, koji je nesebično stečeni novac podelio sa srpskim narodom ne zaboravljajući odakle je potekao; jer ako su nam koreni zatravljeni i naša je budućnost neizvesna.

Dok koračam gradom u kome je Vasko Popa, pod čijim sam uticajem i sama počela da pišem pesme, pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicima, koju je nazvao Slobodno lišće, razmišljam o životu i o tome kako će neki ovde doći u potragu za izgubljenim školjkama ili će pokušati da dekodiraju našu prošlost, ali nikada neće otkriti kako se ljubilo i uzdisalo.

Možda će neki budući istraživači pronaći fosile riba koje su nekada ovde plivale, možda će otkriti i od čega smo bolovali i umirali, ali nikada neće odgonetnuti kome i čemu smo sve srce otvorili.

Prisećam se stihova banatskog mornara Đoke Balašević: Život je more, pučina crna po kojoj tonu mnogi što brode... nije mi srce plašljiva srna, ja se ne bojim velike vode...
Iako nas nose talasi i raznorazne struje, još uvek nas ima. Panonsko more je možda ovde bilo i nestalo, ali je sećanje u našim mislima i srcu ostalo.

Na kraju smo pešačili nekih devet kilometara i popeli se do Lisičije glave, gde smo poremetili male i neobične bubamare žućkaste boje, za koje je neko šaljivo rekao da su došle iz Kine. 

Iako su nas grickale - ove male žute:=), iako smo se sklanjali od stršljena i plašili od zmija (da ne izmile na poveći kamen u obliku glave lisice, na kome smo se odmarali), lepo smo se proveli u Vršcu i njegovoj okolini. Odmorenih vijuga i osnaženih mišića, izlet smo završili u Planinarskom domu, gde smo se okrepili gulašem. Tamo nas je pozdravio i predsednik Planinarskog društva Vršac, koji nam je poželeo siguran korak u planinarenju i u životu.

Do novog susreta, želim vam mirno more:=)

Knjiga je da se čita

Da li voliš da čitaš? Vodiš li dnevnik pročitanih knjiga?

Kada sam bila mala, čitala sam knjige zato što mi je njihov sadržaj bio zabavan, jer sam tako mogla da "odlutam" gde sam htela, zato što sam mogla da se poistovetim sa junakom priče. Beležila sam šta sam čitala: sve sa datumom, naslovom knjige, beleškom o autoru, lepim mislima iz dela... Nisam znala da je čitanje važno - u čitanju sam uživala. Nisam znala ni šta je to čitalački dnevnik i da je i on bitan, ali sam ga vodila pažljivo kao što sam beležila u drugi notes i sve  filmove koje sam odgledala. Sada mi to liči na spomenar odrastanja. Malo sam i pisala pesme i kratke tekstove i sve to objavljivala. Nisam postala pesnik, ali me je čitanje i pisanje obeležilo za čitav život.

Da li posećuješ biblioteku? Pričaš li zanimljive priče drugima ili možda pišeš pesme?

U mojoj osnovnoj školi bila je stroga bibliotekarka kod koje nisi mogao da uzmeš sledeću knjigu, a da joj prethodno usmeno ne prepričaš onu koju si vraćao. To me je plašilo i odbijalo, ali me je na neki čudan način i privlačilo (valjda sam htela i da joj pokažem da ja to mogu, pa sam "gutala" knjige). Sada kad se toga setim, pomislim na priču Knjiga iz Andrićeve zbirke Deca i mogu da razumem uskovitlana osećanja u liku malog siromašnog dečaka zaljubljenog u knjige. Zbog tih suprotstavljenih emocija koje je u meni budio bibliotekarkin strogi lik i nepokolebljiv stav, pored školske, upisala sam se i u drugu biblioteku u kraju, u kojoj sam opušteno birala i vraćala knjige po svojoj želji i nahođenju. Suprotno Dositejevom savetu da treba birati knjige prema svom uzrastu, grabila sam šta bi mi došlo pod ruku, i ne kajem se. Sad više nemam vremena da tako čitam, već pribegavam preporukama ljudi čije mišljenje poštujem ili čiji je ukus sličan mom.

Da li si član nekog književnog kluba? Pričaš li sa nastavnicima o pročitanim knjigama?

Čim sam pošla u srednju školu, učlanila sam se u jedan klub blizu svoje gimnazije. Odvela me je profesorka, koja mi je predavala u prvoj godini i koja je insistirala na lepom govoru i dobroj dikciji. Tu sam nastavila da pišem i čitam svoje pesme i slušam tuđe radove. Druga jedna profesorka, sa treće i četvrte godine, na naše časove dovodila je pisce i umne ljude sa fakulteta. Obe su uticale na formiranje našeg mišljenja, obrazovanje i ponašanje. Književni klub me nije "pretvorio" u pisca, ali je potpomogao mojim krilima da zamahnu.

Što je čovek načitaniji, on je obrazovaniji.

Knjige pružaju uživanje, ali te i nečemu uče i čine te boljim. Kada pročitaš neko delo, razmišljaj o njemu, a onda zapiši to o čemu si razmišljao. Ne samo da ćeš obogatiti svoj rečnik, vežbati memoriju, steći znanja i osetiti snagu emocija, već će na taj način i delo živeti duže, a i ti ćeš moći, kad god ti zatreba, da se podsetiš onoga o čemu delo govori. I zapamti, neće ti se svaka knjiga otvoriti pri prvom čitanju, kao što ni svakog čoveka ne možeš "pročitati" pri prvom susretu. Neke knjige ćeš morati da čitaš nekoliko puta:=)