Uživala sam u Pionirskom gradu. Bila je to moja oaza. Kada bih odlazila na letovanja (češće) i zimovanja (ređe), imala bih utisak da sam kilometrima daleko od roditelja, a opet tako blizu (da me posete kad god bih osetila potrebu).
Prvi put sam otišla sa 8 godina. Bili smo smešteni u paviljonima, u sobama sa 3-4 ležaja. Ujutru bi, dete, koje se prošlog dana zaslužno istaklo, podizalo zastavu. To je za sve nas bio veliki motiv i svi smo se svojski trudili da budemo najbolji. Kasnije smo trčali krug oko terena i radili vežbe, što me je opredelilo da i u kasnijim godinama radim gimnastiku čim otvorim oči. Posle doručka išli bismo na obližnji bazen na Košutnjaku pevajući pesme usput. Po šumama i gorama, bila je jedna od onih koje sam upamtila. Sve do svoje 14. godine odlazila sam u Pionirski grad, a kasnije sam sa njima išla na zimovanje u Poljsku i Češku.
Program rada i zabave bio je jasno koncipiran. Imali smo časove crtanja i slikanja u popodnevnim satima, zabavu u večernjim.
Tamo sam naučila da pravim zidne novine, preteču današnjih školskih panoa i bilborda, na koje smo kačili zabeležene zanimljive trenutke iz dnevnih aktivnisti. Naučila sam i da sama profircam pocepane pantalone ili na istim napravim porub ručno...da zapalim logorsku vatru, uspešno se maskiram za nagradno takmičenje.
U Pionirskom gradu smo sticali poznanstva i prve ljubavi. Učili smo da se Družimo i budemo pravi Prijatelji, da ne cinkarimo jedni druge.
Kada sam se jedne noći sa još dve mlađe drugarice iskrala iz paviljona da vidim šta to radi moja starija sestra, instruktori, ne mnogo stariji od nas, sazvali su sastanak na kome sam "izribana" svojski, ne toliko što sam bez pitanja napustila spavaonicu, već zato što sam sve htela da svalim na "starije"...Tamo smo se družili i sa decom iz drugih država i prvi put sam se zaljubila u Poljaka Jaceka, sa kojim sam se posle godinama dopisivala.
U Pionirskom gradu sam se i prvi put našminkala, naučila kako se stavlja maskara, kako mogu sagorelim palidrvcem, umesto olovke, da uokvirim oči, da bronzom za čunak "izvučem" pramenove.
Mogu slobodno da kažem da me je Pionirski grad u mnogo čemu promenio i mnogo čemu naučio. Zato mi je žao kada ga sada vidim ovako ruiniranog i napuštenog. Mnogo toga naučenog ovde, kasnije sam primenila u svom profesionalnom radu sa učenicima. Volela bih da takvo druženje i takav rad i danas postoje i da ja budem deo toga. Možda bi ponovo neka druga deca mogla ovde da letuju i zimuju. Ja bih rado volontirala u takvoj jednoj ustanovi.
Нема коментара:
Постави коментар