Vinsentu, s ljubavlju

Pikaso je jednom prilikom rekao da svaka umetnost počinje destrukcijom. 

Kada je u pitanju Van Gog izgleda da i njegov život počinje tako (on je najstariji, ali ne i prvorođeni, što znači da je odrastao u senci svog rano preminulog brata, čije ime nosi), ali se tako i završava (samoubistvom ili ubistvom, što nije u potpunosti razjašnjeno do kraja).

U međuvremenu, u životu ovog slikara 19.veka, koji je velikim i genijlnim proglašen tek posle smrti (prisetimo se da je za života prodao samo jednu sliku i da ga je izdržavao i o njemu brinuo mlađi brat Teo, za koga je bio neobično vezan), odigrava se niz suludih epizoda od kojih je svakako najpoznatija ona sa otkinutim uhom.

 

Animirani film S ljubavlju, Vinsent, koji je nedavno počeo da se prikazuje u našim bioskopima (i koji jedino na velikom platnu treba i odgledati), bavi se Van Gogovim životom, ali na onaj uzbudljiv, trilerovski način. 

Radnja ovog filma, koji će vas sigurno emotivno, umno i duhovno "zaposliti", počinje nekoliko meseci posle Vinsetove zagonetne smrti usled prostrelne rane, koju je, po mišljenju mnogih, i zaključku policije, sam sebi zadao.

Film, koji se najviše bavi poslednjim godinama života Van Goga i njegovim odnosom sa bratom Teom i doktorom Gašeom, koji ga je lečio, ali i nekim momentima iz njegovog ranijeg života, jednom rečju, odličan je. 

Sve vreme ste u Vinsentovim platnima, prepoznatljivim po kratkom pokretu četkice,  a kroz zanimljivu priču vas vodi jedan od likova sa njegovih slika, sin poštanskog radnika, koga je otac poslao da uruči Van Gogovo pismo bratu Teu. 

Ujedno, ovo je priča, ne samo o potrazi za onim što se zaista na kraju dogodilo sa Van Gogom, već i priča o samom putu, koji menja i putnika. 
Naime, poštarev sin nevoljno polazi da obavi zadatak, sa jedinom željom da zadovolji oca, koji je, ne samo dostavljao Van Gogovu prepisku, već bio i njegov prijatelj, čovek koji se posle umetnikove smrti  pita kako je moguće da neko, samo 6 nedelja posle pisma, u kome izveštava da je dobro i zadovoljno, posegnao za pištoljem, koji, uzgred budi rečeno, nije ni pronađen.

Taj put, koji se završava još jednim pismom, ovog puta prepisom Van Gogovog pisma bratu, koji je poslala Teova supruga nakon muževljeve smrti, utiče na mladićev pogled, ne smo na Vinsenta i njegovo delo, već i na život uopšte. 

                                          (Žitno polje sa gavranovima - Van Gog)

Mladić polazi na put sa spoznajom da je Vinsent težak, grub i nezgodan čovek, da bi kroz razgovore sa drugim likovima sa slika počeo da menja svoje mišljenje: od devojke iz krčme, gde je umetnik odseo, saznaje da je Vinsent prijatan i drag...od zagonetne doktorove kćeri - da je genijalan...od ribara - da je između ćerke i umetnika nešto bilo i da se devojčin otac tome protivio, od doktora - da se oseća krivim jer je slikaru tog kobnog dana saopštio da je svojom narudžbinom slikarskog materijala, doveo brata do bankrotstva...

                                                  (Portret doktora Gašea - Van Gog)

Stičemo utisak, ne samo da je kraj umetnikovog života zagonetan, već i da sami posmatrači i učesnici imaju različite stavove o istoj stvari - svako ima svoju verziju događaja i svako na svoj način tumači Vinsenta, kao i da svaka od tih priča može biti verodostojna. 

Posle gledanja filma, koji je pravljen 6 godina i u kome je učestvovalo preko sto dvadeset pet autora širom sveta, a među njima i dvoje naših umetnika (Vladimir Vinkić i Biserka Petrović), možete samo neko vreme da ostanete u tišini promišljajući šta ovo nesvakidašnje delo sobom  nudi. 

U svakom slučaju, preporuka za gledanje i uživanje.

Tajna

Da nema glupih pitanja, već samo glupih odgovora, to ste svi već iskusili, a da li ste znali da na sve zagonetke ne možete dobiti odgonetke, da dva i dva ne mora uvek biti četiri i da nešto mora ostati tajna?

Koliko god da znamo, uvek će biti onoga što nećemo spoznati i koliko god svetla upalili, uvek će biti tame, a sve u duhu krilatice: 
Što više znam, toliko vidim koliko toga još ne znam.

Pored toga, ma koliko pitanja postavljali i ma koliko bili uporni u traganju za odgovorima, nekada nećemo biti spremni da iste, ne samo čujemo, već i da ih proživimo, što je mnogo važnije.

Da li su Adam i Eva bili spremni (osposobljeni, zreli) da kušaju sa drveta spoznaje kada su se na to odlučili, ili ih je možda sama božija intervencija podstakla na korak zbog koga će biti prognani iz raja i upoznati se sa pojmom greha i kaznom zbog istog, samo su neka pitanja o kojima je Vladeta Jerotić govorio povodom objavljivanja svoje knjige O tajni.

Vladeta Jerotić, renomirani psihijatar, psihoterapeut i teolog, u ponedeljak uveče, u prepunom Amfiteatru Narodne biblioteke, dočekan je burnim aplauzom i oduševljenjem publike.

U dupke punu salu se nije moglo ući, a njegove reči slušale su se u tišini  i sa razglasa na stepenicama foajea. Među posetiocima bile su i mlade majke sa decom (koja su, začudo, bila neobično mirna), i školarci i studenti tek zakoračili u otkrivanje tajne života, i oni sredovečni, koji misle da su nešto spoznali, i oni najstariji, oslonjeni na štap ili neko drugo pomagalo. 

Kada govorimo o Vladeti Jerotiću ne možemo a da ne spomeneno misao da postoje ljudi koji naprosto zrače i koji oko sebe šire oreol spokoja, dečije zapitanosti (ali ne i naivnosti) i spoznaje, i gotovo opipljive duhovnosti, o koju bi da se "očešete".  

To su mahom ljudi koji su dovoljno dugo živeli i u svom veku se nakupili ne samo tuđih znanja, već i vlastitih promišljanja i dubokih iskustava, koji su sebe upoznali i koji na vas deluju iz svoje samocentriranosti i harmonije.

Bez želje da poredim, ali sa željom da što vernije prikažem vlastiti osećaj zadovoljstva i  ispunjenosti, pada mi na um i večna Desanka Maksimović, čiji je šešir na glavi nalikovao na oreol sveca, i kojoj je, na nekom davno održanom saboru, koliko se sećam, prišao seljak, koji je izgledao kao da je upravo dotrčao sa polja, gde je, pošto je ugledao svoju omilljenu pesnikinju, ostavio "rala i volove", ne bi li je na tren makar video i zagrlio. 

Mislim da smo te ne noći i svi mi u sali i van nje želeli da dodirnemo čaroliju zvanu Jerotić.

Knjigu sam kupila i čitam je, ali samo čitanje ne može da nadmaši živu reč ovog velikog čoveka, koji je objašnjavajući, između ostalog, i religiju i naš odnos prema njoj, i strah koji se ponekad može tumačiti kao ishodište svih religija, dotakao se i našega dualnog bića, i partnerskih odnosa, i  ljubavi , i smrti kao velike tajne. 

Tajna je u svemu: u šarolikoj priodi u kojoj se iznova stvaraju nove vrste dok stare izumiru, u biljci, koja raste dok joj pričaš, i povlači se u sebe i odumire kada o njoj ne brineš kako treba, u zemljotresima i cunamijima, u kosmosu... 

Tajna je u Bogu, koji se ne da sagledati, u čoveku koji još uvek spoznao sebe nije.

Ili da to kažemo njegoševski:

Tajna čojku, čovjek je najviša... 

Česti snovi mojih najmlađih drugara

O snovi, slatki snovi. 
O njima sam već nekoliko puta pisala, ali kako ih sanjamo svake noći, iako ih se možda ne sećamo uvek, nameću se kao  tema razmišljanja (a možda je to, makar u mom slučaju, za mene uvek inspirativno, jer me moji mali drugari stalno o njima nešto zapitkuju).

U godinama u kojima se oni trenutno nalaze (dvanaest, trinaest), česti su, a i oni ih rado pamte i prepričavaju. 
Obično sanjaju kako lete, kako padaju (sećam se da mi je tata stalno, kada sam ja bila u njihovom uzrastu, govorio kako to znači da rastem:), kako ih progone neke zveri ili čudovišta (ja im tada obično kažem da pokušaju da se u snu "probude" i suoče sa svojim progoniteljem - možda ima nešto važno da ima kaže ili pokloni).

San nam može pokazati i način na koji možemo da se izborimo sa nekom opasnošću, ali samo ako joj se, kao što rekoh, u samom snu suprotstavimo. 

Da lepotica nije poljubila zver, ona se nikada ne bi pretvorila u lepog princa:)

Prirodno je da se u prvi mah uplašimo i bežimo od onoga čega nas je strah, ali ako se u pravom momentu "osvestimo" saznaćemo da sa svojim strahom možemo izaći na kraj smo ako ga iznesemo na "svetlost dana".

Većina ljudi u snu prerađuje ono što su u toku dana doživeli, o čemu su razmišljali, šta ih muči, tako da nije čudo ako se moji đaci u snu "zaglave" u nekoj igrici koju su tokom dana, a možda i duboko u noć igrali na svojim "pametnim" telefonima.

Ja im tada kažem da se manu igrica i više druže međusobno. 

Ako u snu sanjamo da bežimo, to može da znači i da se osećamo odbačenim od drugih, a igrice, koji oni besomučno igraju, čak i na časovima, dok svoje androide skrivaju u pernicama, nas otuđuju. 
U tom uzrastu deca teže da budu prihvaćena od druge dece i bilo koju vrstu odbijanja teško prihvataju. Ako ne pripadaju grupi, pa makar i onoj kojoj možda i ne teže, ako se osećaju na bilo koji način izolovani, to će se i odraziti na njihove snove. 

Često mi o nekoj vrsti odbačenosti pričaju i neverovatno je koliko oni u tom uzrastu umeju da naprave finu razliku između samoće i usamljenosti:(

Pored letenja, padanja, susreta sa čudovištima i bega od njega, sanjaju i provalije, nepoznate gradove, ulice, kuće. 
Kada padaju u provaliju i probude se pre pada, što je najčešći slučaj, savetujem im da pokušaju da sledeći put (jer u tom uzrastu, znam i iz svog, i iz njihovog iskustva - slični snovi se ponavljaju) i zaista padnu, jer tek kad se nađu na dnu provalije, znaće šta im valja dalje činiti. 

Ne kaže se džaba da je najtamnije pred svitanje, i da tek kad dodirnemo dno, moći ćemo i da ustanemo i popnemo se:)

Što se tiče kuće, to je simbol sa mnogobrojnim značenjem, ali makar za mene, on najčešće predstavlja samu osobu ili makar situaciju u kojoj se trenutno nalazi. 
Kako oni sanjaju najčešće podrume, tavane, ili neka skrivena mesta, sve to simbolizuje njihovu podsvest, mnogobrojne tajne koje skrivaju od roditelja, nastavnika, ili od samih sebe...
A znate onu narodnu: Zaklela se zemlja raju da se sve tajne doznaju:)

U tom uzrastu često ne mogu da izađu na kraj sa svojim osećanjima, koja ili skrivaju, ili ne mogu na odgovarajući način da izraze. Imaju poteškoća i sa svojim telom koje buja i menja se, pa i njihovi snovi na to ukazuju. 
Ponekad im je potrebno samo malo više nežnosti ili pažnje (možda da budu i pažljiviji i nežniji prema sebi samima, da ne osuđuju sebe zbog svega i svačega). 
Kada sanjaju svoje telo, možda se upravo plaše da se "ogole" i pokažu pred drugima onakvim kakvi zaista jesu, jer u tom uzrastu zaista je teško izaći na kraj sa okolinom, koja često zna da omalovaži i ponizi:(

Ali zato postoje dobri drugari, koji ti neće "okrenuti leđa" kad im izneseš svoje mišljenje ili pokažeš svoja prava osećanja.

Deco, sanjajte i na javi i u snu i ne odustajte od svojih snova, ni figurativnih, ni stvarnih:)

Vremejed ovde nema šta da traži!

Nekada su naši roditelji radili od 7 do 15. Posle su dolazili kući i uz ručak prepričavali jedni drugima kako su proveli dan. Onda bi malo odmarali, te odlazili u goste prijateljima i rođacima, gde bi se kartali ili igrali šah, pričali uz pitarke ili uštipke, na brzinu napravljene od malo brašna, soli i vode, da bi uveče, posle dnevnika ili serije poput Gradić Pejtona ili Pozorišta u kući, utonuli u miran san.

Danas roditelji rade po ceo dan, a nekada i do kasno u noć - ne bi li zaradili za sve privatne časove i druge aktivnosti, na koje idu njihova deca dok oni nisu kod kuće, za fakultete - uz pomoć kojih će ta ista deca naći poslove, koji će im doneti dugačak radni dan i novac, koji neće imati na šta da potroše, jer neće imati kada. 

Na uštipke i priganice su zaboravili. Ručak kupuju na kiosku brze hrane ili u Maksiju. Plata im dođe kao džeparac, zato moraju dodatno da rade da bi platili račune i sve ostalo.

Nemaju vremena za rođake i prijatelje. Sa njima, ukoliko ugrabe vremena između dva ili čak tri posla, komuniciraju putem društvenih mreža.

Sa najužim članovima svoje porodice razmenjuju poruke i smajliće. Čak se više ni ne svađaju. Ne viđaju se. 

Kad roditelj ustane, dete legne i obrnuto.

Naše vreme pojeo je Vremejed.

Sa njim sam se upoznala poodavno, ali me je na njega podsetila Ivana Nešić u svojoj knjizi, u kojoj je opisana jedna neobična potraga u muzeju. 

Zbog toga sam, možda i povela decu u Potragu za blagom, koju su u Muzeju nauke i tehnike organizovali Miloš i Igor.

Umesto da igramo igrice, spavamo nad knjigom, ili buljimo u prazno, dok Vremejed jede, ne samo naše vreme, već i snove, pešačili smo kroz grad, i dalje se saplitali prolazeći Skadarlijom, smejali putokazu koji upućuje na Mesec, nagađali o tome šta nas čeka, radovali se novom...

Vremejed ovde nije imao šta da traži. 

Da Vremejed ne pojede vas i vaše najbliže, trudite se da što više - ono malo vremena koje imate - provedete zajedno i kreativno.

Poslati nekoga na Karaburmu

Kada su nas iz samog centra grada, iz Kneza Miloša, da bi se izgradila Kanadska ambasada, "deportovali" na njegovu periferiju, na Karaburmu, nije mi se nimalo dopalo. 
Ali, ono od čega bežiš, uvek te na kraju dočeka.

Trebalo je da prođe više decenija, da se neke krugovi zavrte i da se ponovo nađem na delu palilulske opštine, za koji je u narodu važilo pravilo da ga je bolje izbegavati.
Karaburma, crna rupa, ili crna burma, ili mesto gde su se u vreme Miloša Obrenovića izvršavala pogubljenja...
Deo grada, koji su njeni sadašnji stanovnici prozvali Mala Kolumbija, ozloglašeni kraj, u koji nije dobro bilo zalutati, ni u knjazovo vreme, a ni sada...

Smeštena između Zvezdare, sa jedne strane, i Ade Huje, sa druge, u tursko vreme nazivana Kajanurun ili Stenovit vrt. 
I zaista, dok se spuštate 16-icom, 25-icom ili 23-ojkom niz Vojvode Micka na staru Karaburmu, čini vam se da se sa nekog brega survavate u rupu, kao jabuka bačena niz liticu. 
Sa vaše desne strane pozdravlja vas nova stambena zgrada tik uz ostatke nekadašnje Radulaške. 
(Ovo naselje, verovatno prvobitno zamišljeno kao radničko, jer su tu nekada živeli udarnici Minela, Sporta i drugih fabrika sa svojim porodicama, očigledno menja svoju strukturu). 

                                                (ostaci nekadašnje fabrike Sport)

Sada, uz napuštene fabrike, rame uz rame, stoje nadzidane zgrade iz soc-realizma i neka iz temelja nova zdanja. 

                                                (jedna od naruženih zgrada u Patrisa Lumumbe)

                                                         (novi tržni centar u Višnjičkoj)

I dok se nadziđuju stara zdanja i grade nova, stepenice ka Zvezdari i dalje su urušene. 
Stara gospoja šuma, polako, ali sigurno klizi ka dunavskoj obali. 
Na nekadašnjem kraćem putu od Karaburme do Đerma i Liona, ukoliko se uputite pešice, sada vrebaju raznorazne opsasnosti, od toga da uvrnete nogu, zalutate kroz šipražje ili vas presretne kakvo zalutalo pseto ili razulareni manijak.

Poslovinsko-trgovinski centar na novoj okretnici, koji je u vreme mog odrastanja bio mesto i naših izlazaka, još uvek postoji, ali njegov izgled nije primamljiv. 
Zajedno sa bioskopom Slavica, koji poodavno ne funkcioniše, predstavlja kontrast novoizgrađenom Bigu:(

(bioskop Slavica danas)

                                           (verovatno najposećenije mesto na Karaburmi)

Doći na Karaburmu ili ne, odlučite sami.
Poslati vas više na pogubljenje neće, ali verovatno po robu u tržni centar hoće.