Vinsentu, s ljubavlju

Pikaso je jednom prilikom rekao da svaka umetnost počinje destrukcijom. 

Kada je u pitanju Van Gog izgleda da i njegov život počinje tako (on je najstariji, ali ne i prvorođeni, što znači da je odrastao u senci svog rano preminulog brata, čije ime nosi), ali se tako i završava (samoubistvom ili ubistvom, što nije u potpunosti razjašnjeno do kraja).

U međuvremenu, u životu ovog slikara 19.veka, koji je velikim i genijlnim proglašen tek posle smrti (prisetimo se da je za života prodao samo jednu sliku i da ga je izdržavao i o njemu brinuo mlađi brat Teo, za koga je bio neobično vezan), odigrava se niz suludih epizoda od kojih je svakako najpoznatija ona sa otkinutim uhom.

 

Animirani film S ljubavlju, Vinsent, koji je nedavno počeo da se prikazuje u našim bioskopima (i koji jedino na velikom platnu treba i odgledati), bavi se Van Gogovim životom, ali na onaj uzbudljiv, trilerovski način. 

Radnja ovog filma, koji će vas sigurno emotivno, umno i duhovno "zaposliti", počinje nekoliko meseci posle Vinsetove zagonetne smrti usled prostrelne rane, koju je, po mišljenju mnogih, i zaključku policije, sam sebi zadao.

Film, koji se najviše bavi poslednjim godinama života Van Goga i njegovim odnosom sa bratom Teom i doktorom Gašeom, koji ga je lečio, ali i nekim momentima iz njegovog ranijeg života, jednom rečju, odličan je. 

Sve vreme ste u Vinsentovim platnima, prepoznatljivim po kratkom pokretu četkice,  a kroz zanimljivu priču vas vodi jedan od likova sa njegovih slika, sin poštanskog radnika, koga je otac poslao da uruči Van Gogovo pismo bratu Teu. 

Ujedno, ovo je priča, ne samo o potrazi za onim što se zaista na kraju dogodilo sa Van Gogom, već i priča o samom putu, koji menja i putnika. 
Naime, poštarev sin nevoljno polazi da obavi zadatak, sa jedinom željom da zadovolji oca, koji je, ne samo dostavljao Van Gogovu prepisku, već bio i njegov prijatelj, čovek koji se posle umetnikove smrti  pita kako je moguće da neko, samo 6 nedelja posle pisma, u kome izveštava da je dobro i zadovoljno, posegnao za pištoljem, koji, uzgred budi rečeno, nije ni pronađen.

Taj put, koji se završava još jednim pismom, ovog puta prepisom Van Gogovog pisma bratu, koji je poslala Teova supruga nakon muževljeve smrti, utiče na mladićev pogled, ne smo na Vinsenta i njegovo delo, već i na život uopšte. 

                                          (Žitno polje sa gavranovima - Van Gog)

Mladić polazi na put sa spoznajom da je Vinsent težak, grub i nezgodan čovek, da bi kroz razgovore sa drugim likovima sa slika počeo da menja svoje mišljenje: od devojke iz krčme, gde je umetnik odseo, saznaje da je Vinsent prijatan i drag...od zagonetne doktorove kćeri - da je genijalan...od ribara - da je između ćerke i umetnika nešto bilo i da se devojčin otac tome protivio, od doktora - da se oseća krivim jer je slikaru tog kobnog dana saopštio da je svojom narudžbinom slikarskog materijala, doveo brata do bankrotstva...

                                                  (Portret doktora Gašea - Van Gog)

Stičemo utisak, ne samo da je kraj umetnikovog života zagonetan, već i da sami posmatrači i učesnici imaju različite stavove o istoj stvari - svako ima svoju verziju događaja i svako na svoj način tumači Vinsenta, kao i da svaka od tih priča može biti verodostojna. 

Posle gledanja filma, koji je pravljen 6 godina i u kome je učestvovalo preko sto dvadeset pet autora širom sveta, a među njima i dvoje naših umetnika (Vladimir Vinkić i Biserka Petrović), možete samo neko vreme da ostanete u tišini promišljajući šta ovo nesvakidašnje delo sobom  nudi. 

U svakom slučaju, preporuka za gledanje i uživanje.

Tajna

Da nema glupih pitanja, već samo glupih odgovora, to ste svi već iskusili, a da li ste znali da na sve zagonetke ne možete dobiti odgonetke, da dva i dva ne mora uvek biti četiri i da nešto mora ostati tajna?

Koliko god da znamo, uvek će biti onoga što nećemo spoznati i koliko god svetla upalili, uvek će biti tame, a sve u duhu krilatice: 
Što više znam, toliko vidim koliko toga još ne znam.

Pored toga, ma koliko pitanja postavljali i ma koliko bili uporni u traganju za odgovorima, nekada nećemo biti spremni da iste, ne samo čujemo, već i da ih proživimo, što je mnogo važnije.

Da li su Adam i Eva bili spremni (osposobljeni, zreli) da kušaju sa drveta spoznaje kada su se na to odlučili, ili ih je možda sama božija intervencija podstakla na korak zbog koga će biti prognani iz raja i upoznati se sa pojmom greha i kaznom zbog istog, samo su neka pitanja o kojima je Vladeta Jerotić govorio povodom objavljivanja svoje knjige O tajni.

Vladeta Jerotić, renomirani psihijatar, psihoterapeut i teolog, u ponedeljak uveče, u prepunom Amfiteatru Narodne biblioteke, dočekan je burnim aplauzom i oduševljenjem publike.

U dupke punu salu se nije moglo ući, a njegove reči slušale su se u tišini  i sa razglasa na stepenicama foajea. Među posetiocima bile su i mlade majke sa decom (koja su, začudo, bila neobično mirna), i školarci i studenti tek zakoračili u otkrivanje tajne života, i oni sredovečni, koji misle da su nešto spoznali, i oni najstariji, oslonjeni na štap ili neko drugo pomagalo. 

Kada govorimo o Vladeti Jerotiću ne možemo a da ne spomeneno misao da postoje ljudi koji naprosto zrače i koji oko sebe šire oreol spokoja, dečije zapitanosti (ali ne i naivnosti) i spoznaje, i gotovo opipljive duhovnosti, o koju bi da se "očešete".  

To su mahom ljudi koji su dovoljno dugo živeli i u svom veku se nakupili ne samo tuđih znanja, već i vlastitih promišljanja i dubokih iskustava, koji su sebe upoznali i koji na vas deluju iz svoje samocentriranosti i harmonije.

Bez želje da poredim, ali sa željom da što vernije prikažem vlastiti osećaj zadovoljstva i  ispunjenosti, pada mi na um i večna Desanka Maksimović, čiji je šešir na glavi nalikovao na oreol sveca, i kojoj je, na nekom davno održanom saboru, koliko se sećam, prišao seljak, koji je izgledao kao da je upravo dotrčao sa polja, gde je, pošto je ugledao svoju omilljenu pesnikinju, ostavio "rala i volove", ne bi li je na tren makar video i zagrlio. 

Mislim da smo te ne noći i svi mi u sali i van nje želeli da dodirnemo čaroliju zvanu Jerotić.

Knjigu sam kupila i čitam je, ali samo čitanje ne može da nadmaši živu reč ovog velikog čoveka, koji je objašnjavajući, između ostalog, i religiju i naš odnos prema njoj, i strah koji se ponekad može tumačiti kao ishodište svih religija, dotakao se i našega dualnog bića, i partnerskih odnosa, i  ljubavi , i smrti kao velike tajne. 

Tajna je u svemu: u šarolikoj priodi u kojoj se iznova stvaraju nove vrste dok stare izumiru, u biljci, koja raste dok joj pričaš, i povlači se u sebe i odumire kada o njoj ne brineš kako treba, u zemljotresima i cunamijima, u kosmosu... 

Tajna je u Bogu, koji se ne da sagledati, u čoveku koji još uvek spoznao sebe nije.

Ili da to kažemo njegoševski:

Tajna čojku, čovjek je najviša... 

Česti snovi mojih najmlađih drugara

O snovi, slatki snovi. 
O njima sam već nekoliko puta pisala, ali kako ih sanjamo svake noći, iako ih se možda ne sećamo uvek, nameću se kao  tema razmišljanja (a možda je to, makar u mom slučaju, za mene uvek inspirativno, jer me moji mali drugari stalno o njima nešto zapitkuju).

U godinama u kojima se oni trenutno nalaze (dvanaest, trinaest), česti su, a i oni ih rado pamte i prepričavaju. 
Obično sanjaju kako lete, kako padaju (sećam se da mi je tata stalno, kada sam ja bila u njihovom uzrastu, govorio kako to znači da rastem:), kako ih progone neke zveri ili čudovišta (ja im tada obično kažem da pokušaju da se u snu "probude" i suoče sa svojim progoniteljem - možda ima nešto važno da ima kaže ili pokloni).

San nam može pokazati i način na koji možemo da se izborimo sa nekom opasnošću, ali samo ako joj se, kao što rekoh, u samom snu suprotstavimo. 

Da lepotica nije poljubila zver, ona se nikada ne bi pretvorila u lepog princa:)

Prirodno je da se u prvi mah uplašimo i bežimo od onoga čega nas je strah, ali ako se u pravom momentu "osvestimo" saznaćemo da sa svojim strahom možemo izaći na kraj smo ako ga iznesemo na "svetlost dana".

Većina ljudi u snu prerađuje ono što su u toku dana doživeli, o čemu su razmišljali, šta ih muči, tako da nije čudo ako se moji đaci u snu "zaglave" u nekoj igrici koju su tokom dana, a možda i duboko u noć igrali na svojim "pametnim" telefonima.

Ja im tada kažem da se manu igrica i više druže međusobno. 

Ako u snu sanjamo da bežimo, to može da znači i da se osećamo odbačenim od drugih, a igrice, koji oni besomučno igraju, čak i na časovima, dok svoje androide skrivaju u pernicama, nas otuđuju. 
U tom uzrastu deca teže da budu prihvaćena od druge dece i bilo koju vrstu odbijanja teško prihvataju. Ako ne pripadaju grupi, pa makar i onoj kojoj možda i ne teže, ako se osećaju na bilo koji način izolovani, to će se i odraziti na njihove snove. 

Često mi o nekoj vrsti odbačenosti pričaju i neverovatno je koliko oni u tom uzrastu umeju da naprave finu razliku između samoće i usamljenosti:(

Pored letenja, padanja, susreta sa čudovištima i bega od njega, sanjaju i provalije, nepoznate gradove, ulice, kuće. 
Kada padaju u provaliju i probude se pre pada, što je najčešći slučaj, savetujem im da pokušaju da sledeći put (jer u tom uzrastu, znam i iz svog, i iz njihovog iskustva - slični snovi se ponavljaju) i zaista padnu, jer tek kad se nađu na dnu provalije, znaće šta im valja dalje činiti. 

Ne kaže se džaba da je najtamnije pred svitanje, i da tek kad dodirnemo dno, moći ćemo i da ustanemo i popnemo se:)

Što se tiče kuće, to je simbol sa mnogobrojnim značenjem, ali makar za mene, on najčešće predstavlja samu osobu ili makar situaciju u kojoj se trenutno nalazi. 
Kako oni sanjaju najčešće podrume, tavane, ili neka skrivena mesta, sve to simbolizuje njihovu podsvest, mnogobrojne tajne koje skrivaju od roditelja, nastavnika, ili od samih sebe...
A znate onu narodnu: Zaklela se zemlja raju da se sve tajne doznaju:)

U tom uzrastu često ne mogu da izađu na kraj sa svojim osećanjima, koja ili skrivaju, ili ne mogu na odgovarajući način da izraze. Imaju poteškoća i sa svojim telom koje buja i menja se, pa i njihovi snovi na to ukazuju. 
Ponekad im je potrebno samo malo više nežnosti ili pažnje (možda da budu i pažljiviji i nežniji prema sebi samima, da ne osuđuju sebe zbog svega i svačega). 
Kada sanjaju svoje telo, možda se upravo plaše da se "ogole" i pokažu pred drugima onakvim kakvi zaista jesu, jer u tom uzrastu zaista je teško izaći na kraj sa okolinom, koja često zna da omalovaži i ponizi:(

Ali zato postoje dobri drugari, koji ti neće "okrenuti leđa" kad im izneseš svoje mišljenje ili pokažeš svoja prava osećanja.

Deco, sanjajte i na javi i u snu i ne odustajte od svojih snova, ni figurativnih, ni stvarnih:)

Vremejed ovde nema šta da traži!

Nekada su naši roditelji radili od 7 do 15. Posle su dolazili kući i uz ručak prepričavali jedni drugima kako su proveli dan. Onda bi malo odmarali, te odlazili u goste prijateljima i rođacima, gde bi se kartali ili igrali šah, pričali uz pitarke ili uštipke, na brzinu napravljene od malo brašna, soli i vode, da bi uveče, posle dnevnika ili serije poput Gradić Pejtona ili Pozorišta u kući, utonuli u miran san.

Danas roditelji rade po ceo dan, a nekada i do kasno u noć - ne bi li zaradili za sve privatne časove i druge aktivnosti, na koje idu njihova deca dok oni nisu kod kuće, za fakultete - uz pomoć kojih će ta ista deca naći poslove, koji će im doneti dugačak radni dan i novac, koji neće imati na šta da potroše, jer neće imati kada. 

Na uštipke i priganice su zaboravili. Ručak kupuju na kiosku brze hrane ili u Maksiju. Plata im dođe kao džeparac, zato moraju dodatno da rade da bi platili račune i sve ostalo.

Nemaju vremena za rođake i prijatelje. Sa njima, ukoliko ugrabe vremena između dva ili čak tri posla, komuniciraju putem društvenih mreža.

Sa najužim članovima svoje porodice razmenjuju poruke i smajliće. Čak se više ni ne svađaju. Ne viđaju se. 

Kad roditelj ustane, dete legne i obrnuto.

Naše vreme pojeo je Vremejed.

Sa njim sam se upoznala poodavno, ali me je na njega podsetila Ivana Nešić u svojoj knjizi, u kojoj je opisana jedna neobična potraga u muzeju. 

Zbog toga sam, možda i povela decu u Potragu za blagom, koju su u Muzeju nauke i tehnike organizovali Miloš i Igor.

Umesto da igramo igrice, spavamo nad knjigom, ili buljimo u prazno, dok Vremejed jede, ne samo naše vreme, već i snove, pešačili smo kroz grad, i dalje se saplitali prolazeći Skadarlijom, smejali putokazu koji upućuje na Mesec, nagađali o tome šta nas čeka, radovali se novom...

Vremejed ovde nije imao šta da traži. 

Da Vremejed ne pojede vas i vaše najbliže, trudite se da što više - ono malo vremena koje imate - provedete zajedno i kreativno.

Poslati nekoga na Karaburmu

Kada su nas iz samog centra grada, iz Kneza Miloša, da bi se izgradila Kanadska ambasada, "deportovali" na njegovu periferiju, na Karaburmu, nije mi se nimalo dopalo. 
Ali, ono od čega bežiš, uvek te na kraju dočeka.

Trebalo je da prođe više decenija, da se neke krugovi zavrte i da se ponovo nađem na delu palilulske opštine, za koji je u narodu važilo pravilo da ga je bolje izbegavati.
Karaburma, crna rupa, ili crna burma, ili mesto gde su se u vreme Miloša Obrenovića izvršavala pogubljenja...
Deo grada, koji su njeni sadašnji stanovnici prozvali Mala Kolumbija, ozloglašeni kraj, u koji nije dobro bilo zalutati, ni u knjazovo vreme, a ni sada...

Smeštena između Zvezdare, sa jedne strane, i Ade Huje, sa druge, u tursko vreme nazivana Kajanurun ili Stenovit vrt. 
I zaista, dok se spuštate 16-icom, 25-icom ili 23-ojkom niz Vojvode Micka na staru Karaburmu, čini vam se da se sa nekog brega survavate u rupu, kao jabuka bačena niz liticu. 
Sa vaše desne strane pozdravlja vas nova stambena zgrada tik uz ostatke nekadašnje Radulaške. 
(Ovo naselje, verovatno prvobitno zamišljeno kao radničko, jer su tu nekada živeli udarnici Minela, Sporta i drugih fabrika sa svojim porodicama, očigledno menja svoju strukturu). 

                                                (ostaci nekadašnje fabrike Sport)

Sada, uz napuštene fabrike, rame uz rame, stoje nadzidane zgrade iz soc-realizma i neka iz temelja nova zdanja. 

                                                (jedna od naruženih zgrada u Patrisa Lumumbe)

                                                         (novi tržni centar u Višnjičkoj)

I dok se nadziđuju stara zdanja i grade nova, stepenice ka Zvezdari i dalje su urušene. 
Stara gospoja šuma, polako, ali sigurno klizi ka dunavskoj obali. 
Na nekadašnjem kraćem putu od Karaburme do Đerma i Liona, ukoliko se uputite pešice, sada vrebaju raznorazne opsasnosti, od toga da uvrnete nogu, zalutate kroz šipražje ili vas presretne kakvo zalutalo pseto ili razulareni manijak.

Poslovinsko-trgovinski centar na novoj okretnici, koji je u vreme mog odrastanja bio mesto i naših izlazaka, još uvek postoji, ali njegov izgled nije primamljiv. 
Zajedno sa bioskopom Slavica, koji poodavno ne funkcioniše, predstavlja kontrast novoizgrađenom Bigu:(

(bioskop Slavica danas)

                                           (verovatno najposećenije mesto na Karaburmi)

Doći na Karaburmu ili ne, odlučite sami.
Poslati vas više na pogubljenje neće, ali verovatno po robu u tržni centar hoće.

Ubrzanje

Nemam pojma ništa o fizici. Nisam je znala ni onda kada sam je kobajagi učila. Ali imam utisak da se kretanje planete Zemlje oko Sunca, ili kako već, do te mere ubrzalo, da se dan i noć smenjuju nenormalnom brzinom i da na trenutak ne mogu da računam, a on mi je, kažu psiholozi, jedini preostao.

Ako živim u prošlosti, ili sam nepopravljiv romantičar, što više nije na ceni, ili sam potpuno anahrona i disfunkcionalna, što je još manje utešno. Što je bilo bilo je: niti se može vratiti, niti se da popraviti.
Ako živim u budućnosti, stalno ću brinuti kakvo će to sutra biti, ako nisam u stilu junakinje iz Prohujalo sa vihorom, koja kaže: O tome ću brinuti sutra.
Tako mi ne preostaje ništa drugo do sadašnji trenutak, koji mi, usled nepažnje, ili onog gore pomenutog ubrzanja, promakne.
Pa, gde sam ja to onda, u kom vremenu?

Kaže, jedno meni pametno dete, da se nije vreme ubrzalo, već da se meni samo to tako čini, da starijima vreme brže prolazi? ili da sam se pretrpala obavezama.
Neka deca me, opet, stalno pitaju kako sam i jesam li umorna.
Mislim se, jesam li se ja to smorila od ubrzanja, koje realno, kako vele, ne postoji, ili od silnih obaveza, ili samo izgledam tako, ili se u mojim godinama podrazumeva da sam umorna i smorena i da treba tako i da izgledam.

Nemam pojma, trudim se i da kvantitativno i da kvalitativno ne zaostajem, ali...

U svakodnevnici, koja se, makar po mom mišljenju, toliko ubrzala, ne znam, ne da li se moj kvantitet ili kvalitet primećuju, nego da li uopšte postojim. Nekad mi se čini da sam samo zamišljeni lik, koji u prvom - obimnijem i ambicioznijem delu knjige, želi toliko toga da poruči, a onda, kako radnja odmiče, posustaje, dok na kraju potpuno ne ispari (nije loša ideja za knjigu).

Umesto zaključka sledi pitanje: Da li se i vama vreme ubrzalo, ili da li je zaista okretanje Zemlje oko Sunca dobilo na ubrzanju?

Da li smo ono što jesmo i jesmo li ono što smo

Čovek viri kroz ključaonicu. I vidi Andreasa, unuka Maksa Lutajućeg, kako ide od slike do slike i nudi guščije perje na jastuku. Čovek zapravo ne vidi svog sina, Andreasa Sama, već vidi svog oca Maksa Ahašveroša, trgovca perjem. Dečak nastavlja igru iza zatvorenih vrata ne znajući da ga neko može videti.

Ovo je prepričan deo iz Kišove priče Igra iz romana, ili zbirke priča Rani jadi. 

Koliko smo mi ono što jesmo, kakvi smo iza zatvorenih vrata, kada mislimo da smo sami i da nas niko ne vidi, u tuš kabini, dok svojim, možda ne tako zanosnim glasom, pevamo omiljenu pesmu?

Kada smo u društvu, želimo da ostavimo utisak, često nismo spontani, nismo ono što zaista jesmo. Stavljamo maske, namerno - da bi se dopali (najćešći razlog), ili neneamerno. 
Od nas se nešto očekuje. Bićemo ono što drugi hoće. Pričaćemo o onome što ih zanima. Laskaćemo. Pretvaraćemo se makar malčice...

Dok, kad smo ispred ogledala, kreveljićemo se, smejati, ludirati, keziti, mrštiti, plaziti...kao majmunče, ili kao dete kada se igra.

Ako nas neko pogleda kroz ključaonicu, kao u prethodno pomenutoj priči, i mi to saznamo, naše ponašanje će se promeni, naš izraz lica, stav. Prilagodićemo se. Možda zbog toga što će reći da smo luckasti, ili da nismo dovoljno ludi. Možda zato što će pomisliti da to ne odgovara našem uzrastu ili profesiji ili...

Ko pokazuje svoju pravo lice, svoj pravi karakter, temperament? 

Zašto nismo ono što smo, zašto sebi ne dozvoljavamo da budemo ono što jesmo? 
Zašto sve, pa i sebe shvatamo previše ozbiljno? 
Nije sve tako ozbiljno, a ponajmanje život. 
Igrajte se, ljudi.

Eto ti

Neki ljudi su me zamolili da ih ne pominjem u svojim postovima.
Možda ih zato u poslednje vreme i ne pišem. Ne mogu samo da pišem o sebi, mada to najčešće radim - mali narcis, ili da filozofiram...
A možda je to samo izgovor. Možda više i nemam šta da kažem.
Možda me je i ubila prejaka reč. Šala. Niti sam Branko Miljković, niti Branko Ćopić, koga su ubili ideali za koje je živeo.
Za ideale ginu budale, peva Bora Čorba. Ja i dalje bijem bitku sa vetrenjačama u školi i na još nekim mestima.
Neko kaže, ne vredi. Ja mu kažem, poput Mike Antića, videćeš - vredi.
A onda počne da me svrbi, da me zateže i stiska sopstvena koža.
Nije to ništa, smeju se, u nekim godinama se ništa drugo i ne može. Fora je da pustiš druge da rade za tebe. Što si tako sujetna? Sedneš u hlad i prepustiš sunce mlađima?
Svako na ovaj svet dođe sa nečim. Sa ovoga ne ode ni sa čim. Bilo bi lepo da to sa čim je došao, pokloni sebi i drugima.
Eto, ja poklanjam svoje reči, entuzijazam i osmeh.. Malo li je?

Kažu...

Moderni psiholozi kažu da o svojim problemima ne treba govoriti ni sa kim. 

Treba ih čuvati za se kao zmija noge, ali ne zbog toga što će drugi za njih saznati i naklapati o njima (vama) , već stoga što će se oni na taj način uvećati, jer sve na šta usmerimo fokus, raste.

Ok, razumem ja to, i ima u tome istine. Ako gledam u lepo, lepo mi je, ako cvrkućem pozitivno kao mantru, mantra mi se ceo dan, ali ako ne spominjem ništa na p. (kao problem), onda je on ceo bogovetni dan u mojoj glavi, pogotovo ako mislim o tome kako ne smem na slovo p. ništa da spomenom, onda mi to nesrećno p. ne izlazi uopšte iz glave, ni ujutru, ni uveče, onda o njemu čak i sanjam.

I uopšte o čemu ja da pričam sa svojim prijateljima ukoliko ne pričam o tome na slovo p?
Ima, ima logike u tome, ali često može biti i kontraproduktivno. 

Pita me komšinica kakvo je vreme napolju, šta da obuče deci u školu, a ja kažem - divno, iako se prst pred okom ne vidi. Pita me idu li autobusi redovno i da li je trasa izmenjena, a ja velim - sve je pod kontrolom. Kako sam? Sjajno, koga briga kako se stvarno osećam? Imam li para? Kako ne, sve ispadaju iz džepova (uostalom, to je sad nepristojno pitati - ne pita me da mi pozajmi). Kako deca? Nikad bolje, nema veze što je Irena slomila nogu...

A nije baš uvek tako. Kada mi je mama umrla i kada sam izlazila iz pošte, komšinica mi je tutnula 5000 u džep, da mi se nađe (doduše, nije me pitala kako mi je i imam li para). Kada je Irena slomila nogu, ekspresno su mi stigle štake (istina ni tada nisam pričala o onome na slovo p., ali videlo se). Ne znam, stvarno ne znam da li treba pričati o p........., ali meni su se moji prijatelji, drugari i komšije mahom našli kada sam ih imala. I nisu me zbog toga olajavali, makar ja ne znam, i ne drže me zbog toga u šaci, makar mislim, i nisam im postala dosadna zbog toga što se ponekad, onako, kraj lifta, izjadam, ili se makar nadam.

S druge strane, razumem ja te psihologe, i sama sam se oko sličnog bavila. Ako non-stop pričam o tome kako nemam para, i samu ću sebe uveriti da je to istina:))). Treba težiti rešenju one nesrećne reči na slovo p., pa kad sednem s prijateljima, ja ću ih načisto udaviti razglabanjem o koracima koje ću preduzeti ne bih li rešila svoj p..... Ali, kažu ni o svojim dugoročnim planovima (jeste reč na p., ali nije nesrećna, već je produktivna), ne treba govoriti, ne zato što je to malerozno, već zato što će uvek biti nevernog Tome, koji će vas pokolebati itd.

Najbolje da se okružim Teletabisima i da se samo cerekam. Smeh je najbolji lek za dušu.

Trči, Vesna, trči

Sećate li se filma Trči, Lola, trči, u kome glavna junakinja non-stop trči ne bi li stigla do govornice i obezbedila novac svom dečku, ili tako nekako, i u kojem se stalno vrte iste ili slične scene?

E, tako meni izgleda moj život, a verovatno i vama vaš. Kao da sam na nekoj traci. Trčim i nikako da stignem: od kuće do škole, od škole na privatni čas, sa privatnog na svoj čas engleskog, joge (ne dajbože da se intelektualno, duhovno, psihički i fizički uspavam, o dremci u busu nema ni govora), da stignem sa učenicima na Sajam, u pozorište, da pokrenem Čitalački klub, skuvam pasulj za naredna dva-tri dana (posle će da se ukiseli)...

Znam da je i vama tako. Ako nije joga na seminaru, onda je svakako joga u autobusu (treba kičma da preživi). Ako nije privatni čas, onda je neki drugi dodatni posao (treba od nečeg i da se živi). Ako nije engleski, pozorište ili Sajam, imate dovoljno pozorišta i u svojoj kući (da ne pominjem radove na putu i međuljudske odnose na poslu). Nije lako, a ne treba preživeti, već živeti. Kako? Nemam pojma.

Ličim sebi na gerilca, bilo kada uskačem u prenatrpan autobus sve sa torbom i kesama sa nabrzinu pokupljenim dnevnim potrepštinama u Maksiju (za pijacu nemam  vremena), bilo kada uveče proveravam stanje na računima opterećenim kamatom ili kada pokušavam da od rashoda odbijem prihode, jer rashodi su uvek veći. Kažu, štedi kad imaš, a ne kad nemaš, što je razumljivo, ali je i jedno i drugo za mene nemoguća misija.

Onog momenta kada smo se ćerka i ja dogovorile da ne pominjeno deficit novca, ja samo o tome mislim. Kad legnem uveče, onda izjutra-čim otvorim oči, te ceo dan-bubnje mi iste misli u glavi. Kažu, ne pominji reč problem. Ne pominjem, ali mi je stalno u glavi.
Izbriši misli. Nirvana (valjda bi i to trebalo da bude benefit joge), a ono od prazne glave - niša.

Kažu, osami se, malčice, izoluj se od svega (sad valjda i takve sobe postoje). Kad tako samuješ i ne misliš ni na šta, sve će doći na svoje. Ne umem. Na dupe bih progovorila. A misli, kao košnica, kao majmunčići koji se veru po drveću i keze mi se sa grana.

Fali li mi štogod, pitam se, ili je i sa vama slično? Možda je Saturn obrnuo svoj krug, pa sad dolazi na naplatu sve ono što nisam "ispekla" u poslednjih 27 godina? Ili  je to zbog ovih gradskih rovova (možda i ja treba da se renoviram ili ukopam...hahaha).

Postala je isuviše bučna i moja spoljašnjost i moja unutrašnjost (ne kažu džaba - kako spolja, tako i iznutra ili obrnuto). Samo da ne bude na kraju - džaba ste krečili:(

P. S.
Da Mani, junak filma pomenutog na početku, nije izgubio novac, koji treba da preda mafijašu, ili ga ukrao od njega, sad se više ne sećam, Lola ne bi morala da ceo film trči. Kako ja ne zavisim ni od kakvog Manija (ukoliko nema veze sa money-novac na engleskom), treba sama da donesem odluku hoću li ovaj život proćerdati trčeći sa jednog mesta na drugo ili ga proživeti kako dolikuje, mada... šta ako je sve predodređeno?

Pozdravlja vas u trku vaša Vesna

Upornost se na kraju isplati

Kažu da ti se najbolje stvari dese kad odustaneš od njih. Ja ne mislim da je tako. I retko odustajem. Često teram i kad više nema smisla "ćerati se". Neću sada da ulazim u psihološka tumačenja i rasprave. Želim da podelim svoje nedavno iskustvo.

Jogom sam se sporadično bavila od svoje šesnaeste, naravno, najpre prvo kod legendarne Jasmine Puljo. Da skratim priču, uvek mi je joga godila i smatrala sam da su moje telo i duh najviše dotičnoj disciplini skloni, ali bez ikakvih pretenzija da mi bude stalni životni saputnik.

Elem, uplati meni ćera mesec dana joge kod Ivane i Dragana Lončara. Kao po običaju, sedoh u prve redove, da mi ništa ne promakne i da moje eventualne greške - njima ne promaknu, da me koriguju. Ni slutila nisam da ništa neću moći da uradim kao nekada, čak ni da mirno sedim prekrštenih nogu (o lotosu ni pomena).

Još uvek sam mogla da dohvatim nožne prste ravnih leđa, ali da zabacim noge iza glave i njima dodirnem pod - nikako. Najteže mi je palo što nisam mogla da napravim most. Ni makac. Ruke slabe. Rameni pojas nikakav. Donji deo leđa - katastrofa.

S teškom mukom primoravam sebe da dolazim dva puta nedeljno i vežbam dva sata. Radim koncentrisano, pokušavam da dišem u đaji (produženo, svesno disanje) sat i po vremena, vučem se kući u pola noći. Mrzim ponedeljak i četvrtak, ali ne preskačem nijedan termin, nijedan udisaj i izdisaj.

I sinoć, posle dva meseca istrajavanja kao od šale napravim most, bez muke, bez trzaja. Moje telo se u jednom trenutku izvilo, samo od sebe. Neverovatno. Bez ikakve misli, bez ikakve želje, samo je u jednom trenutku napravilo luk.

Ili sam mu dopustila da se seti onoga što je nekada znalo, ili sam bila dovoljno strpljiva da mu dozvolim da se opusti, ili je ono mene nagradilo za upornost.

Presrećna sam. Nije u pitanju most, sveća ili lotos. Za mene su to Himalaji.

P.S. Fotografije su skinute sa neta, ali jednoga dana, ko zna, uz dovoljno strpljenja, možda i ja napravim nešto poput ovog na trećoj slici:)))

Najbolji muškarac je ukišeljen muškarac

Lepo mi svi kažu da muškarac hoće samo jedno, a ja naivna mislim da to ovog puta nije tako.

Muškarac je lovac. Vi ste mu lovina. 

Dok vas juri i vi ga držite na pravom rastojanju, tačno ni tamo ni ovamo, vi ste za njega pravi izazov.

Ako ima još koji lovac, konkurencija, tim bolje. To mu još više podiže adrenalin.

Kada mu dozvolite da vas uhvati, onda se malko šepuri osvojenim plenom. Koliko da ostali lovci shvate ko je osvojio trofej.
Onda bude ili ne bude. 

Žene bi da se udaju, promene prezime, prave decu. 

Da, da, i one koje kažu da se ne bi nikad udale, i one koje navodno ne bi to ponovile, i one koje prave karijeru, i one samostalne, i one naizgled nedodirive, samo što oni to ne znaju.

Ako im, nedajbože, izravno kažete da to želite, promeniće temu. Ako ih pritiskate, pobeći će glavom bez obzira. 
Šta ćete, muška i ženska pamet ili muška i ženska posla.

Zato je najbolje da ih na vreme stavite u turšiju. Da se lepo ukisele. A vi onda vidite šta ćete.

Sasvim je jednostavno - ne možete žudeti za nečim što već imate.

Sećate li se dvadesetog veka?

Dobili smo famozno ubrzanje.
Uskačemo iz jednog odela u drugo, menjamo poslove, letimo iz stvarnog života u neki od rijalita i obrnuto.

Dolazi ćerka sa predavanja i brzinom svetlosti sipa informacije koje je pokupila na faksu: 45 posto poslova koje su nekada obavljali ljudi sada je predato u "ruke" robota...dokazano je da čovek tokom svog života promeni više poslova, čak i da nekoliko puta promeni pravac svoje karijere...životni vek kompanija danas je sa 60 godina smanjen na 10...samo od 50-ih godina naovamo broj informacija duplo se uvećao u odnosu na sve prethodno vreme...

Majko moja, više ne mogu da je ispratim.
Pada mi na um Ajnštajnov odgovor vezan za posledice mogućeg izbijanja Trećeg svetskog rata:
Ako do toga dođe, posle ćemo se tući kamenicama.

Kada sam bila mala, imala sam fiksni telefon sa brojčanikom. Mislim da ga moja deca nisu ni videla. Već su uveliko postojali digitalni nalik na nekadašnje mobilne, koje sada zovemo ciglama.

Danas se na fiksni uopšte ne javljamo. Znamo da su u pitanju neke ankete. Bavimo se mišlju i da ga isključimo. Kada se ratosiljam i onog TV-a u ogromnoj kutiji i onog sa ravnim ekranom, što nameravam zbog svih onih rijalita i saveta o kuvanju hrane, provalnici neće imati više šta da odnesu.

Osim knjiga, ali koga one još interesuju. U digitalnom izdanju možeš sve da nađeš. Osim duše.

Pita me je l' će to biti evolucija ili revolucija (misli kad pobacam stvari "kroz prozor").
Ne znam. Možda se opet vratimo na dimne signale.

Od ideje do realizacije

Hopa-cupa, a nije u krevetu                                   

Današnji moderni učitelji imaju običaj da kažu 

da ako imaš ideju, njihovo učenje će ti pomoći 

da je u nekoliko koraka realizuješ.

Kao da je lako imati ideju. Ideja? Mačji kašalj. 

Kao da u ovom današnjem svetu upravo one ne manjkaju.

IDEJA

Šta je uopšte ideja? Da ne bih sada pametovala nad pojmom ideje kao filozofske kategorije, reći ću da je ideja za mene neka vrsta početne misli, predstave, pomisli o nečemu - zato često i kažemo ideja vodilja.

Odem ti ja tako sa idejom da nešto naučim na radionicu od Ideje do uspeha u organizaciji Tim Akademije Inge Rock. 

I  pitaju oni nas tamo da li imamo neku ideju. 

Imamo li ideju? Ma niču kao pečurke posle kiše. Ne znamo šta ćemo sa njima.

Onda sledi priča o čoveku koji je izumeo spajalice...Spajalice koje svakodnevno koristimo izumeo je čovek po imenu Samjuel Fejs 1867. 

Čuj, spajalice...pa nije lako dosetiti se tako nečeg korisnog...nije uopšte.

Ako imaš mnogo ideja, 

izabereš onu koja ti se najviše sviđa, 

u čijoj realizaciji bi najviše uživao.

Ja ponekad ne znam ni šta volim ni šta hoću, a ne da imam ideju poput one sa spajalicama, hanzaplastima, pucketavim kesama... da ne govorimo o nečemu mnogo komplikovanijem.  

Kažu, nema veze. Važno je znati šta nećes i to je dovoljno. 

E, sada ću ja od onoga što neću, preko onoga što hoću doći do ideje.

Možda.

Hajde, da pretpostavimo da imam i ideju: kako da smršam, kako da istrajem i napredujem na jogi, kako da iskorenim ružnu naviku kao što je pušenje...

Ili nešto sasvim drugo: napišem knjigu, bolje osmislim redovan čas u školi, pokrenem neku svoju radionicu...ili nešto sasvim treće: postanem bolji čovek, duhovniji, kreativniji...

Kako od svega toga izabrati jedno i posvetiti mu se? 

Kažu, tako što ćeš odabrati ono u čijem ispunjenju bi najviše uživao, ili o čemu najčešće razmišljaš, što te najviše žulja...

PERIOD INKUBACIJE

Ako imam sreće da znam šta je to, to nešto što me po putevima vodi i goni:), tu svoju ideju treba dugo da varim kao zmijski car iz Malog Princa koji proguta svoj plen, a onda se ne pokreće i po 6 meseci. To se stručno zove period inkubacije.

Dok tako varim ili ležim kao kvočka na jajima, treba li da smišljam strategiju ili da se prepustim slatkom iščekivanju? 

Moderni učitelji, iliti kouči, kažu da treba pustiti. Ja sam ideju zasejala. Ako je plodno tle, nići će, ako nije - nešto nisam uradila kako treba.

Kad ti na um padne kakva ideja,

onda je lepo pustiš da odleži tamo neko vreme. 

Ako nije ćorak, izleći će se pilići.

Na um mi padne ideja Gradske uprave, ili čija god, da se grad osvetli novogodišnjim ukrasima kad im vreme nije. Ili da se u isto vreme prokopaju sve ulice koje vode do Slavije, izrovari sam trg sa netom podignutom fontanom, koja je neko vreme pevala, izvedu radovi oko Vukovog spomenika i Doma omladine, na Brankovom mostu...

Ako im je ideja bila da nam skrate životni vek zbog živciranja, uspeli su.

KAKO IZAĆI IZ ZONE KOMFORA

Kada lepo sve to odstoji, kao testo koje treba da nadođe, onda valja načiniiti prvi korak. 

Eto, još jedne kvake. 

Beba je u meni. Treba se poroditi. Neko ima sreće, pa mu se ideja samo praćakne u svest. Većina se muči. Pravi bebeće korake.

Suočava se sa nečim što se zove strah: da neće biti prihvaćen, da ga niko neće razumeti...strah od neuspeha, strah od uspeha, strah od gubitka poznatog, od sigurne egzistencije...

Npr. svi mi koji smo rođeni u nekom bivšem sistemu, koji smo vaspitavani: škola - fakultet - državni posao...e, mi sad hoćemo da nešto promenimo, ali naše aktivnosti su uhodane, navikli  smo se na staro, oprobano...kako sad to promeniti?

Strah se pobeđuje kad se suočimo sa njim. 

Najgori je strah od straha.

Nije lako. Imamo želju, imamo ideju, ali je treba voljno sprovesti u delo. 

Pamtim jednu misao Gurđijeva da smo mi bića samovolje, a ne volje. Velika misao. Velika istina. Danas hoću da prestanem da pušim, ali već sutradan na to zaboravim. U Kaliforniji je zabranjeno pušenje u zatvorenim prostorijama, ali  je već u Vegasu dozvoljeno, pa tamo palim na svakom koraku.

PODRŠKA

Zato je veoma važno da se kod tih prvih koraka okružimo ljudima koji će nas podržati, da pustimo žir da padne na plodno tle.

Žir neće nići na putu. 

Treba mu plodno tle.

Dobro de, ima i onih koji ne potpadaju pod tuđ uticaj, ali ruku na srce koliko je takvih? 

Hoću da idem na krija jogu, u ašram ili na intenziv prosvetljenja, ali moj muž, ili moja mama, ili moja deca kažu no, no, to je sekta.

Odem dva-tri puta, a onda pokleknem. Nije jaka želja? Nije mu vreme? Ako jeste, desiće se. Ko zna?

Kažu kad je učenik spreman, učitelj se pojavljuje.

Šta sam htela da kažem: ne morate napustiti redovan posao da biste se bavili nečim drugim. Ako imate vremena, volje i ne žalite truda, možete u početku ići dvema stazama. Vremenom, one će se sliti u jednu, tj. jedna će prevagnuti.

Elem, sva ovo moje umovanje na temu od ideje do projekta, nije da ispadnem pametna i kažem kako to nije lako ili kako je nemoguće. Daleko od toga, ali nije ni sasvim lako i traži mnogo promišljanja, strpljenja i volje.

Ovo su slučajne reči o nekim danima...

Ovo su slučajne reči o nekim danima 

koje želimo da zaboravimo

o nekim ljudima

i

nekim pričama

Šta se dešava sa tim danima posle:  

Mrgode li se tamo gde odu

ili su natmureni i bili kada su proterani

ili se razvedre

tamo 

daleko od vlasnika?

Kada pokušaš da potisneš iz sećanja neke ljude

da li to znači da su oni negde blokirani 

i da odatle ne mogu da mrdnu

ili mogu da ti iskoče usred noći i prepadnu te u snu

onako izmenjeni  u  zaboravu?

I šta je sa pričama?

Vrte lii se one tamo 

u nesećanju

na ringišpilu 

kao što su se vrtele ovde - u svesti

neprekidno?

Gde se one sada nalaze:

u nekoj kutiji na polici na koju je pala prašina,

u nekom zapećku mozga gde je pauk ispleo mrežu

ili su pobegle u neku knjigu?

Da li se sa onim 

što namerno želimo da zaboravimo 

dešava isto  

kao i sa stvarima

ljudima, 

događajima 

koje slučajno zaturimo

pa ih posle uzalud tražimo?